J@ RIMLJANIN, ROMAN PATRICIAN...

Go down

J@ RIMLJANIN, ROMAN PATRICIAN... Empty J@ RIMLJANIN, ROMAN PATRICIAN...

Порука by Radeumetnik on 25/3/2008, 2:42 pm

J@ koji sam vise ziveo kao cuvar a umro kao Roman Patrician, 75-50 B.Caaa i moja zena Irina koja ima krupne oci kao u laneta i osmeh kojem ni godine ne uzimaju od lepote. Ono sto je krasilo su beli zubi kao biseri koje su tamnoputi nagi indijanci sa vrecicom izranjali i sa istim osmehom ih prosipali pred moje noge. Oni isti biseri koje si ti cuvala i bacila sa broda kada je nebo pretilo da se prelije more u oblake. One godine kada su polja orodila kao nikad pre, kada su na jedinoj planini sa koje se vide dve planine u ravnici tu gde su se gnezdili orlovi i leteli do Orlovca, da se pare. Tamo do Kamenca gde se vide kosti zivotinje koja je veca od galije. Tu gde jedan vetar mi uvek duva u lice a drugi u ledja. Na visini gde vetrovi sviraju dok prolaze kroz supljine belih stena. Tu sam prvi put stavio poljsko cvece na devojacjki grob, mesto gde se ljubavnici zaklinje na vecnu ljubav i proklinju za onu ne uzvracenu. Tu sam prvu ciglanu otvorio u Drenjaku i siroki put ka Avali poplocao velikim crvenim ciglama.. Tamo cu sagraditi svoj beli grad u kome ce na cesmi iz jedne lavlje glave teci topla a iz druge hladna voda. Tu sam ja Roman Patrician ukrstio svoj mac sa ljudima koji nose crne percine, i koji dolaze sa nozem u zubima pre nego sto se zora javi sa istoka i nestaju kada se pojave prvi zraci sunca. Na toj planini sam prvi put video vodu koja je ziva i koja se ne moze u ruke uhvatiti. Ona koju niko ne pije a koja je krv u avalitu i svoje vene pruza sve do reke Topciderke. Imala je i srce ova planina, ozivela da sa njene visine vidim slavu i kraj Rima koji mi vise ne nedostaje jer sam video kako se sa nedara otimaju sa majcinih grudi deca i u vatru bacaju. Video sam slavu i pad srebrnog orla koji je legije odveo niz dunav. Tamo ce ostati tabla a na Tekiji stub koji ce svedociti o nasim pobedama i porazima. Ostali su iza mene Onagrum i Malata kod Fruske Gore i svi oni konjanioci koje sam porazio u samo jednoj bitci koja trajala samo jedan dan. Do ponoci su pobijeni svi konji i konjanici i sahranjeni u otkopima ciglane da bi na njih obrusili veliku kolicinu zemlje da ih zauvek zatrpa sa njihovim cudnim simbolima i statuama koje sam nekada davno video kao mlad legionar u samom Egiptu na jednom gradilistu gde su zivele i porodice
koje su u odredjene dane jeli beskvasni hleb i pevali svoje cudne pesme.
Svoje carstvo prosirismo macem i prevarom, macem i vatrom sagoresmo tudje hramove i svoje podigosmo. Hram koji sam podiogao i grad ce nestati u zemljotresu i pozaru. Zemljostres ce porusiti zidove, tvrdjave, kule i mnogobrojno stanovnistvo ce tada izginuti a koji su preteklii zauvek napustiti rusevine grada. Ja Roman sam gledao kako nestaje moj grad koji sam sazidao. Tada sam se uverio da bogovi nisu uvek na strani mocnih. Sve moje zrtve, sve moje molitve i prosuta krv nije ucinila da budem blizi ovom svetu koji je mene video kao tiranina. Srusice sve moje statue da se zatre secanje da sam ja Roman Patrician ovde na Avali zidao grad i imao cesmu na trgu sa koje iz jedne glave izlazila topla a iz druge hladna voda. Iz trece glave nikada nije tekla voda kao da je pri gradnji negde voda otisla otisla za zivom vodom koja je odvela svojim putevima da ko zna gde izadje na povrsinu. Kao nagovestaj kraja moje vladavine je bio dan kad je potekla voda iz trece glave mutna i krvava dok su druge dve od potresa otpale i vise ni topla i ni hladna voda tu vise nije izvirala. Svecenik je u hramu video kakav je truo drob u zivotinja koje su prinete da se ucini na volju i milost bogovima, ali zemlja se otvorila i hram je potonuo, a bogovi su nas napustili i to sveto mesto. Trebalo je videti moje zapanjeno lice dok su hrastovi padali, dok je vatra gutala tu staru sumu u kojoj je bilo velikih medveda i ljutih riseva, a na krosnjama su se legli belorepi orlovi i brzi sokolovi. Ja Roman digoh svoju legiju i zauvek napustih mesto gde su za nas prdedznaci bili vise nego nepovoljni gde su bogovi i svoju kucu zauvek u zemlju pokopali i sklopili. Zemlja se svukla sa brega i sa nase kamene terase i povukla i vile koje smo sagradili da gledaju u ravnicu. Moju legiju nisu potukla tamnoputa plemena u vatri zaostrenim kopljima i strelama namocenim u zmijski otrov. Ona koja su nas docekala u sumi iza svakog stabla i sa visokih krosnji, dok ih nismo isterali vatrom i dimom i veliko prostranstvo tako ogolili da vise nije bilo ni ljudi ni zivotinja. Ucinak je nas bio dobar ali su uslovi za opstanak nas bili dovedeni u pitanje pa smo zgrozeni slikom samog unistenja zurno zauvek napustili ovaj predeo smrti... Ove nase provincije u kojima smo gradove dizali, u kojima nam se deca radjala, mesala sa lokalnim stanovnistvom i polako gubila bliske veze sa Rimom koji je bio daleko od nasih ociju i srca kao sto to i u ljubavi vec biva. Legionari koji su zavrsili sa sluzenjem u legiji su ostajali u krajevima koji su bili bogati a zene lepe. Kupovali su i otimali imanja, zauvek ostavljali svoje kosti u ovoj dalekoj zemlji. One noci kada sam pobegao brzo sa zlatom iz Rima a moji pratioci su podmetnuli les kome je glava unistena do neprepoznavanja tako da sam sahranjen jos za zivota. Odrekao sam se imena i polozaja, napustio imanja koja sam imao kao i svoje ucesce u drzavnim poslovima i zauvek zatvorio vrata koja vode u Rim. Postao sam covek bez imena, legionar koji zudi za slavom i uziva u pljacki i bliskoj borbi. Moj put do zapovednika jedne legije koja je drzala jednu od nasih provincija na Balkanu nije bio brz ni lak. Novac koji sam posedovao mi je kupio i polozaj i ime koje sam izabrao da ga nosim a koje nisu mogli povezati sa imenom koga sam se zauvek odrekao. Za svoga zivota sam puno gradova osvojio, srusio i zapalio a tri koja sam sazidao su u zemljotresima nestali kao da nisu ni postojali. Poneka statua ili bista samo govori da sam prosao kroz te krajeve i da cu zauvek sklopiti svoje oci i odmoriti svoje kosti pored reke Pile u Bokokotorskom zalivu u gradu Risnu u svojoj srusenoj vili, od rane ispod kolena koju sam zadobio na bojistu Anadolskom gde sam nasao i svoju mladu zenu crvene kose. Tih nekoliko porodica koje su dosle ko zna kada i iskrcale se sa broda koji se nasukao na obalama mora i zauvek ostale da zive u toj stranoj i negostoljubivoj zemlji u kojoj vladari zive u planinama. Imali su vise zena i udavali su svoje kcerke za svoje neprijatelje i slali spijune i uhode da sve spletke i zavere podsticu i omoguce jednom da se pokori macem i osvoje ti krajevi koje je car davno pozeleo. Devojcica koju sam ugledao a koja mi se nasmesila i otrcala kao lane je naterala moje grubo srce da brze zakuca, da je za visoku cenu uzmem za svoju mladu suprugu koja ce me pratiti sve do moje smrti. Moje velike zelje se pogubile, moje pobede su izbledele a snaga misica nestala, a mac je otupeo. Kao da sam vise zeleo dan ukome je bol manja, vreme nije promenljivo za moja vec slaba pluca koja su sve cesce obolevala od kaslja koji ni trave ni lekari nisu mogli lako izleciti. Hrana je samo pogorsavala moje lose stanje, a moja sve cesce osusena gorka usta nije ni vino ni voda gasila. Moja zelja da jedem, da sve vise zelim slatkise koji su mi samo stvarali tegobe a bez kojih nisam mogao. Plikovi su se stvarali na mojim stopalima, vodeni plikovi koji su pucali ispunjeni sukrvicom. nakon toga te rane nisu zarastale tako brzo i sirio se miris iz mojih u zavoje uvijenih stopala. Nakon neuspesnog lecenja lekar je morao da mi odstrani palac na desnoj nozi a posle i dva prasta na levoj da bi sagoreo usijanim macem rane jer rane mi nisu zarastale. Moje bledo lice, moj korak sve je to recito govorilo da je vidljiv moj kraj koji vise prizeljkujem nego sto odlazem. Posmatrao sam sa trema brodove koji su prolazili kroz tesnac na Verigama i nisam osecao hladnocu. Pio sam velike kolicine vode koja mi nikako nije bila dovoljno hladna. Trazio sam da mi se donosi voda sa udaljenih izvora u nadi da ce mi od nje biti lakse ali to je samo bila samo moja puka neispunjena zelja kojoj ni jedna voda nije olaksala poslednje sate uoci velikog zemljotresa koji sam ocekivao ali od koga nisam strahovao kao da sam sumnjao da cu ga doziveti. Iz hrama su dolazila upozorenja da ucinim korake da odem u svoju drugu vilu na Prevlaci preko puta ostrva Mamule ali sam samo odmahivao rukom na sva ta upozorenja. Kao da sam uzivao u tom saznanju da ce sa mojom smrcu svet se obrusiti i na one koji na moje oci uzivaju u zivotu i pucaju od snage a ja ocekujem svoj nemio kraj. Bolovi koje sam amo od tih pocrnelih rana na stopalima i iz te zagnojene ispod kolena su bili nepodnosljivi. Lekar mi je sve cesce davao trave koje su me opijale i gonile u san pun kosmarnih snova u kojima sam video svoje zrtve, gubio dobijena bitke i zadobijao rane koje su me vise bolele nego oci...
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму