PRVI PERSONALNI KOMPJUTER - IBM

Malo bajate vesti...

Da ne bude posle ovo, ono, ovo nisam reko, da zapisem dok nisam uteko, dok me ne utepaju seljaci sa vrljike sto izmisljam, pisem o moje veliko selo od sto dvanes kuca.
Cek, sve po redu cu da vam pricam, necu da krijem nista...

Dakle. Milosavu se otelila krava. Musko, lepo sareno tele. Znam. To vas ne zanima, jebla me krava. Kud se nje seti. Nego aj ponovo.

Komsinica Milka se peti put razvela. E to je vec dobra vest. Miki je do daljneg je mlogo zauzeta, njen red mora da se ispostuje. E ovo je vec bolje.
Izgleda da su njenim stopama krenule jos neke radodajke...blagoš meni.

Aj sad, onaj Perin bilmez je leteo sa paraglajderom iznad sela i srusio se u baru Mrtvaju, jedva se ispetljao iz oni konopci... kaze nestalo mu benzina pa aterirao u Mrtvaju.

A Mile, Mile genije, dosao iz Nemacke go ko pistolj, jer puno voli da se kocka. Dosao onako ko popisan sa stanice peske.

Nas Zoća poceo snimanje novog video filma, ma koji video, bice da je opet meki pornić, nazvao ga, - Mi smo bre, djavoli - treci deo - sto treci nemam pojma.

Na nasem vasaru u selu kod crkve, u sator su neka vrlo razvijena deca vrckala u oni minići igrala na astalu oni trbusni ples sve pokazujuci pupak i najnoviji pirsing. Ona manja deca su pokupovala one puske i pistolje sa plasticni metkovi.
Do ponoci su se zapazeno setali mobilni telefoni - i to oni najskuplji...dok nije izbila tuča. Kod nas nemoze vašar da bidne bez dobre tuče i kiše...

...Jutro kao svako drugo. Na pijaci kao da se deli dzabe. Sejaci psuju i fale se jer to nista ne kosta i ne skodi. Neke gospoje samo pituju, neke bi da se cenjkaju, a neke bi pokupovale jeftinije kad se zatvara pijac i seljaci pozure kucama. Na pijaci je uvek guzva. na tezgi se prodaje domaca rakija i vino, domaci sokovi od borovnice ili kupine, kuvani ili mleveni paradajz. Tu se prvo proba, pa se i popije. Preprodavci trljaju ruke, prodavci jaja bezuspesno pokusavaju da prodaju ona polupana jeftinije. Pijac je svet za sebe. Tu se odslikava bogastvo i beda naseg grada. Tu se setaju politicari sa torbom u kupovini da ih narod vidi da su kao i ostali. Pored neke ograde jedan do drugog, prodavci koje čega, svakakva roba izlozena na kartonima, najlonima, satorskim krilima, u kutijama delovi sakupljeni sa raznih strana, iz podruma, sa tavana, vadjenih iz kontejnera. Ni lep kamen se ne ostavlja da stoji a da ga neko ne strpa u torbu i iznese u pokusaju da ga proda. Svako jutro me docekaju iste guzve na autobuskim stanicama, sluzbenici se guraju sa domacima u autobusima drzeci svoje torbe u kojima se jos nije ohladio burek. Nazuljase mi kolena njihove torbetine, koje kao nose jer su poslovni ljudi. Ma koji poslovni, mozda im je zena sabajle ispekla bar projaru ili gibanicu pa je poneli da frustukuju na pauzi. Silazim na stanici kod buvljaka bez nekoliko dugmica, izgazenih cipela, srecan ko da sam uteko iz gasne komore, gde se sve oseca na parfeme, i znoj uz neopranih kosulja.
Kao lekar u viziti, obilazim ovo moje carstvo. Svaka buvlja pijaca je mesto svega i svacega. Ono sto je doneto, da se nekome proda. Kao da je sve to neko sakupio u nekoj sprdnji, da se naruga, da se svaki smisao izgubi pred haosom donetih predmeta, Kao da u svemu tome neko hoce da nam pokaze neki besmisao stvarnosti da se sve raspada, da se i svet polako rastace i kruni. Prolazim kroz guzvu i povremno zastajem kada uocim one predmete koji u meni izazivaju interes i zaokupe moju paznju. Ponekad u meni pokrenu napade smeha ili zabezeknutosti koji kreator besmisla je izvukao sve te premete ili nekome nalozio da ih ovde donese. U potrazi za retkim primercima za moju kolekcije obilazim nekoliko buvljih pijaca. Jedna je na Novom Beogradu, i smestena je pod samim mostom i stanicom gde staju vozovi. Drugi je u Bubanj potoku gde se prodaju i mnogi polovni automobili. Ostali buvljaci su rasuti po pijacama po Beogradu gde se pored salate i krompira na tezgama pojave razne beskorisne i besmislene stvari. Odeca i obuca koju je neko nosio, baciou kontejner ili je umro pa je poklonjena pa je tu dospela da se prodaje i ponovo je obuce neki drugi nesrecnik.

Moja potraga je urodila plodom. Danas su na pijac kao nikad dovukli stare kompjutere i delove koje vise niko i nezna za koji model kompjutera se koriste. Moje traganje je za neki modelom iz doba kada su kompjuteri bili fantastika. To je kod mene preraslo u strast. Nailazio sam na kompjutere koji su me svojom velicinom sokirali. Velike ruzne metalne kutije u kojim se krilo srce velikih procesora koji ce tek kasnije kucati sve brze i brze u trci da postanu sto manji i super brzi.

Prekopavajuci gomilu delova i zagledajuci donete kompjutere dobijao sam i besmislene ponude da kupim to, sto niko vise ne koristi. Sirom sveta pune otpade odakle se prebacuju u fabrike za reciklazu. Jedan od prodavaca ima nekoliko starih modela koje sa zanimanjem posmatram, modeli kojih ima na svakom koraku, koje ljudi odbacuju, ostavljaju pored kontejnera, poklanjaju ko hoce da ih uzme. Pitam ga ima li jos starih kompjutera. Kaze da ima raznih ali u svojoj kuci. Ako sam zainteresovan to bi mi sve prodao vrlo jeftino. Uvek mi takve ponude izazovu da se nasmejem. To neznanje tih jadnih ljudi koji veruju da to jos nesto vredi. Privid neke vrednosti, da su upotrebljivi tako jos ocuvani u svojoj cvrstoj i teskoj konstrukciji. Prvim kompjuterima se mora priznati da su bili vrlo oklopljeni, kao neki tenkovi, jaka sasija, debeo lim. Napravljeno da dugo traje. A sada leze odbaceni i skroz zaboravljeni. Ponuda mi se ucini interesantnom. Hajde da odem da vidim jos jedno groblje kompjutera. A i covek se ponadao da ce najzad prodati taj krs koji mu je zauzeo celu jednu sobu a koji niko nece da kupi. Prica mi da su to sve ocuvani kompjuteri, veliki i teski, da ih je danima prevozio iz podruma koji je cistio. Seo je samnom u kola i otisli smo do naselja blizu jezera. Parkirao sam auto i pratio sam ga dok je sa asvalta sisao na meki put i kroz trsku preko improvizovanog mosta preko kanala punog odbacenog smeca, i prljave vode isao puticem gazeci sa njim blato dok se nismo nasli kod njegove kuce. Ispod jedne vrbe, sklepana supa, od svega i svacega, pokrivena limom, iz koje se iz jednog starog cunka pusio dim. Sablasan prizor u trsci koja je bila ispunjena dimom, kao nekom maglom, izlaze deca, vecinom bosa. Na otvoru koji ne mogu nazvati vratima izlazi njegova zena. Prodavac kompjutera me uvodi u jednu od dve prostorije u kojoj su do vrha bili naslagani razliciti modeli kompjutera. On poce da ih skida, da ih hvali, pa mi ponudi da ih otkupim. Sokiran sam bio kolicinom tih kompjutera na tom mestu u toj mocvari u toj vise supi nego kuci. Ovaj nesrecni covek tu zivi. Dovlacio je damima svojim kolicima sve to. Jedan po jedan. Kao da je prevozio mrtvace. Metalne sanduke, mrtvi džinovi, koji su nekad bili mocni, odjednom su postali bezvredni i odbaceni, dovuceni u ovu mocvaru kao u besmislenu grobnicu da ovde pocivaju. Dobijam ponude da sve to jeftino otkupim. Toliko je sve to besmisleno, zar da to kupim. I cena je isto besmislena, bedno niska, za tu gomilu kompjutera koji su davno prestali da se koriste. I prodavac je izgleda izgubio nadu da ce to nekom prodati.

Razgledam razne modele, verovatno ispravne, neostecene. Posmatram covekovu bedu, ovo mesto koje je postalo ko zna zasto postalo njegov dom, gde je sam ocito napravio ovu supu koja je postala kuca za njega i njegovu decu. Ne. Nemogu mu to kupiti. Sta bi ja sa tim. A cena je smesna. Pristajem da mu dam tu celu sumu ali samo da uzmem jedan najmanji kompjuter. I to nekompletan. On se cudi zar da mi uzme pare samo za to. Nudi mi da ponesem bar jos pet ili sest ti metalnih cudovista koja jedva zajedno uspevamo da pomerimo. Zahvaljujem se i kazem mu da nazalost to sve nema nikakvu vrednost i da se džabe mučio dok je danima dovlacio to groblje ovde zauzimajuci ovaj prostor gde su mu deca mogla spavati. Gotovo da mi nije mogao poverovati ali vec sazananje da mu ostavljam ono sto sam gotovo kupio ali ne zelim da nosim. Skoro da je uvredjen sto necu da uzmem to sve. Ja se zahvaljujem i pod ruku uzimam taj najmanji i najlaksi kompjuter na kojem pise IBM. Metalna plocica i dobra izrada, lep dizajn. Meni nepoznat, model. Privukao me svojim izgledom i malim dimenzijama. Desktop kuciste sam jos tu u njegovoj kuci otvorio, pokazalo se u njemuda je to neki prastari model, meni nepoznata marka, memorija, ploca na kojoj nisam moga da zapazim gde se uopste nalazi procesor. Kompjuter jeste ali kakav. To cu tek na internetu videti. Prodavac me otpratio i poneo mi kompjuter do kola i rekao da ako se predomislim dodjem po te svoje kompjutere koje sam mu platio. Smejem se i kazem. Hvala. Necu. Samo ti to prodaj dalje. Nekom drugom. Ili najbolje vozi kolicima na otpad pa uzmi neki bar neki novac na tezini tih kompjutera. Palim auto. Dok vozim smejem svom dolasku u mocvaru i toj besmislenoj kupovini. Dodjem kuci. Svoj tek kupljeni neobicni kompjuter postavljam u kolekciju na policu. I već radoznao unosim njegovu oznaku u Google. Na monitoru se ukazuje slika istog takvog kompjutera.

Ispod njega pise:

PRVI PERSONALNI KOMPJUTER KOJIM JE FIRMA IBM POSTAVILA STANDARD ZA SVE BUDUCE KOMPJUTERE.

Sokiran sam otkricem, zagledam i prosto nemogu ocima da verujem. Pvi kompjuter. Zar je moguce. To je bre prvi kompjuter. A sve je isto. Ukljucujem moju tastaturu i misa. Odgovaraju Monitor. Monitor radi kao da je za njega napravljen jos davnih osamdesetih godina. Pali se. Radi i ucitava se logo firme IBM i podize se meni donekle poznat prastari sistem i ukazuju se za neverovati i boje. Zamisli imao je i boje. Iz kucista se zacu iz zvucnika sam cuo zvuk. Zamisli imao je i zvuk. Jos tada su oni uradili prvu graficki chip i muzicki cip. Zasto su posle dugo cekalo na pojavu boja i zvuka kada su već sa ovim modelom to postigli. Postavio sam sam sebi bezbroj pitanja, ko je i zasto onda pravio ona metalna cudovista kad je ovaj prvi personalni kompjuter bio mali. Sve sto se ukljucivalo od dodatnih uredjaja bilo je istovetno današnjim. Svaki kabal je pasovao.
Kao da se ništa nije promenilo od tada. Kao da su inženjeri samo radili na ubrzanju kompjutera a izgled i resenja ce biti po standardu koji vazi do danas. Od tada su se pojavili mnogi modeli i padali u zaborav a moj prvi personalni kompjuter jos ponosno stoji na mojoj polici da jednoga dana i moji unuci vide kako je izgledao prvi personalni kompjuter. Ko zna mozda ce tada moja kupovina imati nekog smisla i novac koji sam ulozio ce se ipak isplatiti.