SRECO MOJA DRUGOM NAMENJENA...

by Radeumetnik 28/5/2008, 11:58 am

Ako lazem, pas bio. Postoji narod koji svoje mrtve sahranjuje pored svoje kuce i bunara.
Na grob ne stavljaju ni krst niti bilo kakav spomenik.
Jedino sto postuju je zivot i ljubav. Imaju puno dece koju obozavaju a nama samo izgleda da oni nedovoljno brinu o deci. Kad umru sve sto ostaje za njima vise nije vazno. Kucu kao da ne vole jer ih vezuje za mesto, ako preti da ih ugusi oni je prodaju, sruse i idu dalje. Kako bih voleo da sam im slican ali nisam.
Sazidao sam kucu. Majstore sam poceo da psujem od podruma do tavana, gde god pogledam fusheraj. Dok mi se nije smucilo, te uzeh mistriju i gletericu da budem majstor i ispravljam njihove brljotine. Nekako se izborih al prodje mi par godina u tome i moja kao kuca progleda, skinuh i tapete ko jos ima tapete u kuci, iz one poslednje sobe jedva skidoh i zarekoh se da to vise u zivotu na moj zid necu staviti. Okrecih u uzinat komsijama bas u zuto. I bese meni lepo, za neverovati da zuta soba moze biti tako lepa kad se okreci ili se to samo meni zuto previse svidja. U kuci dodje na red da se menjaju stvari, vesh masine, frizideri, sporeti, bojleri, televizori. Kad to dodje na red onda sam se kao i svako nasao u nevolji, jer dok u ovoj nemastini se pokupuje sve to ima da se naplacamo kredita i odricemo se od svega. A dodjose neke besplodne godine, dok se neki ljudi obogatise, pokupovase neka besna kola i mene stize Jevrejska kletva, dabogda imao pa nemao. Nastade neko komesanje, neka zbrka. Snaci se, postati nesto drugo. promeniti sebe, promeniti svet. Poceti odmah. Ali to tesko ide. Ucimo jedni od drugih. Neko ne doceka da vidi sta je radio. Neko se doseti pa raskrsti sa sobom i odbaci sve ono u sta je verovao da pocne zivot od pocetka. Neko se doseli, neko se odseli, a neko nezna kud bi. U muci postati majstor za sve, i ja, umesto da radim jedan posao ja radim pet i opet se nista ne vidi. Para nema, pa nema. Udarila neka nemastina, nastalo je prezivljavanje. Koliko da se kupe neke krpe da se covek obuce i pokrije se nasa golotinja. Da se kupi praska i sapuna da se operemo ko ljudi, da se bar ne osecamo jedni drugima kad je stvarnost pocela da se oseca. Prodje i onaj kobajagi rat sto je bolje da ga se ne secamo, i odose neki nasi prijatelji i komsije u neke strane nam zemlje i niko jos da se vrati. Dal su srecniji i bogatiji niko se nije vratio da kaze a mozda i nece. A ja sam tu gde sam i bio, kao da sam u ovu zemlju pustio veliko korenje i sve zivim u nekoj nadi, da ce nas stici neka obecana sreca. Koju dugo cekamo, pa da se i meni jednom ko nebo razvedri da me ogreje sunce. Nije da se tebi zalim, a i sta imam od toga jerbo je tako nama nekako sudjeno, da ovaj zivot po malo odmice a da samo posmatramo kako se smenjuju godine na kalendaru. Jedino sto me stvarno veseli su moja deca, koja su zdrava i prava. Rastu, lepa ko da su na majku, jer ja nisam neki bas lepotan a i to je valjda gen. Da ne cuje zlo i lepa i pametna. I zena mi onako bas lepa, kao da je godine zaobilaze ili se to meni cini jer mi je draga kao i pre. A ponekad smo smo ko stranci, pa se udaljimo i polako prestanemo pricati, pa se zaobilazimo, dok se ne posvadjamo da dodjemo sebi, da se pomirimo. Onda se ponovo priblizimo kao da se nista nije desilo. A covek ti je prokletinja, sve mu je vaznije, juri za nekim snovima, pravi neke planove a zena svaka hoce da ti bude centar sveta, pa se naljuti jer joj ne posvetjujes dovoljno paznje, te padnu i razmene se ruzne reci. Dodje vreme kad se u coveku javi i ljubomora, kad se pojave i neke sumnje, covek pomisli da bi trebao da svoju zenu kontrolise, da joj pregleda poruke, da nije pocela da svrlja. A sve je to blesavo jer ko je zenu sprecio ako hoce da te prevari, ako hoce da te slaze. Recept za srecan brak niko nema. Brak je kao kuhinja ili spremanje jela, to je jedino jelo koje moras sa zenom da skuvas kako treba. Ako zagori pocne da se oseca, ni otvorena vrata ne pomazu.. I ljubav kao da je biljka trazi svetla, da se redovno zaliva, okopava i plevi, cupa korov. Ponekad i biljka oseca, akamoli zena, hoce da joj se prica, tepa, voli...
Nekome ne ide od ruke i nece ga cvece, nece ga ni ljubav kao da se kamenjem na nebo gadjao, sve se zavrsi kako ne treba i ostane u coveku neki jad i gorcina. Ako imas srece da te oce cvece, da sve sto u zemlju zasejes se primi, pa lepo raste, procveta i zamirise.
Tako je i ljubav slicna cvetu, koji moze da nikad ne procveta i uvene ko svaka biljka jer joj nismo posvetili dovoljno paznje. Koliko je dobri ljudi upropastilo svoj dobar brak svojom nepaznjom, svojm sebicnoscu. Ponekad je potrebna samo topla rec, osmeh i dodir
Jedino sto covek ima i sto vredi je porodica. Kuca, ni bogastvo, ne cine da covek bude srecniji. Samo se covek vara, i misli da ce pare sve probleme da rese i donesu tu ocekivanu srecu koja nam stalno izmice. A sami smo krivi kad zaboravimo da zivimo, da uzivamo u malim stvarima. A zivot ne cine samo velike stvari, godine i mesece i sate cine neki minuti i sekunde koje ili su srecne ili nisu. I ja sam izgleda ostario kad ovako mudrujem, kao da cu sad da otkrijem Ameriku. Svi sve znamo a na istim greskama padamo, ali valjda je i to ljudski da se gresi. Sve sto je ljudski kao da nam nije strano, na sve se naviknemo i svasta prihvatimo kao da je normalno. A nije. Samo mi tako mislimo da nam bude lakse. U zivotu nije dobro biti sitnicar ali avaj nas zivot sastoji od sitnica. Kao da je zivot neki mozaik koji od kamencica pravimo ali ponekad lose izaberemo velicinu pa se nista na slici ne uklapa. Onaj preko potrebni osecaj mere, i strpljenje kao da mnogi gube na pocetku i ne trude se da istraju, da ucine svoj zivot malo boljim i lepsim...