A MORE MIO

...cuj stari pricas nam bajku o vec zagadjenom moru gde jos sjenke love...
Putovao sam autobusom, te mrske mi zime, sneg je po brdima i planinama vec uveliko padao, na prevojima put svakako zavejan, jasta je gadno poledilo ali su nasi iskusni vozaci i lanci su dobri, činili svoje i mi retki putnici u nedoba, kukavci nijedni, unidjosmo chitavi sa Zlatibora u Crnu Goru. Ona je jos tada bila ono drugo oko u glavi dok ga potonje ne iskopase. Vec u Titogradu iliti u novome govoru Podgorici sneg koji je padao u planinama se pretvorio u kasu i takvu dosadu koja je neprestano piskila a vetar je sibao po staklima autobusa ko manit sa svih strana. Decembar je mesec, nastupila prava i nevidjena zima, kako kazu moji stari da znas zasto se kuca pravi i drva segaju, ma mis i macka ce zajedno nocas leci. Ja gonjen nekim svojim ludilom, poveden u nedoba za kao za nekim nezavrsenim poslom, il ajd ponovo, taj posao na miru da radim, leti ne mogu da stignem od zene, dece, rostiljanja po plazi i suncanja u hladu tamarisa. Ako zimi to ne uradim u ateljeu leti sigurno necu. Odvojio sam nesto dana uoči nadolazeće nove godine, više neznam koja je po redu. Svaki moj polazak je gotovo neplaniran i polazak na more u poslednji cas. U meni pokrene valove secanja, i unutarnjeg uzbudjenja. Kada sam sa Budvanske strane serpentinama silazio u zaliv posmatrao sam tamne oblake koji su se spustili do same morske povrsine, do horizonta. Kao da ih je neko kao posle zavrsene pozorisne prestave kao zavesu spustio do same vode i rekao turisti, ajd sad je dosta, leto je proslo, ijte odakle ste i dosli da se i more malo od odmori. Sezona inace na primorju traje samo mesec ili dva. Mestanima konacno i dosadimo mi furesti, i ona raspojasana, neobuzdana i nepristojna gomila, koja pije po ulici, baca smece gde stigne, bahato se ponasa, extra puni novaca i cesto prenaduvani, rasirenih krvavih zenica posle nepropavane noci i pomesanih koktela koji cine alkohol plus tablete, koje se ne mogu kupiti u apoteci. Spavaju do podne ili cak do kasno posle podne, sastavljaju noci, izbegavajuci dan i dnevnu svetlost, ma ko vampircici, nmetalika cista brate, sunce i more ne zele ni da vide, koliko da isprazne besiku iza nekog velikog kamena na plazi. Slusajuci ih u prolazu najcesce se cuje ono poznato, Bratee... ili ono, ovo, jbte, zasu, misim da ne pisem vise covece, izbljuvacu se...pishacu se
More se ljuljalo i valovi su po stenama prskali i prali sve ono sto treba oprati od onih koji zalutaju medju stene, tu di svaki val ostri ili tupi svoje zube o obalu, ko ce ga znati.
Kao da dolazim prvi put gledao sam kroz zamagljeni prozor autobusa i brisao ga rukom, povremeno ga isprskala kisa. Dolazak autobusa u Risan na pusto pristaniste ispred poste je bila jedina promena koja se desila, nigde nikoga, ni zive duse. Ko sudnji dan da je. Docekale su me velike palme pored obale na porti. U lucici su vezovi prazni, i barke na obalu su osle ća. Od male luke i mula gde obicno lovim cipole i drugu ribu do ateljea nema vise od dvesta metara. Ne volem ici uzbrdo, skaline iliti stepenice u nedostatku zicare, kojima se turisti penju dok im je dusa u nosu. do nekog Budvanskog hostela gde se krevet placa kao da u njemu za noc placas i lepuskastu plavusu. Nisam mnogo pokisao iako je kisa na mahove pojacavala svoj ritam pa opet prestajala. A i da jesam sam dolazak, makar da je i decembar mesec kada coveka mozes traziti po obali ko da ti je brat. Sve tonije kod mene pokvario moje dobro raspolozenje i zadovoljstvo sto sam ponovo dosa. Na trenutak sam video da je i reka Pila, potekla, inace leti i ne teče dok ne padnu jace kiše Tada se ona probudi i poteče iz bele pecine, gore uz reku vise kamenog mosta se ona budi jer je negde Pila i Sopot probudila pa vidim gde tece, i besni, svoj slap daleko u more baca da njoj pokaze moć, reci Pili koja hrli da osvoji more u zalivu. Sopot je jedna malo veca pecina, sa povecim otvorom, unutra se moze uci. Cuje se u blizini zubori voda, tu je malo jezerce iz koje do izlaza je pruzeno jedno crno gumeno crevo. Povremeno se za potrebe kuca ispod te pecine odatle crpi voda. Kada su velike kise ne dao ti bog da se nadjes u toj pecini, jer ce te nadosla bujica kao zapusac sampanca izbaciti daleko u more. Ako uopste prezivis takav pad neces vise primirisati nekoj pecini na kilometar. O Sopotu nema podatak, ne postoji tabla sa kratkim objasnjenjem i svako ko dodje
i prodje tu pecinu vidi kao malo vecu rupetinu u stenama.
Moj prvi dan u zalivu, dolazak u sablasno pustu zgradu, u sanducetu nema nista, vratanca iskrivljena kao i na drugim, vandali nijedni opet su imali napad na moje nevino postansko sanduce.moji koraci odzvanjaju po kamenom stepenistu. Kazu kad idem, marsiram, skoro da gazim ko konjicki oficir, idem brzo ko da me neko juri. Ma i kornjaci je njena brzina potaman.
Kada se penjem uz stepenice posmatram kako nas fini i mlčadi svet zvrljaka po zidu, potpisije se i izjavljuje nekom ljubav. Neka. Neka su nam deca zivs i zdrava. Bice da me opet ceka krecenje i na stepenicama.
Otvaram jos neostecenu prvu pa drugu bravu, fala visnjem, dočekuje me hladnoća, dok zidove ateljea ne zagrejem svojim cenjenim prisustvom i ugodjaj popravim dobrom starom klimom. U orman ostavljam ono malo vesa koji vadim iz torbe, inace odecu koju koristim na moru ne nosim u
Beograd. U kuhinji ostavljam u rernu koja mi ne radi, veknu hleba a u frizider sir i masline koje sam nocas kupio na nekoj usputnoj stanici gde je stajao autobus. Ukljucujem struju, struje za sada ima, ako je nema, kad je nema, palim jednu lampu sa pijace, mala plinska svetiljka. Svetlost sijalice osvaja polumrak ateljea, otvaram vrata i prozore da udje vazduh i podižem drvene skure da nesto vise svetlosti sa balkona udje unutra pa onda ugasim sijalicu. Bice, nema televizije, nema radija, novine cu da zaobidjem na kisoku bar sedam dana. Hvala ti boze, da odmorim dusu svoju, da ne citam ni naslova kojih se sutra vec niko ne seca i niko ne stidi. Nekada je svaka kuca imala radio, pa se sa pojavom televizije izgubio. Narod je eto zavoleo da gleda slike, slusanje vesti spikera i pomeranje skale, sustanje i krcanje stanice na radiju skoro da malo ko pamti. Muziku koja je razbijala monotoniju mnogih domova, je zamenila televizija koja je osvojila snove. Dragi slusaoci su postali dragi in gledaoci.
Dotičem ostru dlaku četaka, stoje kao spremljena, naostrena koplja za neku sledecu bitku. Držim ih u ćupu koji sam čitav našao u iskopinama. Stoje u poretku kako sam ih ostavio.
Otvoram plakar koji mi je skoro u predsoblju komsija odozgo nalivao vodom. Problem koji traje da poplavu mozes da imas i sa sprata. Ako ti voda udje u sobe i skvasi parket komotno mozes dati deci da voze skejt po parketiu koji se dobro podigao i talasa li talasa.
Počnem da šnjuram za priborom, složeni štapovi, a u drvenoj mornarskoj kutiji koju sam našao pored reke pa je restaurirao, ofarbao i tu je sada kao blago cara Radovana sav moj ribolovni pribor, velike udice za samice, skinute sa pokidanog parangala koji je izbacilo more iza punte i zaplelo ga posle neke jake bure. Nije ih more nagrizlo, ostre su i jake, dotrajaće mi po broju dok sam živ za lov velikih riba koje lovim na samice. Predvece cu kad se smiri vreme, kad prestane kisa, a uvek prestane neko vreme, da izadjem sa mestanima, loviti lignje sa mula u luci. Onda se pojave ljudi i pusta luka i kej ozivi, cuje se smeh i pljuskanje otkacenih liganja pri obali, cuju se stare price koje ce neko jednom da zapise.
Pronasao sam stare varalice, lampu, tu su moje panule, tu je i jak kratki varalicarski stap i kutija sa retkim varalicama za grabljivice koje dolaze kad pridje sitna riba i lignja obali. Na pijaci mozes kupiti kineske udice , ili neke ruske li su to ni Bog otac nezna ili poneku kesicu u kojoj su pakovanja od 20, 10, 6, 8, udica i sve su sa istom cenom, jedan evro. Sto bi se reklo moja roba , moj ducan, kako ocu ja je dam. Smesno, bas. Prodavac je e, po nacionu Srbin, penzionisani bosanski policajac, neki bice visi inspektor zaostao tu posle rata u bog te pita kada kupljenom stanu, tamo za rata u Bosni napustio zenu muslimanku i sina koji je bice ratovo na muslimanskoj strani. Neka je, nemam nista protiv, njegov izbor. Sada im on salje povremeno novac koji tu zaradi preprodajuci razlicitu robu. Bice da jos nije bija u Sarajevu. Ako neka. Nek mu je sin ziv i zdrav. A zenu mu necu spominjati i ovo je previse.
Kada gledam kroz prozor preko terase uvek podignem pogled visoko gore prema Crkvicama gde uvek padaju one kise, da se istice metereoloski taj podatak i prednjaci po padavinama u Crnoj Gori. Neznam odakle dolazi i spusta se niz reku vetar koji inace pokrece i budi more kao neki ventilator u ovom malom Risanskom zalivu gde se smestio ovaj uspavani gradic. nekda nazvan Rhisan. Ziveli Iliri. Rimljani. Ziveli mi na njihovim kucama i ulicama. Ispod mene su jos neke rimske vile, rimski mozaici. Tu su pored skole, u vocnjaku kapetanove kuce i nove iskopine, keramike na svakom koraku, gde god zakopaju keramika. Neki u sali kazu nagomilana prazna ambalaza iz koje je popijeno vino i potroseno maslinovo ulje pa je onda odbaceno u more sa broda ili zakopano u zemlju da se ne vuce kao otpad oko kuca. Imali su oni jos tada vodovod video sam, a mi i sada kuburimo sa vodom, jos mi i komsija ispod sto drzi kafic iz zabave zatvara ventil pa cela zgrada nema vodu. Moze mu se on je na svome, a mi smo fureste i ako nam nije pravo Rusi su raspolozeni i dobro in placaju, kupuju ovo more, kupuju sve, pa dok skontaju sta je u pitanju proso im voz. Al necu. ma daj lud sam sam, opicen ko struja, capila me bice kad sam sa stapom za pecanje prelazio prugu i zakacio neki visoko naponski kabal. Nedam in moj atelje, ich alavima i onima sto umesto vesa peru pare pa se osecaju na kilometar bez obzira na hektolitare dezodoranasa. Ispod su mene, in djipovi, neke ljute mashine, kad prodjem sa stapom strogo u vis da ne ogrebem slucajno kojeg jer su tetovirani, okajlirani, sve pirsing face, pirsing cice vodaju, i one tetovirane po kicmenim delovima.Tange se posebno biraju da se dobro vidi in tatu. Jbte mish. prava seksi galerija, lepe slikice in izbockane, sve ko u porno slikovnicama za matoru decu i crtanim filmovima.
Nigde u zalivu me nece tako rashladiti vetric kad sve gori i nebo i zemlje, kada temperatura vazduha i mora se podize U Risnu tamarisi na obali mi daju sasvim dovoljno hlada da uteknem sa vreline, tu sedim i uzivam posmatrajuci more koje se za me pretvara u najlepse Venecijansko ogledalo. To je ono ogledalo u kome se ogledala i kraljica Teuta, tu se ogledaju svi vrhovi, i onaj gde je Teuta imala tvrdjavu. Odatle je posmatrala Rimaljane i prkosila gusarska kraljica dok nije sklopila primirje , dok je nisu silom osvojili a ona sakrila blago pa se onda bacila, njima uinat se bacila u dubinu na samo dno zaliva i nestala. Zauvek uronila u more kao prava morska sirena, i sada roni u prici koja jos traje.
Dok sam na moru, makar to bilo i u ovo doba volim da se za hranu pobrinem tako sto cu sam svojim rukama uloviti nesto, izbegavam da kupujem u marketu, volim vec da se reci i moru zahvalim za skroman obrok koji mi podari. U ovo doba i cipol zna da ponekad ulazi bezeci od bure od ludaka kojekakvih zubatih grabljivaca i brancina sto ih teraju u reku. Vecinom mi se posreci da se tih cipola nalovim.
Dok je napolju dan vise licio na sumrak a sat na zvoniku je kucao dva puta. Nekome je ovo doba neobicno ko je naviko na sunce, na jaku svetlost, dok je leto sunce je visoko i oblaci gotovo da se i ne vide. Ovi oblaci kao pokrivač, sivilo se spustilo i neka tama na morsku povrsinu, iz toga na mahove pada kisa. Obukao sam moju nepromocivu jaknu, hm nepromociva, na moru nista nije dovoljno nepromocivo.
Posle jedne setnje po poplavljenoj ulici posle jake morske kise i dobro nakvasenih skupo placenih kineskih cipela, sam kupio neke gumene cizme i sad sam uvek suvih nogu ako mi kisa ne piski odozgo sa moje gumirane jakne direkt u cizmice. A i koj me tera po jadu, da se svrckam po rivi, kupi brate leba i zevaj kroz pendzer kako pada kisa tri dana. E da necu. nek padaju sekire i kamenje ima da izadjem na portu da vidim kako reka ide starim gradom a retke devojcice slatko skakucu preko barica i sljapkaju
svojim mokrim lakovanim cipelicama. Odma se setim one pesmice, - devojcica vodu gazi, polako, polako...
Spremio sam pastelu od hleba i sira i zavio u krpu, stavio u torbu sa poklopcem u koju voda nije mogla uci dok kisa pada dok pecam na reci.
Stavio sam svoj sesir i uzeo moj verni stap sa kojim lovim ciple. Probao sam najlon da nije krt i vezao novu udicu na nov predvez, nesto manju nego inace ali od onih ljutih koje se same kace za robu ako si nepazljiv prilikom zabacivanja mamaca, to jest kako ja volim reci njeske.
Na reku sam dosao od gvozdenog mosta, reka je prilicno nadosla ali je njena snaga slabila jer obicno je nemoguce pecati ako je jaka a to je posle same velike kise kada je prava bujica koja se izliva u more. Pomalo je duvao vetar, moje rukavice bez prstiju nisu mi mnogo pomagale da ne osetim hladnocu koja mr docekala na reci. Raspakovao sam stap, posmatrao sam vodu i razmiljao sam hoce li reka kao vise puta u ovo doba godine da mi da ulova koji je u moru inace zimi kod obale izostajao jer se riba povlacila bezeci od raznih terminatora u dubinu. Zabacio sam udicu, plovak sam stavio na plitko da ne kaci o dno. Plovak i njeska nije tonula i krenula je ka gvozdenom mostu i onda je doao prvi udar, nisam stigao ni da zategnem a cipol je naglo sam povukao i gotovo da se sam i upecao. Imao je oko dvesta pedeset grama, taman od onih koji nisu ni mali ni veliki da mogu da stanu u onaj moj veliki tiganj. Grizao je kao lud, svaki zabacaj, riba, manje sam ponovo vracao u reku a samo one vece sam stavljao u mrezu. Bas je navalio, kao da me je docekao, pozeleo mi dobrodoslicu i cini mi zadovoljstvo. Uzivam u nadmudrivanju kada veliki cipol kao lisac njuska i dudla njesku pipkajuci kao da je gavun, to je ona mala ribica koje ima u jatima oko mula, tu se setaju u zoru veliki brancini koji nisu ulovili na mreze ili ubili ronioci puskom.
U ovo doba ne volim da ulovim mnogo jer to treba ocistiti i pojesti a svakako ja sam to ne mogu uciniti. Zato lovim samo vece komade i sve ostalo vracam u vodu. A taj prvi dan dok je kisica sipila, vetar duvao niz reku pa mi ledio prste riba je gladno jela i vec sam u svojoj mrezi za ovo doba godine i pecanje sa obale imao bogat ulov. Vec sam se dobro sledio, moja nepromociva se dobro smocila kao i sesir kroz kapuljacu, voda je klizila sa jakne i prilicno me i nakvasila pantale i kolena, sto bi rekli do gaca, pa sam se pokupio, zahvalio fortuni na ulovu i pozeleo da se nadjem u svom ateljeu gde cu skuvati malo vrucega vina, i osusen i zagrejan dremati kao macak neko vreme dok ne uzmem da ocistim ribu i spremim svoj morski obrok. To cinim uvek sam i uvek mi cini zadovoljstvo da posmatram svoj ulov dok se sprema i mirisi me opiju da cesto imam manji apetit, tu sam malo preterao i po mojemu bojleru se nebi reklo al ajd sad, tako mi se pise.

Popio sam svoje extra skuvano crno vince i spremio sam par krupnijih cipola, i pojeo ih, to mi je bio prvi obrok danas koji mi je bio dovoljan jer sam ga dobio iz mora koje neznam zasto toliko volim kao da sam se rodio na ovoj kamenitoj obali, kao da sam odrastao na ovom starom kamenom mulu, kao da sam i pre bacao mreze i panulao po zalivu, spustao ispod sopota i na Vruljama parangale, tamo gde sam lovio povelike grujeve, prave orade i retko palamide..
Kada sam imao petnaest godina dosao sam kod brata prvi put, prvi put, zevao u more otvorenih usta i evo skoro trideset godina ja se ponovo vracam na ovu dragu obalu kao da me neka magicna sila, privlaci ovde i opet balavim kad ga ugledam ozgo sa planine. Kao da sam u nekom zivotu ziveo na moru pa me ono toliko veze za sebe. Lovio sam mnoge morske ribe cija imena sam naucio od mestana ili iz knjiga. Tu sam saznao gde zive, kada se mreste i cime se najpre hrane. Naucio sam da postujem more koje zna biti mirno i umilno ali i besno i opako. Kao da ima stotinu lica i samo ih menja kako je kad u naravi. Lovio sam i mnoge noci proveo na vodi, posmatrao mesec, slusao tisinu, posmatrao zvezde i onaj zvuk je uvek u meni od talasa dok povlaci pesak za sobom odnoseci ga ponovo u more. Ko je cuo taj sum, ko je cuo u pustoj noci lajanje divljih pasa u velikm stenama gde sam postavljao samice na grujeve, nalazio sam ih kako vise gotovo da su potrgali debeli najlon o struzuci ga o stenu da se oslobode sto su ponekd i cinili ili ona sarena bestija koja je znala i sajlu da mi cupa ili udicu iskrivi.
Bas sam se zaneo, a vec pada vece a sad je dan kratak i treba poc na mulo, baciti na lignje koji put i malo se videti sa mestanima, veseliti se kad se neki veliki uliganj uhvati pa te pokvasi dok ga vadis, ako se otkaci da se hvali da je bio preko kilo a mozda i je ponekad ali nije uvek, i ne sigurno sa obale gde ne prilazi u tolikoj meri da toliko moze loviti kao iz barke. Pripremam se za odlazak na vodu, kisa je prestala, sve je hladnije, taman onako kako lignja voli a samo mi zaljubljenici se micemo iz toplog kutka, od peci i vatrice i idemo na vetar i kisu ne zaleci se. nastavicu...nastavak na mulu lov liganja i dobra ribolovacka sreca i prica. Kao u prici moze biti i preterivanja ali gde ima price bez toga, zar ne...kao da su se dogovorili na mulu se vec nasla cudna skupina, starci, nekoliko zena, decaci koji su se okusavali bacajuci skosavice u pokusaju da ulove svoj mozda do sada najveci uliganj. Kada sam se pojavio noseci varalicarski stap malo bolje obucen u suvu odecu, sa gumenim cizmama na nogama, javise se i prvi povici. Dosa nam je umetnik, padose i prve sale. Ima svaki uliganj da nam izlovi. Oni koji me znaju ne stede sale, pozdravljajuci me sa onim humorom koji samo tu postoji na obali od istih ljudi koji jednako su veseli i humor im je karakterna crta na svoj ili na tudj racun.
Pozdravljam se sa poznatima i odmotavam da bacim skosavicu i oprobam, makar
i ostao bez nje, a nebi mi bilo prvi put, jer dno je puno krsa jer tu gde sada nema ni jednog broda stalno pristaju teretni brodovi i sa mula pad svakakvoga krsa u more.
Na molu se prica kako radi uliganj, kako je se hvatao juce, kome je otpa veliki uliganj, i ko je odneo kuci vise komada. Svi potvrdjuju da lignja radi ali ne bas najbolje, ulovi nisu bas bogati ali niko i ne ode bez nekoliko komada manjih ili vecih kako se kome posreci. Povlacio sam svoju skosavicu i upisao sam se sa prvom, nije bila bas za slikanje ali za pocetak dobra je, hvala joj sto je dosla. Dok sam lovio i posmatrao veste ruke mnogih koji su povremeno izvlacili po neku lignju na vodi sam primetio da lupa neka riba na vise mesta. Grabljivica neka je jurila uliganj ili sitnu ribu. Ociti poveliki komadi su me povremeno privlacili kao magnetom i vec sam pozeleo da namotam najlon i bacim na varalicu. Ali nekako mi je bio gust da hvatam lignje, pa sam cekao kad prestane da radi da onda probam. Tako sam i uradio, uhvatio sam jos par liganja, i onda kad se mulo vec dobro ispraznilo i samo nas par baj uporniji trpeli sve vecu hladnocu sam presao na zabacivanje varalice. Ostao sam sam pored vode, a krupna riba je duz mula na udaljenosti od neki desetak metara pravila svoj pir. Lupala je neprestano a ja sam pokusavao da joj nabacim varalicu da se zaleti na nju. Setao sam se duz dugackog mula ali mi nije uspevalo da je zakacim niti se nesto narocito obazirala na mnoju varalicu. Promenio sam vise varalica i skoro da sam hteo da odustanem kada sam na ribicu crvene boje sa crnim sarama dobio zestok udar, umalo sam ostao bez stapa. skoro da je htela da mi otme stap iz ruku. Piatao sam se sta sam zakacio, velika jesta a koja je to bog zna i more. Ako mi se posreci bar da vidim koju sam ribu uhvatio. Sto bi se reklo da joj bar vidim rep. Plasio sam da je silk i stap abu kardinal biti slabi da izdrze ovakvu ribu. Masina je drilovala, riba je izvlacila silk i uplasio sam se da mi ne iyvuce sav silk i ne skosne i pokida mi kao neke ranijih godina kompletam silk sa vrha stapa. More je nepredivo, nikad neznas sta ce i kad da ti udari. Ako te uhvati nespremnog, ako je pribor lak, ako si je precenio i previse pozurio ostajao si bez lovine i bez najlona. Ruke su mi drhtale, adrenalin je proradio, i pricao sam mojoj ribi koja me docekala ovde na rivi i dosla mi da se poigra samnom. Pricao sam joj, neka si dosla i da te izgubim nece mi biti zao, kako vuces. Kao prava, divlja i prkosna, najlon je sekao talase brzo ali je moja stara vodootporna sigma koju sam vecinom i koristio na moru je pevala. Namotavao sam kolko riba izvuce, znao sam da ce posle nekog vremena me i ruke zaboleti da je moram privlaciti jer se moze i otkaciti. Ako joj dam previse fore mozde ce me izvozati otici ca. Kako vele mestani. Necu joj dati tako lako da se poigra. Nekoliko zestokih voznji i pokusaja da odvuce u dubinu i vec sam je podigao skoro do ivice mula. Jos malo pa cu je videti. Uh velika si i dugacka ribo. Ne mogu oceniti kad se prevrne koja je dugacka vretenastog tela, jaka, pokusava da se otrgne i ode. Idem na sve ili nista. Nemam sak, ili ti meredov. Za silk pa hop na obalu. Kao mnog koje sam tako podigao, Samo da mi ne skosne kad je podizem. Ima da mi pokida ko dlaku. I nije. Izbacio sam je na metar od ivice, nedovoljno, ona jos moze da skoci i opet ode u vodu, odbacio sam je nekoliko metara unazad dok je ona skakala i mlatila repom. Prisao sam da vidim sta je capilo. Brancin nije. kakva je ovo ala sto gladna po ovoj zimoci pridje obali.

Pa sta sam uhvatio ovo. Bogo moj, jedva je prepoznao. sa slike iz knjige , grabljivica, Hama.* Argyrosomus regius, RIBA SJENKA, riba koja svira, ma muzicar morski, he, raste do 100 kg i 2 metera. Auu.Citao sam, spada u najugroženijihh (5 vrsta) na celom Jadranu. Nisam ni pretpostavljao da je ima ovde, a ima je kad su onako mlatile, jurile su glavonozce, lignje je bice privukle.
Hvala bogu, priroda je cudo nije sasvim istrebljena ipak.
Dugacka, kakve zube ima, capila je varalicu. I to kakva. skoro 4 kila u njoj. Bas si me ribo usrecila, dosao sam na sedmicu dana a ti odmah pa cap kod mene. I da si osla ca. Ne bi mi zao. Hteo sam je pustiti ali ko bi mi verova da sam je capio. Da je ponesem ako sprdaju samnom, ne gine im korpus delikt, a da je sam izedem toliku ne mogu. Moracu nekog zvat u ispomoc kad je ja ispecem u rerni. Tako i bi. Ispekao sam je i pricalo se kako je umetnik capio hamu od nekoliko kila, popilo se i nazdravilo, kolko da se zna da i mi kontinentalci capimo koji krupan komad da se zabelezi u jednoj ovakvoj prici...