STOJANOVE ZENE

Zar postoji gore selo na ovom svetu, nego što je Gladjevac, postoji li mesto za koje se može reći da je rupa onda je Tošinovo, ima li gora vukojebina nego što je Milovo Gornje gde je poslednja kuća Stojana Marića, na brdu koju su zbog strmine nazvali Jovin Zub, zakačila se i visi kao da je prikačena štipaljkom za oblake.

U sva tri okolna sela možeš da živiš ako ti je vrana popila mozak, ako si se rodio zato da se u životu ko Hristos zlopatiš, ako si se rodio kad je Bog podelio pamet, sreću i bogastvo.

Gladjevac je nekad bilo veliko i bogato selo, pa se bez puta i struje, samo od sebe nekako ugasi i svi se iz kuća preseliše ili u Palanku, inostranstvo ili na već obraslo u korov i koprivu zapušteno seosko groblje.

Sad je to selo kamena pustinja sa polusrušenim starinskim kućama, sa zamandaljenim vratima i prozorima. Stoje drvene i kamene kuće, koje su nekad videle i bolje dane, sad ostarele povijenih krovova koji se ruše pod teretom godina i snega.

U Gladjevcu u omanjoj staroj srpskoj kući, sa verandom i drvenim lukovima je poslednji starac Stojan brojao svoje poslednje dane. U kući koju samo njegovo prisustvo sprečava da se sruši, živeo u svojoj osamdeset sedmoj godini.

Za života nadživeo je tri žene, sahranio ih kako dolikuje i ožalio kako i priliči, udario svakoj lep i jednak spomen i medj njima napravio sebi kao muškarcu kao što je običaj, malo veći sa slikom iz mladih dana u kožnjaku, sa šeširom i ufitiljenim brkovima.

Prvu sliku na kojima je Stojan malo ulepšan kao i lik njegove prve žene je uradio seoski fotograf koji je odavno umro pa su dve druge izostale i Stojan nije bio te volje da ih uradi da ga ne čuje zlo. Ali to se i zbi pa se i one nekako ko da su virusom zakačene brzo jedna za drugom pomreše i Stojan osta sam kao pustinjak.

Oženio bi se Stojan al se proču pa se i druge žene poplašiše da njemu žene naprasno umiru pa se i Stojan manu ćorava posla da se pod starost oženi.

Na zidu je visila jedina njegova slika, Videla se karirana košulja i osmeh kojim je porazio toliko udovica i raspuštenica, toliko neudatih službenica kojim je nosio jednom nedeljno sir ili meso, pa se tek u noć vraćao ponekad i već pod gasom jer je svuda ga čekala kafica, ljuta rakija, ručak i spreman pun krevet.

Voleo je Stojan svoje mušterinke koje je rado obilazio i koje su u njemu videle spasioca u svom sumornom i dosadnom životu okružene alkoholičarima i pijanicama. Nudile su se one njemu da bi se Stojan oženio kojom ali je Stojanu nekako više pasovalo da žene menja i svuda bude rado vidjen gost koji ne samo da je tu neskrivenu želju imao, već izvesno i retko prijatna telesna zadovoljstva.

Tu je i našao sebe kao nekog ko osim tog posla da odnese sir. jaja i meso, ima i taj cilj da razgali i natera osim svog još neka ženska srca da brže zakucaju.

Tako su i one već uvele, počele da se uredjuju, doteruju, kosu farbaju, da lepo namirišu i pred ogledalom se češće pogleduju jer Stojana treba uvek lepa žena dočekati.

Znale su one i nos ih nije varao da je Stojan bio vredan čovek, tačno su po mirisu znale, po parfemu na koji je Stojan mirisao dal je prvo svratio na prvi sprat kod Rose, ili se prvo popeo na peti sprat kod Stoje ili je odmah sa vrta u prizemlju ušao kod Mile.

Sa prozora su ga videle kako stazom kroz parko dolazi i već su na sto escajg stavljale i rakiju sipale. Stojanu su ti dani koje je dočekao da mu ona stvar koja mu je u životu toliko problema zadala mu se i pozlati i njegovo ime izvede kof njih na dobar glas. U selu je Stojan bio medju poslednjim koji je držao krave i ovce i dok su mu žene bile žive su mučenice muzle i sirile pa kako se one na groblje preseliše i Stojan se obiknu da krave muzilicom izmuze, opere vimena i natakne lule i sedi dok svo mleko u kantu ne izmuze iz vimena svake krave.

Pošto je u kući seljačkoj troškova puno i krave je držao iz nužde da u kući uvek mu nedeljno mu udje neki dinar koji je on u fijoku ormana u svojoj sobi pod ključ stavljao.

Sve je teklo po ustaljenom redu, kao i svake nedelje je trebao da odnese sir i jaja po kućama u nedelju kad inače nije voleo da radi u polju.

U zgradi su se već radovale tri žene i razmišljale šta će da mu za tu priliku spreme i kako će da ga kod sebe duže zadrže. Vreme koje je Stojan kod svake proveo su one tumačile kao svoju zavodljivost i dopadljivost pa su tako se trudile da produže to vreme. Stojan je bio i u pedeset petoj mladolik i jak, širokih ledja i čvrstog koraka koji je se čuo u hodniku zgrade i na stepenicama njihove zgrade.

Taj dan je došao i to jutro je Stojan okasnio jer je i voz znao da okasni pa su se i one već vrpoljile i razmišljale hoće li doći. Stoja je taj dan bila naročito vesela i radovala se Stojanovom dolasku i razmišljala je kako eto i bog udesi da i ona tako sama a još željna muške ruke oko struka upozna Stojana tog prostog čoveka kome se radovala, sa kojim se znala nasmejati i popiti po neku, sa kojim je više od pet godina krevet delila i već na njega navikla i u mislima ga zvala moj Stojan.

Stoja se šalila na račun svoga i njegovog imena, da svet video nije lepote od lepote njih dvoje, od te lepote Stoje i Stojana, da ih je bog sastavio da u svojim poodmaklim godinama tu burnu strast i slast telesnu ožive. Stoja je živela sama a deca u Australiji retko su i dolazili i već ima tri godine da se videli nisu. Gledala je slike i čitala poziv da im tamo ode, da proda stan i preseli se ali se Stoja tome protivila i svoj mir i svoju vezu sa Stojanom i od dece kao tajnu krila.

Videla je Stojana kako dolazi i stavila je supu da se podgreje, nasula rakijicu sebi i Stojanu i pristavila kafu.

Dok se češljala i proverila svoju šminku osetila je zanos, pa se levom rukom pridržala za komodu i sela na onu klupicu kod telefona. Videla je da joj nije dobro ali je to pripisala uzbudjenju jer je Stojana već puno zavolela ali to mu nije nikada otvoreno rekla. Kao da je Stojan predosećao prvo je kod nje jednom kratko zazvonio, Stoja se pridigla i okrenula ključ. Stojan je ušao i video odmah da je Stoja bela kao kreč, pa se u trenu jadu dosetio da Stoji nije dobro, i poneo do fotelje. Stoja se osmehnula i rekla E, Stojane, Stojane vidiš kako te dočekujem. Stojana nešto preseče preko srca i reče kolko da je podigne moral, da je ohrabri. Ma Stojo šta si se uplašila, nije ti ništa, sad ću ja da ti donesem šećer i vodu, lekovi su vidim tu. Dok je Stojan doneo vodu Stoja je osetila da je ovo njen poslednji dan života, gledala je Stojana, srknula gutljaj vode i nasmešila se kao mnogo puta pre Stojanu i htela da mu nešto kaže ali je samo jedan grč prešao preko lica i ruka kojom je držala Stojanovu se stegla i njen poslednji osmeh koji se zaledio u praznom i beživotnom Stojinom pogledu. Stojan je sedeo i jedna suza mu je kliznula pa za njom i druga pa su potekle i druge i njegove oči su se napunile suzama i jedini glas koji se čuo je bio. Stojo, Stojo, pa se kao da je i smrt deo onog istog života pa ga prati i uzima mu najpre ono najbliže srcu, sklopio je Stoji oči i pomilovao je po kosi i poljubio joj usne koje je toliko puta rado poljubio. Skoro da mu se srce za njom otkinulo, jer je Stoju bio naj više zavoleo i sebe je u mislima često hvatao da bi neke sa Stojom planove biće u životu naj pre pravio.

Nije se imao kud pa je telefonom pozvao Milu. Mila se javila i Stojan bez okolišanja, reče. Mila ja sam kod Stoje. Ona je malo čas iznenda umrla. Biće da je srce i molim te da dodješ a sad ću da zovem i Rosu. Kad je pozvao i Rosu ne malo iznenandjenu tom iznenadnom smrću, pa i ona dodje u stan ko i Mila. Kako i priliči Rosa donese sveću pa je upališe i pozvaše hitnu pomoć da bi je pregledali i utvrdili uzrok smrti i odvezli u kapelu.

Pozvali su njenu decu u Australiji i njena smrt je za njih bila šok i jedino su molili da ona ne bude sahranjena dok oni ne dodju. Zatvorili su pust stan, koji je bez Stoje delovao mračno i turobno, kao da se osećala blizina Stojine smrti pa je iz zidova se osećala neka hladnoća da su sa olakšanjem zaključali vrata. Taj dan Stojan se kratko zadržao kod Mile i Rose, nije bilo onih šala ni dodira, nije bilo onog isčekivanja i one putene strasti koja se u njima budila u Stojanovoj blizini. Nekako skoro ćutke kao da ih prvi put vidi se pozdravio i napustio zgradu vidno potrešen tim što se desilo.

Dok je došao kroz glavu mu se vrzmao Stojin lik i njen poslednji pogled koji će pamtiti dok je živ. Kao da se u tom poslednjem pogledu slilo sve ono što je Stoja osećala prema njemu a nikad mu nije rekla.

Stojan je tu noć presedeo i tek pred jutro je kratko zaspao. Razmišljao je o svojim posetama kod tih žena koje su ga svaka na svoj način volele, koje su ga ćutke delile i koje se oko njega nisu otimale već su mu se uvek sa radošću priklanjale. Nije on bio više ni one strasti, nije mu se ni pamet se samo tom zakasnelom strašću pomutila, već je i njegova tuga i samoća koju je posle tri žene dočekao.

Posle nekoliko dana je pozvao telefonom Rosu i čuo da će Stoji sahrana da bude sutra u sva sata iz kapele na gradskom groblju. Sutri dan, je završio sve naj preče poslove oko stoke i u dvorištu ostavio samo garova Budu i mačora Miška da čuvaju kuću.

U torbi je poneo balon rakije, kafe, šećera, a u cvećari je podigao naručen veliki venac od prirodnog cveća jer nije hteo da ga kupuje na groblju od veštačkog Stoji. Kad je trebalo upisati na traci našao se u čudu šta da kaže pa onda nemade se kud reče devojci da napiše – Poslednji pozdrav Stoji od Stojana. -

I ništa više. Hteo je on da svisne, došlo mu da na glas zakuka zar da joj venac nosim, zar da joj poslednji put usne ledene ljubim. Ali srce stegnu i duša se skupi pa sa onim vencem i taksijem na groblje ode.

U kapeli je bilo puno naroda, skupilo se začudo kao da je to nekom od njih i poslednja prilika da se familija poslednji put zajedno okupi i u večnu kuću nekoga isprati.

Pored zida u otvorenom sanduku, obučena u lepu haljinu, plave začešljane kose bleda sa nesto vise plavim usnama nego inače kao da je zaspala ležala je Stoja. Stojan je došao i poljubio je sveću i stavio više glave i nakon toga je u prvi mah hteo da poljubi Stoji hladne i ukočene usne pa se trgo i samo je poljubio u čelo da ne izaziva oči koje ga posmatraše, da se pitaju ko je to što je usne ledene poslednji put ljubi.

Iz oka mu podjoše dve suze i on se suzdrža da ne zaplače kao što je već više puta sam plakao za Stojom. Izjavio je saučešće njenim ćerkama i izašao sa druge strane. Napolju su stajale jedna pored druge, u tom trenutku tom iznenadnom smrću pomirene i povezane Rosa i Mila. Stojan je došao i pozdravio se prvo sa Milom pa zatim i Rosom. Stajali su tu i čekali da se završi opelo i poslednji put oproste sa Stojom. Opelo i sveštenik koji je imao svog pomoćnika su u poslednjem Stojimo času svojim lepim i čistim glasovima uveličali i podigli Stojinu dušu da su i posle pokopa u ušima odzvanjale reči i u duši taj utisak da se tek pred smrću suočavamo sa svojom suštinom. Tek onda vidimo našu konačnost i prolaznost, vidimo neizbežnost tog puta kojim svako na kraju podje.

U restoranu su se najbliži okupili da za dušu popiju i pojedu, kako to već biva da se posle sahrane izda daća, pa ako je mrs tako se i sprema, ako je post onda se uvek sprema riba.

Ni jedna nije popunila onu prazninu koja je nastala posle Stojine smrti, zgradu je opet dolazio i kod Rose i kod Mile, a medju njih se umesala i Slavka ali im nije bila ni prineti što je ona i znala i čeznula je i bila donekle i ljubomorna na blizinu koju je osecala da postoji izmedju njih i Stojana. Ona se po navici tešila ljutom rakojom i često je Stojan zaticao polupijanu, pa se nije ni mnogo zadržavao odbijao je ponudu da popije jer mu je bilo muka da je gleda tako lepu, pametnu ali i ogrezlu u piću da je u njenoj blizini osećao miris alkohola koji je odisalo njeno telo. Nije podnosio ni muškarce pijanice, a pogotovo žene.

Dok je Slavka bila trezna ili u blago opijena uzivao je u razgovoru i šalama ali je sa svakom čašom Slavka postajala sve napornija da je na kraju tražio izgovore da je napusti.

Godine su odmicale, loše su smenjivale one retke koje su bile za pamćenje. Već je Stojan samo u sećanju zadržao Stojin lik. Ponekad je zastao pred njenim vratima ali u stanu su živeli neki strani ljudi jer su ćerke stan ubrzo prodale.

Posle deset godina prva je umrla Rosa. Otišla je tiho kao što je i živela. I nju je Stojan ispratio na groblje u Palanci. Posle sahrane su stajale dve žene ali ne jedna pored druge već nekako razdvojene Mila i Slavka. Po Slavkinim očima i pokretima se videlo da je već pre sahrane neku potegla ali se dobro držala i otišla je gotovo da se nije ni moglo primetiti da je polupijana. Stojan se sa groblja vratio sa Milom, na daću nisu ni išli, jer je nije ni bilo, rodbina se nije udostojila ni da je ožali a već su posle mesec dana iz agencije došli i kupci su nagrnuli na njen lep stan. Razvukli su njene stvari i samo su Mila i Stojan znali da je tu živela ta nekako suviše za naše prilike nežna i fina žena.

Ostala je samo Mila, Stojan je kako je vreme prolazilo sve češće svraćao kod Mile, izmedju njih su već prestale one intimnosti ali ne i toplina koju su oboje osećali da postoji pa se i Stojanova ruka ne retko našla u njenoj dok su sedeli i pričali o običnim stvarima o životu koji iza njih ostavlja mladost, godine koje zamene lepotu, zdravlje su one koje se skupljaju i otežaju, u telu se oseti neki umor, pa se u san ponese, sa jutrom se i taj umor vrati i traje, bol koja je sve češća u rukama, u kostima opominje da i telo je umorno i na zalasku, svetlost se jedino zadrži u oku, i za tren bljesne mladoliko i poletno, željno taman da će to nemoćno telo sad da zapleše i okret napravi. Pa se polako gasi, dok ruka blago drhti. Stojan je Mili došao poslednji put kada je osetio da mu je loše, sedeli su i Mila je znala da ga vidi poslednji put. Kao da su se vratili dvadeset godina unazad su se smejali i pričali, na rastanku Stojan je Milu poljubio. To je bio poslednji njihov poljubac, kao da se nisu hteli pre smrti rastati a da se ne poljube.

Stojan je otišao u bolnicu gde su ga zadržali i nije prošlo tri dana Mili su javili da je Stojan preminuo. Otišla je da ga vidi poslednji put. Sestra joj je dala sliku koju je držao u ruci, njih dvoje snimljeni pre dvadeset godina. Ona je na tu sliku već bila i zaboravila.

Uzela je sliku i iz očiju su joj potekle suze. Stavila je sliku u novčanik, prepoznala i pomazila mrtvog Stojana i vratila se u pust stan.

Na sahrani su bili neki njoj strani ljudi, Stojanova retka rodbina, više radi reda skupljeni da obave to nego Stojana da ožale, sahraniše Stojana dok je iznad njega cvetao kesten i pčele letele.

Osim sveštenika niko nije se čuo da plače na glas, samo su Miline oči bile pune suza i brisala je maramicom oči dok ga nisu sahranili a ona nakon daće koju nije mogla odbiti zadržala u Stojanovoj kući. Prvi put je ušla u njegovu kuću i poslednji put. Kao da je tu osećala i blizinu Stojanovu, prepoznala je stojanov štap, naočari, sat. Zamolila je da joj daju onu sliku na kojoj je Stojan mlad sa šeširom, crne kose i crnih brčića u kožnom mantilu. Ta slika Stojana koja je više odgovarala izgledu nekog američkog glumca iz starih filmova nego Stojanu. Stavila je sliku u torbu i zauvek napustila Gladjevac.

Nije prošlo nekoliko meseci Mila je umrla. Neočekivano, iznenada umrla je u snu, samo su joj u ruci našli sliku na kojoj su ona i Stojan nasmejani.

Stajao sam više Stojanove polu urušene kuće. Krov se zarušio ne zadugo posle Stojanove smrti kao da ni kuća ne želi da traje bez nega sama. Kao da i kuća više propada kada se u njoj ne živi, kada se iz nje na groblje odnese onaj koji joj je davao život. Tada i kuća kao da joj je to neko rekao il se ona sama umorna od vremena i samoće sama od sebe, uruši.