TI ZNAS - CETVRTI DEO PRICE

by Radeumetnik 15/12/2008, 10:59 am

Ti znaš kako sam te volela. Noćas si mi dao dovoljno razloga da te mrzim. Pre nego što sam zaspala plakala sam za tobom kao da sam tvojim rečima ranjena. U mislima sam te milovala i želela...Pa sam ponovo plakala, zbog sebe i tebe, mučno sam posrtala na nekim našim poznatim putevima, koje nisam prepoznala. Boleli su me putokazi na njima kao da su predznaci lošeg vremena, kao da sam predodredjena da budem ulovljena ptica u letu. Pokušala sam da izmolim nebo umesto tebe, da dohvatim sunce, ali se nisam podigla sa kolena iz tame. Konačno sam upoznala svu svoju ljubav prema tebi. Pratio si me kao moj usud, pošla sam za tobom kao pčela za mirisom bilja.
Opet sam se isplakala jer si me zarobio u tvojoj staroj priči, dok se nisam izgubila u tvojim godinama u tvojim starim očima. " Ti kao da nemaš milosti, kao da sam ja prolazni lik iz tvojih priča koji si zloupotrebio, naveo na greh, da počinim zločin. Kao da sam se otela iz tvoje priče. Ti bi da zatreš tragove i ukloniš mene kao svedoka svoje neozbiljnosti, svoga pada, svoje nesigurnosti.
Tvoje su reči za tebe dobar izgovor da za onima koji ne postoje ne treba mnogo ni žaliti. Dakle ti bi sada dragi da ja ne postojim, da me izbrišeš jer sam u tvojoj priči kao i u životu previše stvarna, ali čemu se sa tobom u priči ubedjivati kada ni ti ne opterećuješ time previše svoju savest.
Hoće li te malo zabrinuti moje insistiranje da ipak me pomiluješ i vratiš mi taj privid života, jer je moj slučaj poseban.
Ako se predomisliš i ponovo me u život vratiš, ako me zamisliš u drugim okolnostima, onda i ja imam neka prava da mi kažeš da li se sa tim ja već slažem ili ne i dokle ćeš da me mučiš sa tudjim rečima i terati me da radim ono što ne želim. Samo toliko želim da učiniš za mene, tebi koji tako lako ubijaš jelena zbog krasnih
rogova. Ruka ti neće zadrhtati dok potpisuješ naredbe da se izvrše moje pogubljenja, dok se iz tvojih redova i pečata ne pojavi i tvoje izobličeno lice žrtve u slici sodome i gomore, krvi i greha.
" Slušam te kako si samo jadan, kako se pravdaš, ne brini, znam te, neću sa tobom dočekati ni svitanje.
Ne znam da glumim, da lažem, ali me ti na to teraš, reci već jednom, nešto što i ti ne znaš, dali osećaš što i ja".
Sedela je nagnuta nad posudom u kojoj je skoro do ruba svetlucala voda, oko vrata joj je bila plava svilena marama sa narandžastim cvetovima. Rukavi haljine su bili široki, iz njih su se videle previše bele ruke od stiska kojim se uhvatila za ivicu stola. Ispod krajeva su virila bosa stopala. Jedno stopalo je stavila preko drugog, kao da je figura od leda sazdana u jednom pokretu koji će nestati kada se led otopi, kada njena pažnja jednom popusti.
" Tebe sam izabrala, a ti, kada ti laži ponestane, možda ćeš u nekoj priči kada mene ne bude reći istinu, reći ćeš kao pokajnik da sam te volela, da sam zbog tebe plakala, da sam se zbog tebe nakraju tako jadna i slaba morala ubiti jer nisam mogla podneti rastanak.
Nisam mogla podneti gubitak onih iluzija koje si ti pothranjivao svojim ne činjenjem. Nisi ništa učinio da se to ne desi, nisi me želeo pored sebe, previše sam za tebe bila zapaljiva, plašio si se svog straha, da moj plamen ne bi mogao podneti, da ne bi prešao na tebe tako nepozvan ".
" Zato živim još ovu noć, za ovaj trenutak koji si oživeo, koji ti se desio jer se nisi odrekao svojih nemira, nisi prevazišao svoje stare priče i svoje jeftine izgovore kojim zamenjuješ u ovoj priči prave razloge nerazumljivim frazama ".
" Pitam se zar treba zbog tebe da umrem, zar te takvog još mogu do smrti voleti ". " Zar je ovo ona noć koju sam čekala, ona posle koje se pored tebe više nisam probudila ".
Za ovaj kraj sam se spremio i nije me njena smrt dotakla, nisam sa njom se rastao, nisam gorko plakao i vrata sam za njom brzo zatvorio da je više ne pustim ni u svoje sećanje.
U meni kao da nije bilo hrabrosti da joj priznam da mi je ipak žao kao da sam vrata zatvorio svojoj staroj ljubavi, kao da sam time ubio i svoja nežna osećanja
Više ni ti ne znaš kada je kraj, nije ovo tvoja noć, bolje bi bilo da si zaspao. Zbog mene je otišla. Tek sutra ću čuti ono što već znam. Ona je izabrala da me pusti. U sebi postavljam sebi bezbroj pitanja. Kako izgleda njena smrt.
Kao da sam krivac pa se vraćam na mesto zločina koji još nisam počinio, pišem, da sam je za ruke držao još, ni ona se ne bi na taj korak odvažila. Bože, ja sam čovek loš, produži dalje da joj ne skrnaviš smrt, da joj se rugaš kako mrtva leži a ni šminku nije stavila, dugu kosu pustila, lepšu haljinu obukla za taj čas. I njena je smrt obična i ona je obična, i naša ljubav je u priči obična. Ali sve je to meni uradila vešto, lažni osmeh, ali se u smrti odala pa je iz ruku ispustila nešto. Nije me stigla još njena smrt, nije me pozvala da je pratim, baš mi večeras pisanje ne ide, krvari mi ruka jer sam se posekao na čašu koja je pala sa stola pa se razbila. Oprao sam ruku na kojoj je ostala duboka posekotina na dlanu iz koje je još tekla krv. Video sam ranu na dlanu kao da je tu zauvek napisan moj greh, koji je prokrvario.
Javila se na telefon ona, bilo je već meni jasno, rekla je ne brini, zar misliš da bi se zbog tebe ubila, zar noćas tako visoko mišljenje imaš o sebi. Setićeš se mene kad ti suze krenu same, kada novu ljubav želiš a stara te seća da si jednom bio moj. Moje požutele slike u kutiju bi da staviš lako. Koga si srećom zvao. Ti bi da se ne sećaš više.
Kao da je pesma, rekla ne sećaš se više, pesme sam svoje ljubavi spalila, nisam kriva, pored drugog ću ostariti, da tebe ne osećam, za mene sad, tako mrtav si.
Rekoh zar nisi znala ovo je Balkan. Ti si zbog mene posrnula, ti i ja smo isto zlo. Nema dalje. To je to. Baš svi su ko i mi, jednom srećni, drugi put zli. Šta mogu, kada sa svojom srećom donosim ti zlo.
Ti kažeš meni da nisi samnom ponos izgubio, pre bi me mrtvu video, pre bi me ubio i u grob sahranio, samo me ne bi sa drugim srećnu video.
Ostali smo bez reči, prekinuli smo a meni kao da treba tajno mesto da sve svoje reči neizgovorene sakrijem, nije mi lako pobeći od prošlosti ni u svojim najludjim pričama.
Sebi sam bio nekako jadan kao da hoću da nekim jeftinim trikom, nekom novom iluzijom izbegnem
njenu senku koja me u snovima stalno prati.
Postoji u meni neke stare misli kao stari tragovi na pesku, koji me ispunjavaju nelagodnošću i nemirom.
Na istinu koju smo smo jedno drugom najzad rekli nismo više mogli uticati, dok nam se ne dogodi neko novo zlo da nas na to podseti. Možda bi i tada bezuspešno hteli da se bavimo onim čega smo se lako i brzo odrekli, dok nas drugo zlo ne stigne i smrt ne uzjaše.
Ništa neobično, jedan par se rastao, a ja se već nosim mišlju da se vratim u prošlost i uklonim onaj uzrok i sve ono što nas je našem jadnom kraju dušo moja priveo.
Ništa lakše meni, promeniću tok priči, neki novi obrt učiniti i sve vratiiti na početak i eto lepe sreće živećemo tako srećni i zadovoljni do kraja života.
Ili da poželim da se nisam rodio, pa mi se ispunila želja, ona me nikad nije upoznala i ova čudna
priča ne bi ni postojala.
Previše lako, nekako kao da čekam voz na pruzi koja se više ne koristi, ni voz neće doći, a ja smrt čekam
na pogrešnom mestu.
Dovde sam nekako i znao da sve što se dogodilo ne mogu nikako izmeniti. Svakako za to ne treba neka naročita pamet da se izvede tako mudar zaključak. Da sebe u gluposti preduhitrim, da se ipak izvadim rekoh da bi mogao po nešto ipak da popravim pa bi i ono što se dogodilo večeras stvorilo izvesno je drugačiji izgled o meni. Bude li sreće da se dosetim svega što sam već počeo da iz svoje pameti kao krivicu brišem, možda mi se posreći da se i ova priča nekom drugom kraju privede.
Pozvao sam je ponovo na telefon. Iznenadila se da sam je pozvao. Rekao sam joj da sam od ljudi svoju ljubav prema njoj bezuspešno kao greh hteo sakriti.
Nadao sam se da ću nekako vratiti izgubljeno poverenje i ljubav ubijenu kod nje. Pa će i reči koje mi je na telefon rekla ona povući.
Medjutim ona se na te moje reči nasmejala, samo jedan telefonski poziv nas deli i čini da ono što je bilo dragi moj je konačan zbir svih tvojih nastojanja da me od sebe oteraš.
Malo pre me je zvao neko ko me jako podsetio na tebe i veruj mi njemu sam više verovala nego tebi.
Ovaj obrt nisam mogao da očekujem. Sve što bih dalje rekao bi bilo pravdanje i neiskren pokušaj da je okrivim da mi je veoma brzo našla zamenu.
Nisam uspeo u svom jalovom pokušaju da promenim ono što se već desilo, da popravim ono što sam već pokvario, jedino da silaznom linijom nastavim da kvarim kod nas i ono što se još nije desilo.
Znao sam da samo slučaj može stati izmedju nas, može da nas ponovo spoji ili još više udalji. Skoro da sam poželeo da se nešto brzo desi da se sve promeni, da ona ponovo bude moja.
Zvonjava sata je došla kao grmljavina, sve moje iluzije, sve moje planove razvejala i skoro sa mržnjom sam pogledao u njega kao mnogo puta. Čak nisam hteo ni da prekinem rukom po običaju tu zvonjavu.
U meni se noć izgubila, ustupila je mesto jutru i tom iznenadnom budjenju.
Pored sata je stajao telefon. Setio sam se našeg razgovora, hteo sam da vidim u koliko sati smo završili naš poslednji razgovor. Pogledao sam listu poziva. Ni jedan naš poziv noćas nije zabeležen na telefonu.
Nisam mogao verovati da nam je ipak moguće sve vratiti na početak. Kao da sam nevin i krivo optužen, na smrt osudjen i na kraju pomilovan i oslobodjen. Kao u bajci našao se krivac, ja sam nastavio gde sam stao i život teče dalje. Tako jednostavno i prosto.
Pozvao sam je na telefon. Probudila se i rekla ludo, što me budiš znaš li ti blesimetre koliko ima sati.
Uh čekaj, nema veze, znaš, sanjala sam te zamisli i plakala sam u snu. Još mi je jastuk mokar od suza. Nešto se u snu izdešavalo izmedju nas, sanjala sam nekog drugog koji je tako ličio na tebe.
Možda sam ja želela da bude kao ti. A šta si ti sanjao ?
Ja. sam sanjao da sam te zauvek izgubio i samo smrt ili slučaj je mogao da promeni ono što se desilo izmedju nas. skoro da sam ljubomoran na tog tipa koga ti osim mene sanjaš.
Pa, mi smo se našli u istom snu, možda smo se i rastali šta ti misliš. Možda smo se rastali ali ludice ja taj rastanak ne bih mogao da preživim kao što i svoju smrt ne mogu da odložim.
Vikao sam kao kreten u telefon, znaš li ti koliko mi značiš, koliko mi znači tvoj glas. Rekla je samo. Znam. ne viči toliko pričamo telefonom ne dovikujemo se preko terase. Čuće te ceo komšiluk koliko vičeš.
Koji komšiluk, neka čuju svi. Znaš li koliko mi znači da je sve to bio samo san. Da mogu posle svega da ti kažem da te volim najviše na svetu. I požuri, vidimo se na našem starom mestu kod starog sata.