SRBINA LJUBAV

by Radeumetnik 27/12/2008, 12:17 pm

Kad su delili šta će ko da bude, mene kad su videli nako krupnog rekoše Srbo jebo ga ti, ima da budeš seljak i nemo da se žališ.
Fala ti bože i gde čuo i gde ne čuo. Što rmbačim ceo svoj vek, što argatujem od jutra do sutra, što gledam kako smenjuju godišnja doba i praznici, pa se i ne kudim i opet velim i ovaj je poso i život za čoveka.

Da vidiš za svog života kako se kroz selo pronose domaćini i fukara bez nekog reda, da umiru i oni koji ne bi trebali, da vidiš kako selo izmiče pred gradom i groblje se stalno puni a selo brzo prazni.

A seljak da oće da malo stane i dane, da sedne i odmori ko čovek. Ako i sedne njemu presedne, uvek mu djavo kožu dere, pa se misli sta nije stigo da uradi, šta mu je preteklo, pa se u sebi ko mesec ždere i sve tako iz godine i godinu dok snagu ne izgubi dok savim ne onemoća i dotraje.

Seljak dok može da radi on i živi, kad počne da poboljeva, počne da se lekovima krpi e onda mu je sve teže dok ga snaga skroz ne izda i bolest ga sasvim ne osvoji. Seljak ne može da sedi s mirom, da krcka penziju, da sedi u avliji i gleda kako narod ide u polje. Uvati ga sproleća neka muka, pa se čini mi se preporodi i onako bolan opet negde ide sa traktorom, nešto seje a uvek se pita dal će to i da ovrši.

Ako pretera jedared il dvared pa se izvuče on će još malo da poživi da se još malo namuči, da pomisli da mu je preteklo još neka godina rada, i kad se ponada da mu je opet došla neka nova snaga njega izda najednom srce ili pamet pa umre gde ga smrt stigne u dvorištu ili u polju i padne i ugasi se ko sveća.
Ako se to i desi, svi će da kažu, odmorio se mučenik a dosta se i naradio, dosta je i živeo kolko je radio, koliko je samo njiva preorao, koliko je puta ozebao i pokisao.

Sećam se svih godina i onih dobrih, koje su retke a još više onih koje bih tako bio rad da zaboravim al ne mogu. Pamet me još dobro služi u vid fala bogu, jes da ne vidm ona sitna slova na onim papirima u kutijama od lekova a i šta ima veze ko to i čita a i ja neću da vezem pa mi treba tako oštar vid.
Sećate se bre šta se zbi onam kad sam klao Purinu krmaču, mene ona šipka udari po glavi, kad je blesavi i pijani Mane pustio a krmača majala glavom. Evo već me sasvim prošlo fala Bogu.

Imam još jedan mali ožiljak, da je jedan već sam sav u ožiljcima, obe ruke, po telu ni broja se ne zna, na licu od vetra i od muke a u duši su se urezali oni naj dublji koji se ne vide a ipak postoje.

Lepa mi se sve češće javlja da me pita kako sam i šta radim.
Eto sad da vam pričam javi se prošle nedelje ona, baš istina, kaže slušaj ti Srbo nemoj ti mene da izbegavaš, jer ja tebe vidim kao svog naj bojljeg prijatelja.
A ja se našo u čudu, šta mislite da sam travu paso, da ne vidim da me Lepa drugačije gleda, da se ja njoj dopadam, ko čovek.
A i ja nisam od juče, da mi to smeta, sve češće uvatim sebe da mislim na nju, dal će da se uveče meni telefonom ponovo javi.

I taman kad na nju pomislim ko da me tamo negde ona čuje, zvoni mi telefon. Ko će biti, nego ona, ko će drugi da me zove, jedino da je neka ženska pogrešila moj broj.

Kad je čujem, ja sednem, jer tako pričamo da vidiš preko telefona po pola sata, ma sve nam se čini da ima još nešto jedno drugom da kažemo, nikako da prekinemo, pa se posle izvinjavamo što smo opet se dali u te duge priče koje nikako da prestanu izmedju nas.

E Srbo mislim se ako nešto hitno ne preduzmeš ovo na dobro da izadje neće. A šta. Pitam ja vas. Da Lepu ja prost seljak pitam da se uda za mene dotle nismo jelte došli.
Pa sam i ja da ne budem lenj šta ću počo nju da zovem negde predveče kad završim posla pa mi to postade i navika. Pitam ja nju. bre Lepa. Da ne budem ja tebi dosadan, sto stalno tebe vako zivkam. Mozda te ometam u važnom poslu i u tvom životu.
A Lepa srce moje mi kaže. Srbo ja za tebe ću uvek da odvojim vremena i nemoj da se brineš kad god želiš da me zoveš ti zovi. Evo nekoliko dana kad me nisi zvao je sam se bila baš zabrinula da se opet nešto onako nije desilo.
I tako mic po mic. I ona mene pozva da joj uzvratim posetu da ja dodjem kod nje u stan, pa da izaberem na ručak ili na večeru.
Ja sam pre izabro večeru pa sam se mislio da je vodim u neki dobar restoran na muziku, jer i ona ima puno danju posla al ona ne htefe da čuje i veli da hoće da me ugosti i dočeka kako priliči.

Dogovorimo se mi da se vidimo i malo popričamo da ne pričamo samo ko komšije preko telefona, nekako nam se smučilo pa rešili smo da malo to promenimo.

Spremim se ja, iizbrijo se i namiriso sa onaj muski francuski parfem koji sam platio puno para al se ne žalim, rekoh udesio se Srba ko stari fijaker, izaberem svoj naj bolji šešir koji nosim samo kad negde sevte podjem.
Nakrivim ga na jednu stranu i zube operem sodom bikarbonom, tako sam naviko, kazu ne valaj to Srbo će da ti poje gledj a ja to uopšte ne vidim valjda nam taka sorta pa imamo svi lepe i bele zube.

Lepi sam izabrao i poneo jednu lepu mali palmu koju sam ja odnegovao i eto mene zazvonim ja njoj pravo na vrata.
Dok sam se peo uz stepenice, u njenoj zgradi su me zagledali i pitali se gde ja to i kod koga idem tako uparadjen. Pa je i njena komšinka se nasmejala kad je videla da sam se nacrtao na Lepinim vratima.

Otvorila mi je Lepa, i ja sam joj nazvao dobro veče, rekoh Lepa činiš mi zadovoljstvo i ukazuješ mi posebnu čast da se vidimo. A Lepa. Ma Srbo mani se, ti si kod mene uvek rado vidjen gost, mani kurtoaziju kao da se već godinu dana ne znamo. Jel tako Lepa. Godinu dana je danas ovaj veceras. Kaže jeste Srbo i veruj da mi je drago pa treba to i da zajedno proslavimo.

Obradovala se palmi i primila je i ono što sam je kao gost doneo, jer ja u tudju kuću ne idem goli ruku a kamoli kod moje Lepe. Vino sam doneo u staklenom balonu, ono novo desertno vino od one loze koja je prvi put počela ove godine da radja. Vino je bilo vanrednog ukusa i ja sam se čudio zar je tako moglo da ispadne.

I te loze sam čuvao i orezivao da se i komšija čudio šta će mi loza koja ne rodi i sve se nadao da će jedared početi da radjaju jer ja u baba Savino proročanstvo nisam uopšte sumnjao.

Tako je i bilo, kad su loze počele da radjaju, ja živ nisam mogao da ih oberem. To je bilo grozdova, bože sačuvaj. I sve kvalitet. Nisam hteo da ga mešam sa ostalim grožđem jer sam hteo da vidim kako je i dal se čemu isplatila moja muka i trud.

Raskomotio sam se, skinuo sam svoj kaput i skinuo šešir, i kosa mi se oslobodjena odma nadigla i postala ko žbun. Taka nam sorta, imamo jaku kosu, i ko u neke ženske ufrćkanu ko da je nako ondulirana. Lepa mi reče Srbo prvi put te vidm u šeširu, jer si stalno sa šajkačom.

Ma Lepa šešir se kod nas u selu oduvek nosi. Znaš ne onaj mali, prečanski i rumunski koji nose i lovci, ribolovci već onaj pravi filcani koji ima streju i koji se posebnom četkom uvek neguje.
U svečanim prilikama, kad idem u narod onda nosim šešir. Lepa kaže da mi šešir lepo stoji ali da mi kosa se više raduje kad ne nosim nikakvu kapu. I tu se nasmejasmo. Da baš. Ovako tršava i grgurava, odma se nadigne pa mi je ko plast sena.

Srbo reci ti meni šta će mo nas dvoje da popijemo pre večere. Kafu, može, neko piće. Kafu Lepa nisam rad, pre bih čaj ali da se ne mučiš oko čaja samo nam sipaj neko piće. Kaže oćeš li rakiju, ima dve tri stare rakije i ona tvoja prepečenica koju si mi proli put kada sam bila spremio.
Ako voliš da probamo jedan konjak francuski koji se pravi baš od grožđa. E može. Da vidim šta ti vrncuzi prave od grožđa, mora da je dobra rakija.
I otvori ona jednu flašu, vidi se neko mnogo skupoceno piće, omirišem ja, dobroo miriše. Pa reko Lepa da nazdravimo našem poznanstvu eto sad smo postali i puno bliski posle ovih godinu dana. Ja tebe Lepa posebno cenim i ovo veče je za mene Lepa nešto posebno.

I tu se mi kucnemo i probam ja to piće. Vidi se da je kvalitet. Ukus je što no u gradsku kuču kažu božanstven. Pijuckam ja i osim mirisa tog pića osećam i Lepin parfem. Gledam je u toj haljini, koja joj savršeno stoji, niti na njoj da nešto skriva a niti da previše otkriva. Jednostavan nakit, kosa puštena, blago našminkana delovala je sveže i na njoj se nisu ni njene godine mnogo videle. Kao ruža koja se rascvetala, negovana, reko bih naročito na neki poseban način zgodna, da sam se što od pića što od njene blizine i ja upalio i zacrveneo ko da sam se veceras prvi put obrijao i sa devojkom na sokaku sastao.

Tako smo razvezli, reči jedna drugu sustižu, reko Lepa ja obeća da nećeš ti da se mučiš da ćeš da mi pomogneš da spremimo ona jela od pečuraka koja znam i volim da spremam. I odemo mi u njenu kujnu, i ja ti se prihvatim da spremim ta jela, za oko sat vremena se raširio predivan miris spremljenog jela, a Lepa zadivljena je gledala i rekla. Ti si pravi majstor, sve to tako lepo izgleda i htela je da to sve i da slika pa sam ja tu bio snimljen i kao kuvar dok probam i mešam moje pečurke.

Ovo veče je bilo u znaku različitih pečuraka koje su su bile tek ubrane, ma reko bi, da se ne falim, savršenstvo bez mane, kad sam ih pripremio na razne načine, bilo je tu i onih sa vinom, sa belim lukom, u dve tri salate i kao predjelo sa povrćem.

Sve smo to izneli i stavili na sto i naravno kakva bi to večera bila bez lepe muzike. Lepa je pustila neke lagane naše stare gotovo zaboravljene melodije, neke pesme koje ovaj mladji naraštaj i nezna da postoje. Pa smo se prepustili zadovoljstvu, probanja svih onih pet ili šest jela koja sam spremio. Otvorio sam balon i nasuo sam ono vino koje je imalo neku šuto rumenu boju. U čaši je ispuštalo mehuriće ko da je kisela voda ili da je šampanjsko vino. Kad smo nazdravili, kad je Lepa probala, rekla je da je takvo vino samo jednom probala u francuskoj u nekom gradu i sad opet samnom. Uh reko al me ti nahvali, i ova jela koja sam eto zaludan naučio da spremam a pravo da ti kažem i zdravije su nego meso i bolje se osećam kad njih više jedem. Počeo sam da gledam na liniju, jer sam ja čovek u godinama i treba da već mislim šta i koliko jedem. Ma akde Srbo kakvi čovek u godinama, ti još dobro izgledaš. Uh lepo je to čuti da nemam ono ogledalo i da ne moram često da bušim novu rupu na kaišu.
I tako mi pričamo, prolazi vreme, prodje četiri sata ma ko rukom odnešeni. I na kraju opet Lepa donese neki drugi konjak u nekoj drugoj flaši da posle svega u njenom salonu pijuckamo. Sedimo mi na istom onom stilskom trosedu i zbijamo šale ko da se oduvek poznajemo. I tako malo malo a Lepa mene u priči stavi ruku na moju i zagleda se nalo duže u moje oči. Vidim ja nisam ćorav, da Lepa nije pijana, već da se izmedju nas ko nešto dešava i samo što nije. Dok sam joj pričao o tome da sam iz zemlje glinenog konja izorao, da sam u potesu na temelje i neko spomenje u svojoj njivi imao. Da sam neku ploču uvek sa plugom zaobilazio i nisam je hteo pomerati, jer je ko zna od vajkad ona tu i niko naš je nije hteo da je zarad otkosa žita odatle skloni. Kažem da sam našao i jednu manju figuru od bronze ženu sa lepo izvajanom kosom, reko bi ja ko seljak da je Rimska. Sad niko ne zna kad su oni tu bili, ima nekih cigala sa njihovim pečatima i nešto spomenja koja su u zemlju potonula i samo ponekad neki veliki zajačim i izorem. Ona me sa pažnjom slušala i rekla da to nije čudo jer mnogi krajevi pa i ovaj oko Avale je možda u dalekoj prošlosti bio i sa rimskim naseljima prošaran. I tako mi pričamo o prošlosti a o nama ni reč. I odjednom nekako promenimo temu i vratimo se na onaj slučaj kad sam bio ranjem onomad onom djavoljom šipkom. Reče mi Lepa da se bila puno uplašila i nemoj da se čudiš Srbo jer ja prema tebi nešto osećam p i to moram da ti kažem. nemoj da se čudiš, ja nisam dete, ja sam žena koja poznaje sebe i moja osečanja prema tebi su više nego prijateljska.
I tu je stala. Lepa ja više ne mogu da se borim, moram da ti kažem, možda i ne treba ali nemam se više kud.
Ti si Lepa meni prirasla za srce, nekako od samog početka i svakim danom sve više si mi u glavi ja sa tim više ne mogu da se borim i prosto se bojim našta ća to da izidje. Ne bih da te razočaram i i uvredim jer smo postali dobri prijatelji...Srbo šta hoćeš da kažeš. Da ti se kao žena dopadam. Da Lepa. Ti si me osvojila kako ni jedna nije. Sve naše razlike, tvoje obrazovanje i kultura su me plašile ali ja svom srcu da budem sudija ne mogu. I najedared Lepa svoje ruke obisnu oko mog vrata i poljubi me. Poljubac je bio lak ko kad te dotakne cvet ili leptir kad mi stane na ruku u polju. I zatim je naslonila se na mene i svoju glavu stavila na moje rame.
Privila se uz mene i oseča sam kako joj kuca srce. Moje je tek počelo da luduje i ja sam je prvo poljubio u kosu a zatim je ona podigla glavu i onda smo se poljubili da smo se pogubili u tom poljupcu. Njene usne su bili meke, prosto su me izazivale i svaki novi poljubac nas je obeznanjivo da smo predali jedmo drugom i prosto ko da smo oduvek jedno u drugom uživali se time zaneli. Njeno telo je tražilo moje i kao stari ljubavnici smo jedno drugo skidali, bez žurbe uživali i mazili se. Nekako ne planirano, ne očekivano smo završili u krevetu i ta noć je bila naša rajska bašta, gde smo procvetali kao naj lepši cvetovi.

Nakon naše stišane strasti i užitaka smo utonuli u jedan prelep san, ja sam je držao u svom naručju rešen da je više za živu glavu ne ispuštam.

Probudio sam se po navici rano, ona je spavala na mom ramenu, meškoljila se i gotovo da mi se smešila i u snu. Razmišljao sam dal je ova noć samo plod naše želje, strasti, jedan ljudski zov da posle te noći ne ostane ništa i sve bude kao što je i pre bilo.

Plašio sam se šta će da se zbude sa nama. Kako će sve to da se odvije izmedju mene i Lepe. Nisam hteo unapred da ništa planiram, da ne baksuziram, jednostavno sam uživao u trenutku, a u sebi sam molio boga da sačuvamo ovu našu bliskost i da nas nešto ne razdvoji, da se ne ispreči ono sve što je kao zid se podigao izmedju nas.[b]