SUSRET

SUSRET

Naš prvi susret, ugledao je u daljini,
pozvala me na telefon ja joj mahnuo.
Prišla, pozdravila i poljubila u obraz,
nekako zamišljao je višom i krupnijom.
Ovako uživo je drugačija, posmatrao je,
dok smo čekali na stanici tranvaj i pričali.

Počeli našu priču, koja je početak,
da si me srela i pustila u svoj svet
neki se u životu pronadju i izgube,
neki se opet nekim čudom pojave,
na koga posmisliš njega i sretneš,
Nesto traje kratko a traje zauvek.

Sa nekim popiješ vino i slušaš muziku
neka te pesma pogodi, neka rasplače,
rekla si da suzu nećeš pustiti ako odem,
ako nas život razdvoji i krila nam slomi,
ako se naše vatre ugase, i dim razidje,
ni jedna devojka nije priznala to meni.

Nisam balavica i razmišljam o nama,
rekla sam ponekom nisi zaslužio mene,
pružala sam im toliko prilika i šansi,
jednostavno nisam mogla, i krivo mi je,
što to nisam učinila ranije a trebala sam,
eto dešava se. A zašto uvek baš meni?

Možda ću da napišem i njenu pesmu,
ponekad jednostavno kao da ne umem,
sećam se starih razgovora i pomislim,
koja sam ja budala, izvini za sve, izvini.
Za poruke u telefonu koje nisi otvorila.
i sve nove pesme koje nisi ni pročitala.

Muskarci su mi nekako svi isti, samo pričaju,
pomalo bi da flertuju, nekoj da se udvaraju,
neki su manje ljubomorni, neki i previše,
znaš, nisam bila svačija i ničija, da se stidim,
Mnogo puta sam zvala nekoga u mislima dodji
ali ponos nije zeleo da to izgovorim naglas.

O nekom sam govorila u trećem licu jednine,
kome je drustvo, dobro zezanje, malo alkohola
tome nisam nikad značila i bila mu potrebna,
ne volim rasprave, ne volim ni duge rastanke,
uzalud govorim, niko mojih suza nije vredan,
i ponovo se zaljubim i odljubim i rasplačem.

Niko ne zna unapred ništa, nešto me nadje,
ispravi me ako grešim u nečemu da zaćutim,
pričamo onako, nije bitno, a jeste uvek,
prekinuti priču je kao oduzeti kolorit slici,
i deca vole priče i šta je muzika i ljubav,
a ja bi neke misli sačuvala u sebi za tebe.

Preseliću se bliže da mogu da te vidjam,
moja mesta su parkovi i mirna mesta,
šetao bih po keju, slušao ulične svirače,
slušao gitaru, cugao pivo, imao devojku.
Koga je briga za moju devojku, sem mene,
kao da imam ponovo dvadeset godina.

Ponovo sam nostalgičan...kao da je bilo juce...
bio sam tada mlad, bezbrizan i rasterećen,
nosio sam blede farmerke i teksas jaknu,
sa bradom, kosom...sedeo po splavovima....
sada, 20 godina kasnije, radim kao nastavnik
i (ne)rado se secam tog vremena...i muzike.

Radomir Todorović