OČIGLEDNO

OČIGLEDNO

Očigledno da nemam pametnija posla!
pišem pesme mira i ljubavi i neke priče,
Ne razumete šta hoću to sada od sebe
ili možda znate, samo se pravim naivan.
Nekada su bile dobre godine a sad ?
Kao u srećna vremena kada sam voleo.

Pola mog života je u tebi, a druga polovina,
generacija kada smo bili mladi i lepi i ludi,
.Ah zivote kako prolazis brzo, najbolje godine
za zivot 1970 do 1988 godine, za svaku priču!
tada život nikog nije zaobišao, koliko emocija,
može da stane u pesmu i u to prošlo vreme.

Uhvatilo me ludilo i neka slatka nostalgija,
počeću i ja, Jugoslavijo, zemljo moja mila,
kako su se cure okretale zamnom, malo sutra,
ma foliram se iz očiju su mi krale, šta su htele.
I ja sam urlao, Srbija Srbima, Hrvatska Hrvatima,
u skoli prepisivao i bežao sa dosadnih časova.

Za koga navijam pitaju me samo deca, ne znam,
nije mi cilj provokacija ne navijam za Zvezdu,
ne navijam ni za Partizan, za neki pravi tim,
ja sam živi dokaz da sport nije sve što se voli,
ja vidim neko dete... puno alkohola i droge,
leci se, ima neku terapiju, bez prave dijagnoze.

Neko dete je selo za kompjuter, a lopta ?
Igra Fifu i fudbal, košarku sa džojstikom,
tatu vidi za praznike ili za 18 rodjendan,
da se otvori, možda ako je pri nekoj lovi,
ako nije ostao bez posla i u bedaku je.
u vreme elite djubretara i srpske mafije.

U restoranu. Konobar! a gde su vam vrata,
ja bih da platim i da izadjem ako može,
ja sam čovek koji puno pije i sluša džez,
a što nisam više mali, poraslo je dete,
a bio sam tako ružno i dosadno derišete,
na slikama uvek u pozadini, zbog ušiju.

Ja još mogu natrag, napred nikako, padam,
naježim se kao da tek dolazi jesen i zima,
raspadam se kao Jugoslavija, jos nepriznat,
neko će me već ubiti, ustaše, četnici ili balije.
jer navijam za ljubav, njima u inat. Srpski ?
Znate volim vas i pesme koje bude sećanja.

Moj prijatelj ima dobru rakiju i lepu ženu,
kaže da mu ljubav nije presušila, još traje,
kaže ima jednu malu iz Niša, laže, udala se.
Kaže za ljubav kilometri nisu neki problem,
da nije ba iz Sarajeva, već lik bre iz Beograda.
Morao je da naglasi da se bolje razumemo.

Ima nas svakavih na svetu i u zemlji Srbiji,
a za druge države me briga, njihova bagra,
meni su oči opet crvene od suza ne od košave,
meni su na glavu i bombe bacali, jebem im,
al neću, neću da pišem himnu budalama i
pišam ko planinar i biciklista, humanista.

Jadnike ne piše više niko, ni rat i mir,
zašto više nema tako dobre muzike? Ili ima?
Dobar savet brate, uzmi pivo i ne razmisljaj...
Ja se tako osećam, bolje da brzo završim,
oči su mi već crvene od dima ili od košave,
mene sad sve deli do vas i granice i ratovi.

Radomir Todorović