Risan - naj stariji grad

Risan - naj stariji grad [photopress:Risan.jpg,thumb,centered]

Uvek postoje neki razlozi da se napise jedan putopis, da se istaknu bitna zapazanja o samom putovanju, boravak u nekom mestu i povratak.Ponekad i taj putopis ima neku licnu notu samog putopsisca, njegovu pristrasnost ili kriticnost, mozda i sam put i mesta i ne moraju biti takvi i samo su stvar dozivljaja onog koji u njima se nadje i za kraci ili duzi period boravi.

Sa stanice u Beogradu na put krecem sa svojim sinom i kartu kupujemo za autobus

koji krece u 9 i 20 minuta sat vremena pre samog putovanja. Autobus koji je video i bolje dane, naizgled pristojan otkriva i svoje nedostake u toku samog putovanja.

Nestrpljivi da se sto pre ukrcamo, ali i spremni da se vozimo citavu noc i posle 12 do 14 casova da stignemo do mora i ugledamo ga silazeci od grada Cetinja put Budve.

Posto su se polasci ka moru i Crnoj Gori proredili i putnika nema kao sto je bilo ranijih godina. Da bi bili sigurni da smo se opremili za putovanje, posecujemo okolne kioske

i kupujemo iz frizidera umesto hladnih tople litarske sokove i vodu. Kao da Beograd i

nije turisticki grad i pice ne mora da bude hladno pa ga ovog leta turistima i putnicima prodaju umesto caja. Dobro i to nije toliko strasno, i bajate kifle sa okolnih kioska i

nesto sto bi trebalo da bude pljeskavica spakujemo u torbu koju cemo uneti u autobus. Posto nismo imali puno prtljaga ne brinemo se oko kofera i pakovanja u pune bunkere raznoraznom robom koja se prevozi ili sverca od Beograda do usputnih stanica u Srbiji i Crnoj Gori. Posmatramo kako se vozacima poveravaju razni paketi,

pisma i kese sa razlicitim posiljkama do usputnih stanica. Od vrednosti posiljke i vozaci su cascavani sto oni i ne odbijaju ali sa smehom propratise komentar da su

fini ljudi, vozaci iz Nisa od strane jedne sredovecne Crnogorke koja ih je castila sa dva evra. Da se nasmejem i ja i njenoj zelji da im ugodi. Vozaci su ipak bili Crnogorci.
Usli smo u autobus i nasli svoja mesta u " Шарагама " како to vec zovu Valjevci to jest na poslednjim sedistima koja su bila naravno nenumerisana, pa smo brojanjem

zakljucili da izdate karte i broj mesta se ne slazu. Da broj sedista za nasa mesta ne postoji u autobusu. To nas nije mnogo zabrinulo jer se autobus i nije napunio i mogli smo se ponadati da ce kompletna sedista osim nasih ostati prazna na kraju autobusa.

Neko bi ocekivao da ce se polazak zapoceti u predvidjeno vreme ali ni to vise se ne dogadja kao ranije, vozaci lezerno bez zurbe sa zakasnjenjem od citavih 15 minuta krecu ka izlazu sa stanice. Jedina briga mi je da sin dobro podnese ovu visesatnu voznju do mora i da ne povraca zbog loseg puta i krivina koje ocekujemo na putu.

Jedan od velikih problema Beograda je neprestana saobracajna guzva koja ponekad

da preraste u potpuni saobracajni kolaps oko mosta Gazele gde je ukljucenje na autoput, gde se razilazimo sa kolonom koja verovatno kao i drugih dana po vise sati ceka da se ukljuci na autoput. Ali o tome cu drugi put vise, polako se izvlacimo iz grada u najzad se nadjemo na Ibarskoj magistrali koja je za sada jedini ozbiljniji put

preko Cacka i Zlatibora put mora. Dobre dve trake nam brzo omogucavaju da prodjemo veliko groblje Orlovacu i udjemo u Lipovacku shumu koju okolni stanovnici zovu Rt i prodjemo pored novokomponovanog motele Sharic nekada ponosno nazvan Romeo i Julija ali za taj naziv malo ko vise i zna. Uvek se pitam ko svraca u tu vise balkansku kafanu no motel gde se na samom izlazu iz Beograda okrecu jannjci i peceni prasici. Nekada vrlo popularan restoran koji su posecivali visoki rukovodioci i njihove svalerke i verovatno na sat ili dva se zadrzavali kao u ljubavnim gnezdima u sobama motela.

Autobus za cudo brzo se krece po dobrom asvaltiranom putu prema Cacku u koji brzo stizemo a da cestito nismo ni pojeli kifle i tek nacete sokove polako ispijali.

Moj sin je odmah iz torbe vec skoro od Petlovog Brda izvadio mali jastuk i pruzio se

kolko je dugacak i nije ni primetio da smo prosli Cacak a da na stanicu nismo ni svracali. Jedan od velikih nedostataka nasih prevoznika je da vrlo retko staju na putovanju i da se za putovanje mora odluciti samo putnik sa dobrom besikom jer

su nezainteresovani za putnike i njihov komoditet, a i deluju kao da ih se to i ne tice

da taj posao rade iz drugih pobuda za Gazdu, verovatno iz koristi koja proistice iz

manje vise javnog sverca koji se odvija u dogovoru Srpskih i Crnogorskih carinika i u cemu vozaci ocito imaju svoj deo kolaca. Posto sam vise od pola godine presao u tabor nepusaca nisam vise ni imao posebnu zelju da vozaci cesce staju kao ranije da bih popusio jednu ili dve cigarete u jednom cugu jer nakon toga ko zna gde i kada ce biti prilike za to pusacko zadovoljstvo. Nekako olaksan za jednu muku manje, gotovo srecan posmatram kroz prljave prozore autobusa kako pada kise i samo putovanje

postaje vec prijtno od nocne svezine a ne kobajagi klime koja kao postoji u ovom bunkeru od autobusa. Posmatram monitor koji postoji u autobusu ali ne sluzi svojoj svrsi kao ni vc koji su sami vozaci upotrebili ili za sverc ili su napravili ulaz u deo gde

su napravili krevet gde spavaju u toku putovanja. Cudno mesto za krevet ali kod nas nista nije za cuditi se pa i to da se od wc-a napravi sobica za spavanje vozaca. Po drrugi put nam uzimaju vozaci licne karte i pored spiska u koji su prethodno bili ubelezili brojeve i nasa imena. Nisu posebno postavili pitanje za moga sina koji nije imao nikakvi dokument pa sam ga prosvercovao preko Srpsko-Crnogorske granice

bez pitanja, jer ocito carinike vise zanima roba nego ljudi koji se voze unutra.

Prolazimo Srpsku granicu, cuj Srpsku hehe, granicu Srbije i vise od sat se zadrzavamo bez vidnog razloga da bi nas pustili da predjemo u Crnu Goru bez pregleda prtljaga i ulaska carinika u Bus, verovatno su se nagodili oko prelaska i onog kome se odredjena roba nosi da bi nakon toga najzad usli u dugo ocekivanu Crnu Goru. Sve to sam ja posmatrao dok je moj sin kao jagnje spavao opruzen i po navici mrljajuci i pricajuci neke samo njemu znane recenice, verovatno kao deo snova koji su kod njega izrazeni kao i neki njegovi strahovi kojima nisu pomogle ni vracare ni olovo, ugljevlje i bajalice koji su polako uzmakli pred pubertetom i mozda previse ubrzanim rastom. Ali sta da se radi deca nam rastu kao iz vode, i ne primecujemo da od decaka u momka je put mnogo brzi nego sto je bio polovinom dvadesetog veka.

U putu glabam bezubo onu hladnu pljeskavicu, i ne sumnjam da ce moj zeludac i taj krs savladati, a vec dobrano narastao stomak mi nalici na kao sto mi kazu deca na bojler od 80 litara, verovatno zbog naprasno ostavljenih cigareta narastao kao kvasac. Pijem onu vec ugrejanu vodu i sok od koga mi pripada muka. Razmisljam o

tome da je put mnogo bolji sada i da do Podgorice se vozimo po popravljenim putevima i novoasvaltiranim deonicama koje su nekada zadrzavale autobuse i makadamskim putem cekale da prodju kolone iz suprotnog pravca. Povremeno zaspim i nakon sat ili dva utvrdim da dobro odmicemo i da cemo uskoro preci Cjevnu

reku i uci u Podgoricu. Na stanici vozace cekaju neki privatni automobili i u gepeke i na sedista pakuju iz gepeka autobusa neku robu koju je neko narucio i za koju je imao interes da je na taj nacin dopremi iz Beograda. To vec nije moja briga i za to nisam previse zainteresovan vec je to jedan od utisaka nase svakodnevice i utvrdjenih svervcerskih kanala koji se izmedju ostalog izvode i autobusima a putnici su tu vise kao prtljag koji ce istovariti na predvidjenim stanicama. Da se ne stekne utisak da spadam u neke kriticare sa nestrpljenjem ocekujem da posle kratkog stajanja u Cetinju, a primetio sam da na Cetinju autobusi se i ne zadrzavaju se na onome sto bi trebalo da bude stanica sa jednim neuglednim bifeom u kojem jedva da neko i sedi i

ispija po neku lozu i kafu jer ta dva i ne treba razdvajati u Crnoj Gori. Vrlo brzo se priblizavamo serpentinama gde polako treba da se spustamo prema Budvi. Tu ulazimo odjednom u neku jutarnju maglu koja je iznenadjujuce gusta i koja sve dok dobro se nismo se spustili nije razisla i tek onda je vidik pukao i ugledao sam po ko zna koji put Budvu. Zivo zainteresovan razmerama tog novokomponovanog grada koji se polako gusi i polako se penje na okolna brda tako da na prvi pogled deluje kao da je

gradjen na brzinu i bez posebnog stila, kako je kome se cefnulo, i koliko je ko imao para da sagradi novih kvadrata, a ne da sam grad ima neki svoj shmek i karakter jednog velikog i lepo uredjenog primorskog grada. A to se i ne moze ocekivati od vlasnika placeva i tih objekata cija je jedina zelja da ga komercijalizuju, da postane skup, nocenje, apartmani dostizu cene i do 90 evra. Vecinom je dobro posecen od bogatije stojece dece malobrojnog srednjeg i bogatog staleza Beogradskih biznismena,

lekara i advokata. Budva kao grad svojom neumerenom urbanizacijom prerasta u jedan vasar, mozda za nekog i buvljak, sa skupim plazama gde se suncobran i lezaljka

placa po parenim cenama. Ali to nije ni bitno, ni cistoca vode koja nije ni blizu kao sto je bila pre 10 ili 15 godina, placen danak mnogobrojnim sagradjanim kucama i kanalizaciji koja se ispusta pa gde bi vec nego u more. To se cini velikim cevima koje su dovodene do odredjene struje i koja polako to kao velika reka odvlaci od obale.

Ako kojim slucajem vetar i talasi sve to okrenu prema obali pojavi se prljava pena i

ne bas cista voda ali to ne primecuju mnogobrojni kupaci koji su uredno parkirani po mnogobrojnim lezaljkama na velikoj plazi u Budvi. Vise i ne vidi nista drugo na plazi

do lezaljki i suncobrana, nema vise dece da se igraju i prave zamkove u pesku i momaka da igraju odbojku, nema mesta vise za mrezu jer bi zakupac plaze izgubio nekih 100 kvadrata na koje bi mogao korisno da rasporedi prilican broj lezaljki. Svaki veci grad na obali mi postaje pretrpan, od novosagradjenih kuca, sve ruzniji, i plaze okupirane turistima koji kao da se grabe da budu u sto vecoj guzvi gde se ni u vodi vise moze na miru plivati a da ti neko se ne nadje u zamahu ruke.

Proci kroz budvu vec postaje kao jutarnja mora, podseca me na beogradske guzve i

nakon izlaska malobrojnik putnika nesto brze no obicno polazimo gotovo mileci dok se posle gotovo sat i vise izvucemo iz Budve. Gotovo srecan polako posmatramo polja koja su nekad bila obradjivana, na velikim livadama su pasla mnogobrojna goveda sa

jedne farme koja je sad napustena i oronula stoji u sred polja. Vinogradi sa prelepim grozdjem koje sam uvek rado jeo na moru u Crnoj Gori sad su zarasli u dracu, neorezani stoje, negde se i ne vide vise da su postojali, vocnjaci narandzi, bresaka vise se ne vide, i samo se nalaze u mojim secanjima i kad govorim sinu kako je to nelad izgledalo, da su tu bili i staklenici za povrce i sad stoje a unutra samo raste korov koji

polako osvaja i izlazi kroz polupane zidove staklenika. Kanali koji su delili polja i koji su odvodili vodu za vreme veliki zimskih kisa sad su zatrpani i nije cudno da ova polja

budu poplavljena i sam put kojim se pre moze ici tada camcem no autom. Sve je to rezultat nebrige i nepaznje i placanje danka trgovini i neumerenomn uvozu svega i svacega. Svo voce i povrce, kojeg je bilo vise nego dovoljnog iz Crnr Gore, Macve i Srbije, sada nema, vec sleperi iz Ulcinja, Makedonije i Grcke, neprestano krstare

dovozeci tone i tone toga jer se vise tim poslom u priobalju malo ko i bavi. Uvek sam voleo da kupim paradajiz iz basta koje su sa okolnih brda ali sada se to vise i ne ,moze videti, vec do jedan na vestacki nacin sazreo zilav i bezukusan da se coveku i ne mili da pozeli shopsku salatu jer ni sir vise se ne moze kupiti jutrom na pozbnatoj pijaci Kotora od seljanki vec od preprodavaca donetog ko zna kada i od ko zna koga. Jedino

cemu verujem su smokve i masline koje dolaze iz okoline Bara gde se jos zadrzao obicaj da se odrazavaju maslinjaci i sprema maslina na tradicionalan nacin, kako vec i ja volim veci broj godina boraveci u Boki Kotorskoj. Nekada cenjen prsut pod imenom

Njeguski susen po posebnom receptu, sada se sprema od Brazilskog mesa, koliko cujem, nemojte mi verovati na rec, ali ima u tome i istine jer je stocni fond u Crnoj Gori jadan kao sto je i u Srbiji postaje sve jadniji preteci da dobije razmere katastrofe

i potpunog zatiranja seljastva i nekada zilom kucavicom narodnog opstanka, poljoprivreda spada na naj nize grane polako ustupajuci mesto trgovini i opstoj nezaposlenosti radnog stanovnistva. Nazvao bih to ekonomskim cudom. Najmanje se privredjuje, lepo se nosi, hrani, placaju racuni, kupuju na skupe kredite i voze dobra kola, skoluju deca, razvodi su cesta pojava i bela kuga gasi jednu po jednu ucionicu, skolu, selo. Zelja mnogih je da napuste svoj selo grad ili drzavu i odu nekud gde ce teci med i mleko i gde se moze od kredita sa manjim kamatnim stopama vrlo lepo ziveti.

Do same budve na periferiji cetinja su placevi na kojima se prodaju polovni automobili iz uvoza na kredit, koliko cujem vrlo su popularne destinacije i vrlo poseceni gde se kupuju na prvi pogled vrlo lepi automobili razlicitih modela do 6 godina starosti.

Crna Gora je postala jedno veliko gradiliste, pa na mnogim placevima pored puta se

nicu kao pecurke posle kise stovarista sa raznovrsnim gradjevinskim materijalom. U priobalnom pojasu otkupljivanje zemljist, stanova i kuca je u toku od strane bolje stojecih rusa, ruskih tajkuna i bogatasa, engleza i iraca a postoje price da se u to ukljucuju i siptari sa kosova koji najvise kupuju na podrucju Ulcinja ali i Bara. I tamo cveta divlja gradnja, cene po kvadrattnom metru su povecane i do tri puta ali i prema tome treba biti vrlo obazriv jer mnogi objekti su bespravno sagradjeni i na zemljistu koje nije ni uknjizeno pa se prodaja vrsi sruke u ruku u vidu ugovora a o uknjizenju ne moze biti ni govora. To je slucaj na citavcoj obali, nesredjene zemljisne knjige, nereseni imovinsko pravni odnosi u okviru brastava. Tu nisu daleko odmakli ni vlasnici objekata i placeva koji nisu iz Crne Gore i koji takodje nemaju vlasnicke listove, na te objekte i imovinu ne placaju porez i vecinom je sve to ne uknjizeno ali se to vec tamo smatra normalnom pojavom i to ne sprecava prodaju nekretnina koja se vrsi preko mnogobrojnih agencija koje su se pojavile u zadnjih par godina. Kupovina preko agencije nije garancija da ce se sve to uraditi na legalan nacin ali se moze bar ubrzati proces prenosa koje inace ide vrlo sporo primereno poslovicnoj sporosti sluzbenika opstine koje treba juriti danima radi naj elementarnijih dokumenata koja se cesto dobijaju posle natezanja i cascavanja uz neprestano zahvaljivanje jer je to izgleda jedini nacin da se udari pecat na neki dokument i pojavi sluzbenik na svom radnom mestu a kada ne zna se jer je na terenu i nosi pecat sa sobom. Da nije smesno bilo bi tuzno ili bar otuzno i kosta i vremena i zivaca ali na to su godinama vec i navikli tako da se i ne ocekuje da ce se nesto u nekom blizem periodu promeniti uprkos zelji i garancijama aktuelne vlasti. Ulazak u evropu podrazumeva uredjenos odredjenih administrativnih poslova, zakona, poslovanje koje bar nalici tome a turizam kao grana o kojoj Crnogorci moraju jos mnogo da nece se nista promeniti preko noci vec sirokom akcijom svih gradjana da turizam postane vitalna grana od koje se moze pristojno ziveti. Preduslovi za to postoje, lepote ne manjka ali citava infrastruktura priobalnog pojasa je vrlo slabo razvijena, akutne pojave, nedostatak vode od Ulcinja do H. Novog koji placa skupu vodu sa Plata i koja i tamo cesto nestaje umnogome doprinosi da se u sirokom luku zaobidju vrlo lepe turisticke destinacije. Domaci gost ce izgleda postati za izvesno vreme retka pojava posle kupovine zemljista i hotela od stranaca, a lokalno stanovnisto prodaje kuce seleci se u stanove manje kvadrature i kupujuci nekretnine po Srbiji, Hrvatskoj i drugim repubblikama bivse Ex-Juge. Za deset godina vlasnici zemljista i kuca na moru ce u prilici biti stranci koji su vec napali sva slobodna zemljista koja uzimaju zaobilazeci Budvu i H.Novi gde su cene nekretnina skocile.

Losi putevi, pored mora, nedostatak zaobilaznica, nedostatak struje kao posledica velikog broja klima koje se ugradjuju sve to doprinosi da se investicije i zelja za kupovinom preisptuje od strane domaceg stanovnistva koje i ne moze da prati rast cena nekretnina. Prisutna je i smesna pojava da se cesto i nerealne ambicije vlasnika

tih nekretnina hranjena od strane mnogih agencija a da stvarna vrednost je i tri puta manja. Moze se svuda kupovati i po realnim cenama ali ima i mnogih slucajeva koji unose zabunu u zelji da se vrednost podigne i cak utrostruci.

Nesto da kazem o sve vecim problemima mnogih gradova u priobalju je parkiranje i

neprestane guzve kroz grad, kao i pretrpanost gradskih plaza koje su izgleda pravljene i primale mnogo manji broj ljudi. Ako idete automobilom mozete izgubiti zivce i nedostatak klime moze biti vrlo ozbiljan problem vozaca koji mogu doziveti i

toplotni udar, cekajuci da ih propuste preko Republike Srpske kod Meljina a takodje

je nezamisliva guzva kod trajekta Kamenari-Lepetani gde se ceka na prolazak i vise sati sto jos vise doprinosi sumornosti i nespremnosti planera Crnogorskog turizma.

Velike vrucine, nedostatak vode, objekata gde se moze svratiti u toalet, osim vrlo lose odrzavanih usputnih restorana sa vrlo losom hranom ali se to nadoknadjuje prodavnicama na Pumpama sto malo ublazava tu sumornu sliku. Prvo sto upada u oci je ponuda voca i povrca po vrlo visokim cenama, verovatno kao rezultat sverca i unosnih poslova pojedinaca koji vecinom drze preko svojih ljudi vecinu priobalnih pijaca gde diktiraju cene i ponudu. U tome nije dozvoljeno da ucestvuje niko ko nema

propusnicu tako da se tim poslom bave prepoznatljivi ljudi koji imaju svoje kanale a

kvantaske pijace gde se vrse prodaje roba ne veliko su uglavnom prazne osim retkih

kao sto je u Kotoru kod groblja gde se moze kupovati od mnogih prevoznika.

Nije neobicno da se sa punim gepecima pojave pojedini ljudi iz Republike Srpske i na brzinu po snizenim cenama rasprodaju voce po plazama manjih mesta.

Ko je prolazio kroz Kotor koji je ovog leta imao i svoje dane karnevala mogao je osim guzve primetiiti prebukiranost vezova stranim i domacim jahtama, velikim plovecim hotelima a u odredjenom trenutku je bio ukotvljen i pravi veliki jedrenjak na radost i zadovljstvo dece koja su samo ocekivala da se podigne gusarska zastava i pojavi gusarski kapetan sa povezom preko oka i stulom na palubi. Veliki broj stranaca je opseo i okupirao Kotorske trgove i cak na zidovima stare tvrdjave iznad grada vide se nacickane glave turista koji se pesice penju daleko gore iznad grada uskim stepenicama. Digitalni fotoaparat, nezaobilazna sprava modernog turiste sa vecom memorijskom karticom, laptop sa kojeg salje ili na koji se smesta snimljeni materijal

je postao vrlo prisutan i vidi se na svakom koraku, uz torbe na tockice, vecinom se nose i skupe torbe svojih ljubimaca laptova, bez kojih se vise i na odmor ne ide.

Na smestaj u Kotoru ne treba ni pomisliti osim ako ne zelite da se smestite na kod Sv Vraca ili Sv Stasija na periferiji ili u samoj Dobroti gde se cena i ne razlikuje previse od cena u samom Kotoru. Ko se odluci da produzi dalje prolaskom kroz tunel treba da se

izvuce iz saobracajne guzve iz Kotora i nastavi put preko Perasta u koji vredi svratiti ali ne i odsesti, jer su cene paprene, i sto se tice smestaja i hrane u restoranima, ali to izgleda ne smeta turistima koji svracaju i autobuse parkiraju van Perasta je u samom gradu i nema maesta za parkiranje i cesto je veliki problem mimoici se autom na uskom putu pored same obale koji nije nikada prosiren i verovatno ce takav i ostati jer sadasnji vlasnici novokupljenih kuca su vecinom englezi, nemci, rusi ali tu verovatno ima i domacih tajkuna koji se kriju iza svojih firmi i hotela koje poseduju

u Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj. Posebno lepa ostrva naspram Perasta privlace paznju

i mogu se posetiti voznjom manim privatnim brodicima do samih ostrva uz obilazak, nekad i kupanje i rucak u odredjenom restoranu negde na drugoj obali, gde je jeftinije

i gde se za manje novaca moze pristojno jesti. Ako zelite bas da se istrosite Mozete posetiti restoran Mlini kod Dobrote gde mozete jesti preskupe riblje specijalitete i popiti jos skuplja kvalitetna vina. Pa ko voli nek izvoli. Svuda ce te primetiti da se grade novi objekti da se ogradjuu privatne plaze, da pored puta plaza gotovo i da nema i ako ih ima su u vidu betonskih platformi, kejova ili pak obicnog kamenjara.

Ukoliko se naidje na neku privatno uredjenu plazu i zakupljena obala ona je prepuna

lezaljki i suncobrana koji se placaju i do 8 evra za dan, a da vam niko nece ni ponuditi bar flasu vode ili nes kafu za te pare a da vam lezaljku suncobran i stocic da za dzabe.

Malo poslovnosti i gostoljubivosti nebi bilo na odmet, ali o tome jos vlasnici plaza treba da uce, od razvijenijih zemalja. Ako se odlucite na manja mesta imacete svoj mir, nece vam neko skakati po glavi na plazi ali ce vas ubiti dosada, nedostatak sadrzaja, i vreme ce te provesti u odlascima na plazu u spavanju i citanju novina. Monotoniju ce vam razbijativasa ili tudja deca, vasa ili tudja zena, i posmatranje bogatih jahti k0je prolaze pored obale na odredjenoj udaljenosti. Vidi se da ove godine su plaze definisane i na vodi plutacama i manje je skutera i glisera koji se voze po vasim glavama ili nogama. Moze se zakljuciti da se malo sta menja, stari problemi su se uvecali i turizam je postao zivlji ali i sa vecim primedbama posetioca svih mesta

koji mogu vise izneti kritickih zapazanja od pohvala. Cistoca nije bas na visini ,

kao i pre, sluzbe koje odvoze smece cesto ne uspevaju da se nose sa gomilama smeca i i mogu se pored kontejnera videti stare fotelje, prozori i vrata, frizideri i druga bela tehnika odbacena od strane vlasnika koji ni sami neznaju gde bi to bacili pa to cine u sumrak dok ih niko ne vidi tako da to vecinom osvane na milost i nemilost radnika koji voze smece a koji i ne mogu smece takvog gabarita ni utovariti osim da poseban kamion ide od destinacije do destinacije i utovara odbacene stvari. Verovatno da ce velike kazne i to dovesti u red i da ce na papiru ekoloska drzava to i postati na zadovoljstvo njenih gradjana.

Bez posebnih zadrazavanja od Kotora na usputnim stanicama konacno posle 14 sati smo prispeli u grad Risan. Prvo sto ce vam upasti u oci su stare kamene kuce pored obale nekad i kao rusevine a nekad i kao novo obnovljene vile sa po 14 apartmana

i ogradjenom privatnom plazom i marinom a to novokomponovani bogatasi najvise i kupuju i ne pitaju za cenu ponekad i do 2 miliona evra se olaca takav luksuz sa dobro

ogradjenim dvoristima kovanim i visokim ogradama iza koje se cak i ne vide bazeni i

luksuz malo dostupan obicnom turisti i njegovom dzepu. Primetice te da plin za auto cete moci kupiti samo na dve ili tri pumpe na obali citave Crne Gore i to imajte u vidu

da na vreme obelezite na karti gde ce te to uciniti. Sto se tice benzina njega ima i cena im je preko evra 1, 10 ili cak i 1,20 centi za litar zavisno od pumpe do pumpe.

Ako zelite da putujete a nemat novaca za renta-kar onda mozete za 1 ili dva evra se voziti minibusevima koji saobracaju od Ulcinja do H.Novog i ponekad jedino vas moze iznervirati guzva koja se u svako doba desava na priobalnim putevima i u samim gradovima koji kubure sa parkingom, ocit primer je Kotor koji i pored novog parkinga nemoze da primi toliko vozila.

Na samom ulasku u Risan sa desne strane se odmah zapaza zenski manastir Banja u kojem blago receno nikad nisam ni bio a i nisam primetio ds neko tamo i da je dozvoljena poseta crkvi, verovatno da jeste ali monahinje tu kao da zive u nekoj izolaciji u svom svetu a na 20 metara u prelepom zalivu se suncaju i kupaju retki kupaci u prilicno hladnoj vodi samo na tom mestu zbog izvora koji izviru u samom moru. Mala plazica pore malo vece ispod jedne rusevine koja za mnoge truriste je

samo jedna kuca vise ostala neopremljena posle zemljotresa, a u stvari je bivsa klinika americkog biznismena inace Risnjanina koji je zavestao tu kliniku, mislim da je bila ocna, i zemljiste sa lepom plazom, dvoristem i bastom, lepim cepresima i predivnim ulazom sa strane koja je okrenuta moru dok je prednji ulaz bio gotovo neugledan.

Imala je klinika i svoja dva veca keja, lepo uradjene kamene stepenice do vode i na mestu na kojem se nalazila je bila zadovoljstvo za dusu i telo onih koji su za svoju muku trazili spas u njoj. Sada stoji i ceka bolje dane, do sada niko nije mogao da je uzurpira jer ima status zaduzbine, i nemoze biti predmet prodaje i mesetarenja a

svojom lokacijom pleni i svaki novopeceni biznismen bi rado izdvojio par miliona za

tu lokaciju i tu rusevinu jer bi time dobio jednu od najlepsih lokacija u Risanskom zalivu.

Iznad te rusevine vec se vide radovi na brdu gde ce neke ruske gradjevinske firme da izgrade apartmane i restorane, mozda i neki manji hotel a malo dalje vec se vide crvene trake i ogradjen prostor gde neka norveska fondacija sprema da izgradi rehabilitacione apartmane, to mi vec nije jasno al ajd tako pise na tabli i verovatno

ce to uticati da i sam Risan krene sa svoje nulte da ne kazem mrtve tacke. Da kao grad dozivi svoj ponovni preobrazaj i uveca se i obnovi jer je bio oronuo i zapusten

nekako, ostavljen da tavori, jer se nalazio u svom zalivu koji se obicno obilazi kada

se ide ka H. Novom. Izgradnjom prilaznih rampi i kupovinom trajekta polako je sam grad Risan postao izvan interesovanja mnogih turista sen retkih koji su tuda prolazili

ili oni koji su pozeleleli da vide i te Rimske mozaike u Risnu. Mnogi su se pitali od kuda rimski mozaici tu ali to je vec druga prica i o tome cu vec detaljnije pisati da ne izostavim najbitnije informacije svakom koji je zainteresovan sta je to sto taj grad karakterise kao poseban i izdvaja ga od ostalih. Neko bi na prvi pogled rekao da pisem anti reklamu Crnogorskom turizmu ali to mi nije namera vec da prilike koje su pisutne i sve teskoce priblizim citaocu i uputim ga naravno sa vidjenjem iz svog ugla na sve ono sto vredi zapaziti i cega se treba setiti, cega se treba stideti, sta treba istaci i kakve su perspektive i sta je to sto privlaci brojne turiste, najvise iz Srbije i vec prisutne Ruse i druge strane turiste da posecuju i borave, odnosno kupuju cak nekretnijne u Crnoj Gori.

Vesti o onome sto ce tek promeniti grad Risan

Direkcija za saobraćaj je raspisala tender za izbor izvođača radova za nastavak druge faze od Knež Laza do Risna (Lipaca), kao i izradu projektne dokumentacije za dionicu Dragalj do puta Nikšić - Trebinje, čime se nastavlja dalja realizacija ovog projekta. Realizacija projekta izgradnje magistralnog puta Risan - Žabljak odvija se po etapama, zavisno od obezbjeđenja sredstava, i to tako da svaka etapa predstavlja funkcionalnu cjelinu. Prva etapa, čiji radovi su još u toku, dionica Risan (Lipci) - Dragalj dužine 18,5 kilometara, a zatim slijede druga etapa na dionici Dragalj - Vilusi dužine 21,5 kilometara, i treća etapa dionica Kruševice - Šavnik - Žabljak, dužine 37 kilometara, istakao je direktor Direkcije javnih radova. Na dionici Risan - Dragalj od ukupno 18,5 kilometara probijeno je 16 kilometara puta u punom putnom profilu, od čega je sedam tunela ukupne dužine 1,8 kilometara i šest kilometara puta sa trećom trakom. Završeni su planirani radovi na 13,5 kilometara dugoj dionici Jasenovo Polje - Kruševice i ona je otvorena za saobraćaj, još 1996. godine. Na dionici Kruševice - Šavnik - Žabljak probijen je jedan kilometar puta i od ukupno 2.200 metara tunela Ivica do sada je probijeno oko 1.650 metara, kazao je Živković. Izvođač ovih radova bilo je preduzeće "Boksiti" AD Nikšić. Ukupno utrošena sredstva do kraja prošle godine iznosila su oko 20 miliona eura, a obezbijeđena su kroz budžet Vlade Republike Crne Gore. Vlada RCG je sredinom prošle godine donijela odluku o nastavku radova prve etape, odnono dionice Risan - Dragalj na način što bi se preostali radovi na ovoj etapi dugoj 18, 5 kilometara realizovali fazno. Prva faza podrazumijeva kompletiranje dijela 10,5 kilometara probijene dionice na putu Dragalj - Knež Laz, u dužini 8,5 kilometara i rekonstrukciju postojećeg proširenog lokalnog puta za Crkvice, na potezu Knež Laz - Metkova Voda, u dužini od dva kilometra.
Direkcija javnih radova je u avgustu prošle godine, nakon održanog javnog nadmetanja, zaključila ugovor o građenju za radove prve faze, sa preduzećem AD "Mehanizacija i programat" na iznos od 3.868.279 eura. Uovoreni radovi podrazumijevaju izvođenje preostalih radova donjeg i gornjeg stroja puta, kao i radove na završetku izgradnje tri tunela ukupne dužine 560 metara. Radovi ove prve faze privode se kraju i očekujemo da sve planirano završimo uprvoj polovini oktobra, rekao je Žarko Živković. Neznatno ostupanje od ugovorenog roka (sredina avgusta) uslovio je povećani obim ugovorenih radova, kao i loše vremenske prilike tokom ove građevinske sezone. Do sada su završeni preostali zemljani radovi, izrada nasipa (ugrađeno preko 25 hiljada metara kubnih) obezbjeđenje kosina, izrada betonskih propusta, rigola i ivičnih traka na cijeloj dionici, asfaltirano je oko 5,5 kilometara magistralnog puta i 2,2 kilometra od Knež Laza do Metkove vode. Takođe, intezivno se izvode radovi na završetku betonske obloge i tri tunela, kao i pripremni radovi na asfaltiranju preostalog dijela ove dionice, nakon čega će se započeti sa poslovima ugradnje zaštitnih ograda, odnosno izrade horizontalne i vertikalne signalizacije, kazao je direktor Direkcije javnih radova.
Projektovani put Risan - Žabljak širok je šest metara, a dug je 145 kilometara, od čega je u ranijem periodu izgrađeno 68 kilometara. Skraćenje postojeće veze za više od 25 kilometara će omogućiti efikasno povezivanje i razvoj turističkog područja Boke Kotorske, odnosno Crnogorskog primorja i planinskog turističkog područja Durmitora na sjeveru Crne Gore.
Takav koncept podržan je i u programu javnih radova Vlade Republike Crne Gore iz avgusta 1993. godine. Naredne godine započela je njegova realizacija, radovima na 13,5 kilometara dugoj dionici Jasenovo Polje - Kruševice koja je puštena u saobraćaj, te na aktuelnoj dionici od 18,5 kilometara Risan - Dragalj.
Osnovni cilj takvog koncepta bio je što bolja integracija primorskog i sjevernog regiona Crne Gore unapređenje interne prilaznosti njenog sjeverno zapadnog područja, te poboljšanje veza sa državama u okruženju,a i aktuelnim Postorinim planom Republike Crne Gore predviđena je izgradnja savremene saobraćajnice, na pravcu Risan - Nikšić - Žabljak i dalje prema Pljevljima, zaključio je pored ostalog Žarko Živković, direktor Direkcije javnih radova.

Mozda mnogi ne znaju za taj put a koji se spusta u Morinj kada bude pusten u rad ce preporoditi taj grad i neugledno seoce Morinj i Strp i Lipce, gde vec poseduj poznati beogradski glumci svoje vile, jer su prodali onena Rosama, i Zanjicama gde je palo vise od 300 projektila sa osiromasenim uranijumom i koji su kako kazu nadjeni, ali vec se kuce prodaju tamo i mnogi su promenili vlasnika verovatno od straha da ne svetle u mraku posle povratka sa letovanja. A oni koji ih kupuju to cine radi preprodaje ispod cene i prodaju retkim Rusima koji se usude da to kupe. Sve to ima svoju cenu i nije ni jedno

ozbiljno istrazivanje izvrseno o pristnoj radioaktivnosti na poluostrvu Lustici, i ako jeste to se gura pod tepih da nebi doslo do uznemiravanja javnosti i antituristicki delovala takve informacije i cinjenice. Daj boze da Nato bombe nisu oskrnavile lepotu

koja je prisutna i prelepe plaze do kojis dolazilo samo izletnickim brodicima uz obavezni obilazakPlave spilje i sablasnog zatvora na ostrvu Mamula na ulazu u Boko Kotorski zaliv. Preko puta Mamule se nalazi Prevlaka predmet nekadasnjeg spora Crne Gore i Hrvatske i na kojoj se vec mnogobrojni turisti vecinom iz hrvatske zadrzavaju.

Nesto vise o gradu Risnu[photopress:teuta.jpg,thumb,centered]

Nastao sredinom 3.vijeka prije nase ere, Risan se smatra najstarijim gradom u Boki. Sudeci po antickim napisima, utemeljili su ga pripadnici ilirskog plemena Risoniti. Prema predanjima, bio je srediste pomorstva, zanatstva i trgovine ilirske drzave. A po legendi, pred naletom Rimljana, ovdje se sklonila ilirska kraljica Teuta. No, kako Risan nije odolio naletu Rimljana, ocajna Teuta je skocila u more i okoncala svoj zivot.

Dolaskom Rimljana, grad nije nestao. Naprotiv, postao je centar rimske provincije i dobio status opstine. Iz tog perioda i poticu ostaci palata, gradjenih od prelijepog grckog mermera, ukrasavane skulpturama i raskosnim mozaicima. Tako su u jednoj palati iz 2. vijeka otkriveni mozaici koji se ubrajaju u najljepse evropske spomenike ove vrste! Risanski mozaici su visebojni. A najljepsi medju njima predstavlja figuru Hipnosa, boga sna blazeno usnulog u svom lezaju. Znalci tvrde da je ovo jedina mozaicna figura bozanstva sna u svijetu!

Na raskrsnici puteva, uz cuvenu bolnicu za kostana oboljenja, zaduzbinu mjestanina Vasa Cukovica, te uz hotel "Teuta", Risan je i primamljivo turisticko mjesto na mapi Boke Kotorske.

Hotel: Teuta - Risan

[photopress:teuta.jpg,thumb,centered]

309 ležaja. Lociran je na samoj obali. Svaka soba ima kupatilo, WC, telefon, balkon a 90% ima pogled na more. Jedan deo soba ima TV i mini bar. Hotel poseduje restoran, aperitiv bar, kafanu, mlečni restoran, riblji restoran na samoj obali, diskoteku, suvenirnicu, saunu, frizerski salon, veliki zatvoreni bazen sa toplom morskom vodom, otvorena dva manja bazena sa toboganom, teniski teren, odbojkaški teren, sopstvenu plažu sa rekvizitima za sport. Iz daleka kako i slika kaze hotel izgleda vrlo lepo ali iz blizine vrlo zapusteno sa terasama na kojima umesto negovanog cveca raste travuljina koja se ponekad i upali kada nepazljivi gost baci pikavac u to raskosno cvece. Prepusten je vlasnicima ili zakupcima koji se menjaju svake ili svake druge godine, koji zele da iz njega izvuku sto vise a da sto manje uloze. Ispred hotela se nalazi gvozdeni most koji je zardjao i niko ga godinama nije farbao, a

svetiljke oko hotela su vecinom razbijene i uvece hotel deluje sablasno neosvetljen i ako kojim slucajm deca bace resetke u more a koje pokrivaju odvodne kanale moze se u njih i upasti ali posto je tu bolnica i nesrecnom turisti se moze ukazati neophodna pomoc.

Muzika koja koja uvece svira na terasi je naj jadniji orkestar koji sam u svom zivotu video sa nekom jadnicom sa iks nogama koja pokusava da nesto otpeva ali joj to ne uspeva. Jedina lepa slika su priredjena takmicenja u karaokama za decu, frizurama i maskembal za decu sto je malo razbilo otuznu sliku u vecernjim casovima oko hotela.

Preko puta hotela tresti muzika iz kafica Korte u kojem se skuplja mladez i koja slusa potpuno drugaciju muziku i prilicna je guzva, ispred se parkiraju skupi automobili od kojih se ne moze proci, setalista i nema kao ni trga pa se do luke moze na kej doci bukvalno po putu kuda prolaze automobili i autobusi. Ponekad se desava da izbiju tuce i tada se tu stvori guzva i dodje interventni vod policije ali i toga je sve redje jer ocito da ova nova mladez nije vise zainteresovana za takav vid dokazivanja i prosla su vremena kada su

lokalni mladici zimi prepricavali kako su ucestvovali u letnjim carkamai tucama, sada su dosla vremena kada su ponovo u modi veliki, skupi i brzi motori i bije redak slucaj da

velikom brzinom zaarluce neki od tih lepotana od mosta do luke gde se vec nadje i neka

policija ali oni to kao da ne vide i ne zele da se zameraju sa lokalnim mocnicima koji su svojim obesnim sinovima prustili te krasne lepotane. Uvek se setim da je jedan od bogatih ljudi pre 20 i kusur godina ostao bez sina jedinca a bio je poznat ginekolog i lekar koji se pamti upravo kada je i njegov sin sleteo sa slicnim sa puta u kamenjar pored puta i ostao na mestu mrtav. Vreme nas nista nije naucilo i neke stvari kao da se ponavlaju i kad novac zavlada i ucini da se pokidaju neke granice razuma onda se desavaju nemile i nesrecne stvari koje samo za trenutak prodrmaju i opomenu ljude da previse novca nikada nije dobra donelo novopecenim bogatasima i njihovoj deci. Droga je postala sastavni deo zivota i imidz bogatog drustva a propadanje i besmisao potrosackog zivota jedino ishodiste koje polako brise tradiciju, verovanja i naciju.

U Risnu se postoje rupe koje su ostavili radnici prilikom postavljanja cevi za vodu

a na pojedinim mestima su duboke i do 2 metra. Kad ce zavrsiti to i zakopati nezna se mozda do iduce sezone. Obicno se neki radovi izvode u sezoni a kad dodje jesen i

zima onda se ne radi vec verovatno odmara od nas turista i ponovo se sa odusevljenjem komentarise vala kad odose ovi FURESTE da nam bude po celi dan vode i da imamo malo mira. Jedna zanimljiva anegdota da kad je trebalo da se gradi

hotel Risnjani su bili protiv jer ce promeniti njihov nacin zivota, pa je bil povuci potegni sa gradjanima da se ubede da ce im doneti prosperitet i turizam od kojeg

nisu nikada ni ziveli, vecinom su isli na brodove, ili u ameriku i druge prekomorske zemlje o cemu svedoce mnoge napustene kuce. Onaj mali broj koji je bio radno sposoban ili je radio u Brodogradnji u Bjeloj ili u Baru i Kotoru.
Sve u svemu bez navika da se gost privuce, bez trga i lokala koji bi bili prateci ambijent Risan spava visevekovnim snom za razliku od malenog Perasta gde su istorija i tradicija i drugi nacin gledanja na gosta privukli i uvek privlace mnogobrojne turiste.

U centru Risna i na obali prelepe palme u drvoredu a naspram luke veliki ali i krajnje zapusten park sa gomilom otpadaka, polomljenim klupama, polovicno osvojen i zauzet od strane mestanskog vlasnika kafica uz sam park, svedoci o nekadasnjem bogastvu i snazi Risna, a pravoslavna crkva u dubini parka gradjena

u 16 veku to isto potvrdjje da je Risan nekada zaista bio i bogat i znacajan grad o cemu govore mnoge palate, vile i kuce koje sad stoje napustene bez prozora i

krovova u sporu suvlasnika oko vlasnistva i nemogucnosti da se pronadju svi vlasnici sirom sveta tako stoj i najbolja zelja rusa da ih otkupe im se ne moze

izaci u susret dok se ne nadje modus kako zadovoljiti suvlasnicke apetite u deobi novca. Sva polja iznad Risna, odakle se on hranio i gde ima jos 2 crkve i nekoliko izvora dobre vode Smokvovac i Turska cesma su vec presli gotovo u njihovo vlsnistvo i vec se na brdu vide prve vile tih bogatih engleza i rusa.

U samom risnu pored hotela je reka Pila koja tece samo zimi a leti je uzeta u vodovodni sisten jer tece iz pecine malo iznad hotela. Uz recno korito koje je vrlo zapusteno i ima dosta gradjevinskog otpada i odbacenih predmeta moze se uz kozju stazu izaci do male crkvice na brdu, da je malo truda pa da se uradi stepeniste i ograda i napravi vidikovac pa da u vecernjim casovima se izadje gore ali nazalost treba prvo ocistiti ono ruglo od djubrista ispred hotela Teuta i raskopano arheolosko nalazista u kojem se u velikoj travi i draci legu guje i akrepi, sto ne smeta lokalnim dusebriznicima i stubovi rimske vile koja se nalazi u dubokom kanalu i veliki temelji samo retkima koji nabasaju na to, ako ne i slucajno upadnu vide da tu ima nekih velikih stubova i delova krova. Arholosko nalaziste pored skole je otvoreno i pokazuje deo grada i ulice, verovatno stradao u nekom kataklizmicnom zemljotresu jer je sve zatrpano sa velikom kolicinom keramike koje ima u izobilju i koja je skupljana u gajbe i stoji sada u napustenom domu kulture u Risnu.

Dom kulture je posebna prica. Bivsi je srusen a bio je ukras mesta i sagradjen u stilu srastao sa okolnim kucama i crkvom zamenjen je jednim betonskim bunkerom koji je slucajno ili namerno zaklonio i visoki zvonik crkve, gradjen od novca velikog zaduzbinara Vasa Cukovica i u to cudo je potroseno vise od pola miliona dolara

ali i danas stoji kao avetinja nezavrsen, delimicno zarusen i sa teznjom da ga podzemne vode nakrive i potone sa svojom betonskom tezinom. Ni ponovljeni tenderi nemogu nekog ubediti da to ruglo sanira i u tom polumrtvom gradicu vidi neku racunicu. Pogon za skupljanje i preradu lekovitog bilja je davno zatvoren i jos niko nije stavio shapu na to a mozda i jeste ? U gradu u kojem se susrecu vekovi, gde su vladala jaka brastva, gde su bili razliciti narodi na sceni sada ni u groblju ne vidi svoju perspektivu gde se nalaze samo mesta za stare porodice iz Risna a svi drugi tu ne mogu naci svoju vecnu kucu vec se moraju sahraniti negde na drugom groblju od H.Novog do Bara. Crkva u centru radi do 11 casova pre podne i zatim se zatvara tako da retki posetioci samo mogu poljubiti vrata i otici.

U samom Risnu se nalazi i dom staraca, koji vise lici na dom za nezbrinutu decu, losi uslovi, nedostatak vode i starci sto sede u luci po klupama ocajnog izgleda, zapusteni

i siromasni kao da vape da im se pomogne i obrati paznja da su ljudska bica i da jos postoje, da su jos zivi. Kao da neko treba da svrati i upita rukovodece ako vec drzava odvaja sredstva za njihovo staranje nasta se stvarno ta sredstva zaista trose. Velika bolnica je sagradjena kao zaduzbina i jako dugo bila znacajan objekat gde su radili poznati lekari ali sada i ona nema vise onaj tretman od strane drzave i

umesto da postane ozniljan rehabilitacioni centar i prosir isvoje kapacitete i privuce strance da u njoj nadju lek za svoje muke kao sto je slucaj sa Igalom, bolnica u Risnu za mnoge i ne postoji, i tek natpis na ulazu iznad parka govori da tako nesto ima u Risnu.

Povratak:

Iz Risna, boravak u njemu od 11 jula 2007 do 7 avgusta 2007. i autobusom preko Raske ! Verovali ili ne 15 sati, preko Novog Pazara, povratak u Beograd.