NE BUDI SE SAMO SMRT

Ako me ne zarobi tama, probudiće me prva svetlost. Uvek je budjenje teže nego ulazak u prvi san. Ako san ne prekine neki neocekivani zvuk, onda se oči otvore da vidimo i neki svet koji samo oči mogu videti kada su nam otvorene u snu. Poslednje svetlo se gasi a oči su mi već otvorene. Kao da sam iznenada probudjen pa zaledjen, bez daha, sa mišićima koji se hlade, i mozak se več odmorio, samo mi srce još kuca neki nepoznatim ritmom dok ne otkuca svoju poslednju sesiju i stane da čeka da se svet promeni jer sve je u promeni dok traje prvi i poslednji preobražaj.

U jednom momentu maser je masirao moje posustalo srce koje je jedva pokazivalo da u meni postoji žar koji još tinja i preti da se ugasi ako on ne preduzme sve svoje prve moći da me održi u životu i vrati u moju prvu stvarnost dok se ne odlučim da se preselim, ili da moje lutanje završim u nekoj zaboravljenoj areni gde ću se izazvan nositi sa protivnicima koji više ne postoje.

Jedan vešt pokret, jedan lak udarac i sve ono što sam bio je ponovov progledalo na ovom kamenom stolu, zagrejan vazduh se ohladio, do tačke smrzavanja, ledile su se i kapljice znoja na licu polunagog masera. Njegov pogled je bio ispunjen očajem ali i nekom iznenadnom nadom.

Pa se napokon sav pretvorio u veselje, i jedan uzvik, a krupne šake je sklopio i naklonio se prema svetlu kao u prvom zanosu. Dok sam zapisivao svoj uzlazni i silazni san on je ćutao i trljao moja nožna stopala koja su bila već polu ohladjena.

Kada je krv počela da mi struji venama i moji mišići se zategli i dobili boju, i bleda boja se povukla sa moje kože i ja sam posmatrao tu naglu promenu.

- Gospodaru - otišao bih za tobom u tamu, da te vratim, da izazovem i svoju smrt. Da te nisam dozvao i moja ruka osetila tvoj ritam umro bih odmah od vlastite ruke. Bog je veliki samo oni koji se hrane svetlom imaju čemu na kraju života da se nadaju i čemu da se vrate.

Oni koje sam budio iz smrti, da se ne presele prerano u drugi svet gde posmatraju šta nisu a šta jesu. Tako prerano probudjeni nisu više ni bili svesni da su dospeli u dvorište svetla i videli njega i ušli na vrata koja nas mogu odeliti od neba i vratiti ponovo na zemlju. Ta vrata su tu, pa se zatvore, ta vrata nam otkrivaju puteve koji vode svuda, pa nas vraćaju na naš početak.

I naša suština je deo naše podeljene prabiti, našeg prvog otkucaja srca i pokreta u vodi. Naše prve dobiti. To je naša kazna i naše buduće iskupljenje. Nema te ravni na kojoj možemo mrtvi uspravno stajati. Nema te pozornice na kojoj možemo mrtvi plesati. Ako se ne probudi svetlost u očima i sa prvim svetlom ne ocrta naša senka na zidu tajni.

Samo silueta mrtvih zrači nepostojanjem i pokojem.

Ako duša ne čuje, ume da sluša, ako je maser slušao dok mu se poveravaju imao u trenu sve njihove grehove i posede, sve tajne, dok završi masiranje može i svaki damar u telu da im se umiri.

Uzeo sam masera za svog čuvara onih tačaka u telu odakle isijavaju sva svetla. Od danas tvoje ruke će u mom telu održavati plamen koji niko nije ugasio, dok se ne ugase moje prve oči a progledam tamo gore na nove.

Ako ne umeš da čitaš, umeš da prizoveš moći, da vraćaš moje moje otkucaje srca i vratiš moje svetlo iz tame.

Gospodaru, moja moć je mala a život mi je kratak, neka bude vaša slava, uzmete li mi svemoćni svaki dodir i meru, meru mog pritiska, kada u mojim rukama toga nema moje oči postaju tvrde a srce hladno.

Ti si čuvaru meru dobio tamo gde se sve gubi, a mene ne prate oni koji gube na kraju već dobijaju na početku kada im je sunce na zalasku a zoru više ne dočekuju. Moj kraj je tvoj početak, tamo gde se završava moj pogled počinje tvoj put i moja moć.

Čekaj poslednja tri svetla na planini gde su ljudi prizivali zmije šarke, tamo gde su živeli oni koji su planini dali ime Šar planina.

Čekaj dok se ne probudi ona koja je rodjena pod crvenim svodom. Ona koja čeka ime. Ona koja ima ljubav u srcu, koja je sada noseća, ona koja ima svoju pamet i pronicljivost u očima.

Ne ume ona da gasi zvede kao što ume poljupcima
da ih probudi.

Večeras ćeš bogovima prineti žrtvu i obući svoje novo belo odelo, srebrnim prahom će zasuti robinje tvoje telo pa ćeš se i ti prvi put okupati u srebrnoj vodi.

Nazdravićemo i popićeš samnom svoju srebrnu kupu vina koje je dobijeno od groždja, to je živa loza dala u godine kada je rep zvezde na nebu bio duži nego što je ova reka koja protiče ispod nas.

Čekaj, dok ne sruše moj poslednji grad, pa me onda odnesi i ostavi gde je nebo kljuc da se vrata pećine otvore i vodopad probudi.

Ostavi me u stenama. Ostavi me u Sopotu i zatvori moju grobnicu sa tri pečata pa sačekaj dok reka ne progovori i vodopad se sa morem se ne sastavi.

Onda izvadi i ponesi ono sto leži ispod belog kamena koji ćeš skinuti ispod kamenog mosta za vreme prvog mladog meseca.

Odnesi to u svoj dom i čekaj. Čekaj dok se svetlo na prvoj litici ne pojavi. Onda idi i ne osvrći se više nikada preko levog ramena.

Idi za njom na brod sa belim jedrima pa je prati preko mora dok svoj prag od kamena svojim rukama na ostrvu gde pristaneš tu ćeš moj prag na ostrvu crvenih stena da isklešeš.

Dok se ne nadješ na crvenom ostrvu, gde su boje stene obojile u crveno cvet koji do tada ne videše tvoje oči. Taj retki cvet koji kao da je u pesmi nikao a pupoljak u svetlu crvenih stena rastao pa se čudom u crvenu ružu pretvorio...

Ti si prvi čuvar kome poveravam moje ključeve za paljenje prvog svetla na ostrvu, tamo ćeš da podigneš crvenu kulu na koju ćeš staviti ono što je vulkan koji sada gledaš u vatri svojim dahom izlio.

Kada se ohladi i njegov dah i tvoje delo će tada da dobije sjaj, ponovićeš to 8 puta.

Dok osam očiju svojim dahom ne oživiš. Onda ćeš odneti ovu pločicu kovaču i neka oči po cenu svoje glave postavi u tri kruga od srebra koji se nezavisno okreću tako da se mu se nikada ne ukrsti ni jedno oko.

Ovaj ključ ti dajem da ga vidiš samo jednom, on će se pojaviti opet ako sve to postaviš na vrh kule gde je napravljena soba u koju se ne može ni ući, ni izaći, soba bez vrata sa kupolom od ohladjenog peska koji je dah vulkana nekada oblikovao.

Tu postavi oči koje svetle, oči koje gore i kada se noć na zemlju spusti i sve se umiri.
Postavićeš to na sred sobe, a u sam centar tačno gde je pupak ćeš spustiti zeleni i plavi plamen da se ukrste dok te moje oči ne ugledaju iz daleka.

Gospodaru. Vaša želja je za mene zapoved.

Ne. Moj prijtelju. Moja želja je moja molba. Da sačuvaš onoliko života u sebi da ispuniš želju jednom starom čoveku koji nikada neće videti ostrvo crvenih stena.

Dok ne vidim tvoje lice imaću nadu da će tvoja prva svetlost otvoriti i moje oči tamo.

Hvala ti. Sada me ostavi. Umoran sam. Dodji kada se golubovi začuju ispod strehe, da mi doneseš vode sa izvora iz Morinja.

Uzmi veslače i pre jutra neka tvoja noga zgazi na obalu. Vodu ćeš doneti u ovim posudama to dah vulkana nekad oblikovao od peska u vatri koja koja menja boje.

Pazi da neka od njih ne pukne ili se ne razbije. Ovu ne malu ne otvaraj, kada je napuniš već je zapečati voskom i odnesi u hram i ostavi na plavoj steni. To ćeš činiti svakog jutra kada se pojavi prvo svetlo sve dok sam živ.

Razumeo sam gospodaru. Tako ću činiti. Bog je milostiv.

Vrata se zatvoriše za maserom, za tim dobrim čovekom širokih pleća, jakih ruku, velikih šaka, koje znaju biti tako nežne i dodir sjajan kao crni kame koji privlači crvenu svetlost da se upije u njega.

Kao da se jedna duša i jedno srce probudilo noćas kada sam se vratio jer još nije došlo vreme da pristane barka koja će ga odvesti na moje ostrvo.

Čamdžiji ću tada platiti da me preveze tamo odakle se ne vraćam dok jednu svetlost ne zameni druga, dok se za belu boju ne napravi ključ da se otvore i sve ostale boje.

A onda počinje moj preobražaj, u tom svetlu se otvaraju i tri oka koja nemaju glavu i hlade se u ledu koji se ne topi.

Izmedju dva ocrtana kruga kao od srebrnih niti pojaviću se i dobiću ponovo telo koje se nevidi dok se ne upale oči koje moze ohladiti samo led koji se ne topi.

Moj verni čuvar ce biti tu da me probudi kada treba, da mi kaže sve ono sto je bilo i ono što će biti. On će me čuvati dok ne preda svoju dužnost drugom čuvaru, kada onemoća i onda tako redom dok jednog dana na njihovom mestu ne bude telo koje nema krv, i telo koje nema glavu koja se budi tako što svetlost isijava iz oka. To telo uvek će da gleda našim oćima i govori našim jezikom kada nas ne bude više. I ključ će se okrenuti u bravi kada vreme napravi dvadeseti krug.

Tada se na nebu otvaraju vrata koje oko naše ne ne vidi, i diže dim od vatri koje se nikada ne gase...