DVADESET KARATA - kratki roman

Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - kratki roman

Порука by Radeumetnik on 27/4/2008, 5:37 am

Ni jedna kuca, trgovca nije probelela, ni popovska, ni jedna kuca sto je na pocetku il na kraju ulice. Jao kuci gde se ceka sin kao ozeblo sunce a cerke gledaju ko pastorke.
-
Zora se rodila prva i bila Savino prvo razocarenje, da bi se potom sledece godine rodila i Mila. Nakon toga sedam godina majka Stana nije radjala da bi opet negde ujesen ostala noseca. Punacka, u licu i u telu, nije ni ocekivala al je znake prepoznala i izrekla se pred Savom da je opet u ime boga ostala trudna i da ce ako sve bude u redu roditi jos jedno dete. Sava je pogledao i prvo sto je rekao je bilo: Samo da bude musko ovaj put, jer kome cu kucu i imovinu da ostavim. Stana ga pogleda samo i rece, eh da oce da da bog, al ako nece pa nek bude zdravo i pravo pa kako god da se rodi. Prodje i tih devet meseci i neki dan pretera pa joj trudovi pocese ucestalo da javljaju da se porodjaj blizi i kao najbliza dodje majka Mara da joj se nadje ako nesto podje po zlu. Na doktora nisu ni pomisljali jer telefona nema, grad je daleko, dok dodje moze se vazda poroditi. U noc se zacu prvi plac, i majka Mara izadje a Sava je upita, sta bi. Ona samo jednu rece sin. Imas sina braca Savo. Utom se zacu Stanin, glas, brzo majka Maro. Ona utrca a onda se zacu i drugi plac. Sava se nadje u cudu. Sta to bi. Da se nije obliznila panaiju joj njenu. Izadje majka Mara. E imas Savo da castis imas jos jednog sina. Sava sede na stolicu, i prekrsti se i rece fala ti boze, gde cuo i gde ne cuo. Te noci Stana je dobila groznicu i nakon toga i umrla. Ispustila je svoju dusu gledajuci svoja dva sina koja je rodila a da ni dana nije mogla da ih na grudi privije. Za njom onaj drugi sin ode. Izgubi boju, i naprasno prestade da dise i odjednom u tu sobu useli se tuga umesto prve srece i veselja. Sava je gledao svoju zenu i vostanicu u njenoj ruci, gledao je svog mladjeg sina blizanca sto ode za njom i skamenjen stajase ne verujuci sta se to dogodi za to kratko vreme. Cerka Zora devojka za udaju, drzala je svog tek rodjenog brata kome ce ona biti majka, i njen zivot ce krenuti nekim
drugim pravcem. Mala Mila je stajala pored kreveta i plakala, dok je nisu izveli. To je poslednji put da je videla majku i tek rodjenog mladjeg brata. Sava je sve pripremio po obicaju za ukop svoje tek umrle zene i porodilje Stane i dok je kisica sipila na seoskom groblju su sahranjeni jedno pored drugog ona i njen bezimeni sin. Proslo je i cetrdeset dana, pa pola godine, te je Sava udario spomen Stani i sinu koji nije docekao ni svoje krstenje. Zivot se nastavio svojim tokom, kao i pre je isao u polje, na njivu, vracao se umoran kuci i nije cestito stigao da vidi kako mu sin Boza raste. Sve vise je licio na majku Stanu a narav je imao kao otac.
Sestra je svoje mlade godine, zrtvovala da se Boza podigne i vec je izgubila svaku nadu da ce se udati i imati svoju decu. Nekako se pomirila sa sudbinom, privila je tog prezivelog brata blizanca i postala mu kao druga majka. Otac je eto iamo naslednika ali
se od momenta kada su mu umrli zena i sin promenio. Sam, sa dve cerke i bebom nije ni pomisljao da se ponovo ozeni. Sa stanom se ozenio a bio je vec mator momak. Nije mu se dopadala pomisao da se sad po stare dane ponovo zeni pa je prihvatio tu sudbinu da
ostatak zivota provede kao udovac. Sina je voleo i dicio se sto je bog pogledao na njegovu stranu al je uvek kukao kad se nalazio sam u polju sto mu uze drugog sina i zenu mu Stanu, zar je nesto bogu zgresio pa da ga tako nesto zadesi. Boza je rastao kao lepo i zdravo, pomalo debeljuskasto dete kome je uvek zafalilo mleka. On nije odbijao hranu i rastao je stono kazi kao iz vode. Majka Mara je uvek govorila, sunce te grejalo, al isti si moja Stana. Imas lika na nju. bacio si se na ujake. Boza je kao i sva seoska deca rastao kao donekle napusteno dete, bez obzira na svu ljubav obe sestre i oca jer majcinu ljubav nije osetio. Kad se pomene majka, otac je pricu navodio na neku drugu stranu kao da nije hteo da se previse pominje iako je proslo vec puno godina od smrti Stane i blizanca. Odlazili su za Zadusnice i drugim praznicima na groblje, palili svece, cistili grob, cerke su sadile bosiljak i lepu katu i ostavljale po nesto od hrane na grobu po starom obicaju.
Kada je vec postao momak Boza je poceo da poboljeva. Nekako je smrsao i pogurio se i
nedugo zatim nije proslo vise od dve godine. Boza je umro. Sava je smrt sina koji mu je na njegove oci rastao i bio njegova uzdanica, koji mu je davao nadu da zivot ide dalje,
primio jako tesko. Nekako je brzo i on se izgubio, pocrnio u licu, ostario za godinu dana vise nego za proteklih deset i poceo da pije. Cutao je i zdrao se u sebi. Cerke su nosile crninu za bratom koga su sahranili pored svog maldjeg brata. Ponovo su bili zajedno i sastavili se kao one noci Stana i oba njena sina blizanca. Sava je ziveo ono sto se kaze nazor. izlazio je na groblje, i vracao se a oci kao da su mu se gasile ali ce puno godina proci da i Sava doceka dan da umre i nestane ta bol koja mu je razdirala grudi i cupala srce. Starija cerka je bila neutesna za bratom kome se posvetila, kome je svoje najbolje godine zrtvovala, koji je bio kao njen nerodjeni sin. Mladja Milica je izrasla i prolepsala se. Od mrsavog i nesto bledunjavog deteta preobrazila se u vitku devojku. Na majku nije licila, nije ni na oca. Otac se pitao na koga je to dete, tako crne kose i neobicnih zelenih ociju. U skoli je blistala i uciteljica je svu slavu stekla sa pojavom Mileice. Milica je bila retko pametno dete koje je pamtilo sve kao od sale. kao da je priroda sve darove skupila na jednom mestu pa je Milica imala sve. i lepotu i pamet.
Otac je bio ponosan na Milicu i godilo mu je sto mu bar Milica smanjuje tu bol u grudima
koja nije prestajla od smrti zene i oba sina. Posmatrao je Zoru koja je vec kao matora devojka koja nema zelje da menja svoj zivot, da se uda i zasnuje kucu, pomagala ocu i u radila sve kucevne poslove. Otac je radio u polju i u basti i odlazio je na pijac gde je prodavao povrce i vracao se u noc da bi opet sa cerkama spremao sve ono sto je nosio na pijac za iduce dane koje je odvojio za pijacne dane. Milica je zavrsila prvo osnovnu skolu
i posla je dalje u skolu i bila isto tako zapazena i isticana za primer kao retko pametna devojka koja pored pameti ima i lepotu. Milica je povrh svega zadrzala i isticala se svojom skromnoscu i dobrotom. Svako ko je upoznao je osetio iza njenog prelepog lika i glasa da je u njoj najlepsa dusa. Milica je zavrsila skolu kao najbolji djak i otac je prvi put zaplakao kada je procitano njeno ime i sve pohvale bile upucene njoj. Rekao je kada je kada su dosli kuci, sine moj, otac ce ako treba sve da proda da se ti dalje skolujes kad vec Zora nije mogla. Zora je plakala, i poljubila sestru cestitajuci joj na uspehu. Milice i ja tio obecavam da cemo se ja i otac zauzeti da ti zavrsis visoke skole. Milica je plakala i nije rekla ni jednu rec dok je grcala u suzama, pa je onda progovorila, obecavam da ce tako i biti i nemojte sumnjati u to da cu zavrsiti fakultet koji cu najesen upisati.
Otac je isao za svojim poslom, odlazio je na pijac gde je prodavao svoje povrce i nekako mu je pomisao da se Milica odvoji od njih i zivi sada u gradu sama nije dopadala. Znao je da je to neizbezno. da mora da joj nadje stan, kod neke cestite porodice, gde ce imati sve uslove da zivi dok ne zavrsi fakultet. Propitivao se i ragovarao je sa seljacima koji dolaze na pijac gde ima neki stan, ima li neko da izdaje sobu. neki su vec imali decu na fakultetu i subotom su navracali kod dece, noseci im hranu, da ih obidju i popricaju o svemu sto se dogadja u selu. Sava se zabrinuo gde ce sad da nadje stan za Milicu. Pa se raspitivao cak i kod gospodja koje dolaze na pijac da nema neki stan u blizini Filozofskog fakulteta. Nije imao srece i vec je izgubio nadu, pa je bio vrlo neraspolozen jer se blizio trenutak kada Milica treba da vec ode u grad na studije. naredne subote je otisao na pijac i zarekao se da se nece vratiti kuci ako pre toga ne nadje stan za Milicu. negde oko podne na pijac je dosla jedna gospodja koju odavno nije video na pijaci pa kao ajd i nju da upita da nezna ona dali ima neki dobar stan. I ona se zagleda u njega i imenom ga oslovi. Bre Savo pa nije da je vec Milica porasla do fakulteta. Jeste Boso, porasla je al sam u mukama ko niko neznam gde da joj nadjem stan. Bosa se nasmeja pa mu rece. Sto Savo se brines pa nasao si stan. Pa kako Boso sta ti je. Nemoj da se salis samnom. Ma Savo rekoh ti tvoja Milica ce biti kod mene. Sava je pogleda i nemade sta reci. Uh, Boso pa ti neznas koliki mi kamen skinu sa srca. Ne pitam kolko kosta kad samo hoces da je uzmes na stan. Savo da se razumemo, ti znas a mozd i neznas. Ja sam sama zena. Muz mi je odavno umro. Stan mi je veliki. Imam sestru Petru u Engleskoj. Nismo se cule odavno. Retko se vidjamo. Bila je zadnji put kod mene kad mi je Sveta umro. I posle ni ja nisam imala kad, ai ona je vec stara pa da se maltretira da dolazi. Nije ni ona vise zdrava a nisam ni ja za ta putovanja. Bolujem od srca, i doktor mi veli sedi gde si ne trazi dzavola, moze da te strefi
bilo gde i to moje srce nije kao pre Savo osecam da mi nije dobro, zamaram i nemam vise snage. E Boso ne pricaj mi nista, godine nas gaze, zdravlje nismo cuvali pa sad se krpimo al ne vredi. Fala ti Boso, Milica ce se obradovati i bice srecna da je kod tebe dobila smestaj. Ma samo ti uzmi telefon a znas gde stanujem kod muzeja u prvom ulazu na prvom spratu, pa dodjite kad ocete. Soba ce biti spremna za Milicu. Sava je bio kao na iglama i sve sto je imao je proturio posto zasto jer je hteo da ode sto pre kuci da saopsti radosnu vest cerkama i obraduje Milicu. Kad je stigao u selo, prolazeci pored crkve, zastao je i usao, kupio je svece za zive i za mrtve. Poljubio ikonu kao puna puta pre i pomolio se u sebi. O fala ti boze, i danasnji danu, sto mi se nadje da me vidis i moju decu koju si mi ostavio da se patimo sami, hvala ti sto si mi doneo tu radost da Milici nadjem stan. Njegova molitva je bila, kao razgovor sa bogom, iznosenje njegovih muka i njegovo zahvaljivanje. Sava nije bio los covek. Bio je nekad prek, previse brz i ljut. Sve sto mu se desilo nije mu dalo povoda da huli na boga. Nije izgubio veru i svoju nesrecu je primio kao nesto neizbezno, nesto sto dodje kao sto se i vreme menja, pa u najbolju godinu kad udari nevreme, dodje i oluja i sve u zemlju sabije. Uvek je govorio da se od boga oteti ne moze i onaj ko gleda u nebo je na vetrometini da moze sve da ima io sve da izgubi.
Izasao je nekako smiren iz crkve i prekrstio se jos jednom na izlazu pa je pozurio kuci gde su ga dicekale obe cerke. kada se uredio i Zora mu je skuvala kafu i nasula mu jednu rakiju. On se nasmejao i rekao. Milice. nasao sam ti stan. Stanovaces kod tetka Bose.
Milica se zagledala i odmah se setila jer Milici nije trbalo puno da se seti, pamtila je sve sto cuje i svaku stranu knjige kao da u svojoj glavi uslikala. Uh tata. Bosa je mnogo dobra zena. Bog je samo poslao danas da se vidite i da je pitas. Uskoro cu morati da
se pakujem i preselim se kod teka Bose. A tata. Jao tata tako mi je tesko. Tu se Milica zaplakala, zaplaka se i Zora. A Sava. vide gde tuguju pa ce im reci. Ma ceri moje, umesto da se veselite sto vam donosim radosnu vest vi nasle ovde da placete. da obrisete te suze jer sam ja srecan covek sto imam vas dve takve. Da mi nije vas ja neznam ni kud bi ni sta bi. Tu se one malo primirise, obrisase suze. Postavise ocu da jede i ispricase mu sta se dogadjalo dok je bio u gradu. Rekose mu da se krmaca oprasila. Da su prasici zdravi a ona jos jutros pocela da unosi slamu. Sad je malo ljuta i kod nje ne treba ulaziti. Sava je otisao da obidje stoku i vidi prasad koja su sisala dok je krmaca groktala kao dobra majka primajuci ih sve da se nasisaju prvog mleka...
nastavak sledi !


Последњи пут изменио Radeumetnik дана 30/4/2008, 1:01 am. изменио укупно 2 пута.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - drugi deo

Порука by Radeumetnik on 28/4/2008, 12:58 am

Dosao je i taj dan da napustim roditeljsku kucu, da napustim svog prerano ostarelog oca i svoju sestru Zoru koja mi je kad mi je bilo najpotrebnije zamenila majku. Mozda je i ona pre ostarila nego sto je to trebalo, na sebe je primila jedan teret da nam ona bude kao majka koja nam je toliko svima nedostajla.
Spakovala sam svoje stvari u jednu torbu i na vrh stavila album sa slikama u kojem je moja porodica na okupu. Moja majka, koja se smeje i drzi me za ruku, moj brat Boza na biciklu, moj otac kako sedi i pusi u nasoj velikoj dnevnoj sobi koja nam je sluzila i kao soba gde se slavilo, odakle su izneti, moja majka, moj brat Boza, odakle ce izneli i mog oca Savu i moju sestru Zoru.
Otisla sam tog jutra od svoje kuce i okrenula se samo jednom i mahnula im kada sam vec bila na krivini kod babine kuce, gore na brdu odakle puca vidk prema Topoli, i sve kuce u
nizu mogu da prebrojim, dokle mi oko dopire. Sisla sam polako niza Makinu stranu i prosla livade cika Pavla i presla prugu da bih se popela na jedini peron na stanici gde retko staju vozovi, gde se susrecu i zastanu pa opet nastave put istom nesmanjenom brzinom. Voz je neto kasnio, a i ja sam malo bila poranila. Sedela sam na drvenoj klupi na peronu i posmatrala lastavice kako slecu u gnezda pod strehom. Slusala sam kako se glasaju, kako hrane mlade i kako se namestaju na zici, cisteci svoje plavicasto belo perje.
Razmisljala sam sta me sve ceka i kakvu odgovornost imam kad ostavljam oca i sestru same, da se muce i razmisljau sta je samnom i dali sam dobro. U oku su mi ostale dve prilike na kapiji, sestre koja nije nikada skinula crninu koju je ponela za izgubljenim bratom. Ni sva nasa ubedjivanja, ni ostre reci oca da je dosta crnine u nasoj kuci da se okrenemo zivotu, da bi nasa kuca progledala. Moja neizmerna ljubav prema sestri Zori, prema ocu Savi, koji je kano shvatio i kroz gubitak svojih najmilijih video da svoje zelje
nije bogu uputio na onaj nacin koji dolikuje jednom domacinu. Shavatio je reci svoga oca da smo svi gosti u ovom dvoristu, da je svakom dodeljeno vreme koje je nekad kratko da
zivi tu i da posle pravi mesto drugima koji nam i nisu rod. Nisam bas tada razumela oca,
i te zavrzlame oko porekla moje porodice. Kada se pominjalo da je deda pricao da je njegov deda bio na hadziluku, da se ogresio i svu imovinu zalozio da taj greh skine kao neki jezivi teret sa nase porodice. Odatle potice ono nase Hadziantic. Taj deda Anta je otisao Jerusalim i vratio se kao drugi covek. Sve sto je stekao, na neki neposten nacin je prodao i pare je ulozio u gradnju crkve, prve skole i onu cesmu u selu koja je pala u zaborav i samo retki su znali odakle se ona stvorila tu. tako sam sedela zaneta svojim mislima, a cika Marko skretnicar me upita. More. More. Milice jel doslo vreme da odes vozom na skole pa da nam se vratis jednog dana ako ja budem ziv i docekam taj dan.
Idi dete, idi, da osvetlis obraz svim Hadzianticima. A koji fakultet ces da ucis. Filozodski cika Marko. Neka. neka. samo uci i dace bog da ga zavrsis pa da postanes doktor. Ocu cika Marko. Trudicu se. I ode u svoju kucicu gde su se culi zvuci kao na svim usputnim stanicama gde su se najavljivali prolasci brzih i teretnih vozova. I voz je dosao iza krivine i stao da udjem u jedan od vagona koji ce me odneti u nepoznato. U jedan nepoznati svet, gde cu steci nove prijatelje, gde cu imati neka nova iskusenja i posle mnogo godina cu se opet naci na ovom istom mestu odakle sam i krenula. tek sam posle shvatila da sam morala napraviti taj krug da se vratim odakle sam posla. U vozu nije bila guzva i sedeloa sam gotovo sama i trudila sam se da ne zaplacem ponovo kada se setim svoje kuce i njih dvoje koji misle sada o meni. U grad sam stigla i isla sam istim onim ulicama kuda me je jednom otac vodio kada smo svaracali kod teta Bose. Zapamtila sam, sve. Zelenu kapiju sa kovanom ogradim u obliku cvetova. Na trgu jahac na konju, ulicu Kneza Mihaila sto
vodi do Kalemegdana. Iza muzeja u vasinoj ulici sam usla u prvi ulaz i polela se na prvi sprat i pozvoila na visoka bela vrata. Zacula sam kako se otkljucavaju i otvorila mi je tete Bosa nasmejana i odmah me zagrlila i poljubila i pozelila mi dobrodoslicu. Bila sa blzgo zatecena tako prijatnim docekom, njezinim, ali svaki veo sumnje je pao kad je teta bosa me uvela u sobu u kojoj nisam verovala da cu ja da boravim. Kao da je spremljena da ugosti princezu, sa starinskim zavesama koje su na sredini bile vezane ylatnim trakama, sa tepihom na kome su se videle dve ptice, dva pauna sa siroko rasirenim repovima. Fotelje i stocic sa malom kristalnom vaznom u kome se nalazilo xvece, beli jorgovan.
osecala sam miris koji se sirio i okrenula se prema teta Bosi. Ovo. Ovo je prelepo teta Boso. pa niste trebali ovako luksuznu sobu da mi spremite mogli ste u neku malu koja ima samo krevet, orman i sto.Bosa se podboci, ruke stavi na kukove. Milice duso. Tvoj otac je divan covek. Ja ga znam bice viseod trideset godina i neko kao sto si ti u moju kucu nije dosao. Bosa je izgleda bila dobro obavestena o mojim uspesima i to je na nju ostavilo jak utisak. Ti se raspakuj, tamo ces ostaviti svoje stvari, pa pravac kupatilo da mi se doteras pa cemo da nas dve popijemo caj. Hvala vam na svemu, ja neznam kako da vam se oduzim na ovolikoj brizi. I taj prvi utisak, koji sam stekla o njoj je ostao ne promenjen i sad kad nje odavno vise nema ona u meni budi naj plemenitije misli koje neko moze pobuditi kod drugog ljudskog bica. Teta bosa je bila zena koja je bila vise od gazdarice. Bila je jedna stara gospodja, jedna prefinjena dama, koja me je uvela u svet muzike, pozorista, priblizila mi operu i sa njom sam odlazila na baletske predstave koje su preko puta u narodnom pozoristu prikazivale. Uvek sam zalila sto je nase druzenje bilo kratko i sto je tih nekoliko godina bilo sve jer je teta Bosa me jednog dana napustila zauvek dok sam drzala njenu bledu ruku na kojoj se svetleo dijamantski prsten od dvadeset karata. Ja sam se po dolasku prihvatila ucenja i priprema za prijemni i usla sam u taj svet nakon povoljnih rezultata. Bila sam prva na listi sa najvecim brojem mogucih bodova. Ostavila sam utisak na mojeg buduceg profesora filozofije koji se zivo zainteresovao odakle dolazim. Pitao me je o mojem prezimenu Hadziantic koje mu je zapalo u oko odmah kada je procitao spisak buducih studenata. Rekla sam mu ono sto sam znala i izvinila se sto je to tako malo, da su moji izvori samo usmeno predanje koje se prenosi sa kolena na koleno a tome se ne moze savim verovati jer svaka generacija moze nesto da doda i oduzme. On je pohvalio moje vidjenje porekla porodice i znacaju porodice u jednom narodu. Samo se nasmejao i rekao, koleginice, vidim da ce nasa saradnja se nastaviti i sva moja predavanja ce vam pomoci da jos vise shvatite sta nosi svaka u porodica u svom gentskom kodu. Vidno obradovana takvim docekom, prosto sam leprsala vracajuci se u stan gde me je cekala Teta bosa da joj referisem o svemu. Ona je uvek bila vrlo ljubopitljiva po svim pitanjima, o svemu je htela da zna i da joj nista ne promakne sto se tice mojeg obrazovanja i svih polozenih ispita koje sam spremala u miru i tisini tog velikog stana u kojem se samo cuo zvuk soljica koje je iz vitrine vadila teta bosa a iz kojih smo pile nas popodnevni caj. Kao neki ritul, sa spremljenim mlekom sipale smo u te fine soljice od francuskog porcelana sa zlatnim ivicama.


Последњи изменио Radeumetnik дана 28/4/2008, 1:03 am. измењено укупно 1 пута
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - treci deo

Порука by Radeumetnik on 28/4/2008, 12:59 am

Smejale smo se i bezbrizno se prepustale lakim razgovorima, kao dve drugarice koje su se nasle pa uvek imaju sta da pricaju jedna drugoj. Tih nekoliko godina su bile naj lepsi deo mog zivota.
Na fakultetu sam uspela da nadjem sebe i predvidjalai su mi sjanu karijeru. Nisam se brinula po pitanju ispita, jer sam volela naucni rad. Volela sam te retke naucnike koji nam ukazuju na jos ne ispitana polja ljudskog duha. Jos nisam bila nacisto sta cu uzeti za svoj diplomski rad, ali sam vec imala neke vizije i planove u kojem pravcu ce to biti. Zivot u velikom stanu, stare beogradske porodice koja se rasula i samo retki potomci svedoce o nivou i kulturi koju su posedovali. Teta Bosa je retki primerak, zena koja je zivot provela kao dama, u diplomatiji, govorila je nekoliko svetskih jezika, svoje poslednje dane eto u drustvu samnom koja ce samom proziveti i njene najgore casove, casove bolesti, u kojima sam provela mesece i mesece pored njene postelje. Teta bosa je pocela da poboljeva, srce je pocelo da joj pravi velike smetnje i sve teze se kretala. Nekolko puta je pala i slomila kuk, levu podkolenicu, i desnu ruku. Provela je u gipsu jako dugo, i vezivala se se vise za krevet i fotelju. Bila sam ocajna, sto je ta divna zena sa kojom sa toliko casova provela prolazi kroz najteyi period. Te godine sam skoro zapostavila ispite i
provodila vreme sa njom. Nazalost neizbezno se nijemoglo izbeci i teta Bosa me vec pripremala za svoj kraj. Saopstila mi je da ona nema dece, da njena sestra nema dece u engleskoj. Da nema blize rodbine kojoj bi ostavila svoj stan i sve stvari, svoju cuvenu biblioteku ispunjenu od poda do plafona retkim knjigama gde sam bezbrojne casove ostavila. saopstila je da ce se bez pogovora izvrsiti njena volja, u testamentu koji je sastavio stari porodicni prijatelj i advokat Anton Kikas, ona je za jedinog naslednika oznacila mene. Nisam mogla da verujem i odbijala sam svaku pomisao da se to dogodi ali je Bosa bila vrlo tvrdoglava i nije se dala tako lako ubediti da ono sto je ona zacrtala bude drugacije. Koverat je zapecacen i predat u sud. Onda je teta Bosi laknulo jer se brinula sta ce biti sa njenom kucom i nije mogla da zamisli da neko drugi boravi tu kad nje ne bude osim mene. Umrla je jedno popodne, sedele smo i pile poslednjui solju caja. Njena ruka je primetno drhtala i nesto caja se prosulo na pokrivac. Kada smo ispile caj i kadas se nasmesila na mene a lice joj je prosao jedan grc i jedan napad bola. Samo se uozbiljila i zagledala se u moje oci. Stegla je moju ruku,Stisak je trjao kratko i onda je ruka pala i sa poslednjim izdahom glava joj je klonula na stranu. Lekar je konstatovao smrt, ja sam iako
upucena u njeno stanje bila opet zatecena njenom smrcu. Nakon toga je sve teklo po vec utvrdjenom redu koji smo teta Bosa i ja utvrdile dok je ona mogla da se tim bavi. Kako ce biti obucena, koji nakit staviti, koje cvece da se stavi, kakava ce biti sahrana. Hvala joj sto smo sve predvidele i time mi olaksal te teske trenutke i gubitak koji sam imala kada je ona umrla. Moj otac je postovao moje zalaganje u trnutcima koji su bili za teta Bosu

hod po mukama. cekanje kraja, nesnosni bolovi i samo odlaganje kraja i jos gorim bolovima. Sahranjena je u porodicnoj grobnici, a ja sam se nakon sahrane u stanu obrela sama kada su svi otisli. Otac i sestra su me dugo drzali za ruku i otisli na stanicu gde su imali vecernji voz. Stan bez Bose je bio pust iosecala se neka hladnoca. kandilo je gorelo,
i tako je bilo dok nije proslo 40 dana. tesko mi je bilo da se naviknem da nje nema. Nema njenog smeha, njenih francuskih reci kojima je propratila neke svoje komentare. Sestra Bosina je poslala telegram i bila je ocajna i neutesna i svaka rec je izrazavala njen gubitak. Bila je previse bolesna da bi mogla doci. ja sam razumela to i rekla joj da cu se o svemu pobrinuti. Ona se zahavlila na mojoj brizi i zalaganju da se poslednji dani njene sestre budu dostojanstveni. Otvorila sam pismo u kojem mi teta Bosa pise svoje poslednje reci i stavila sam na svoj prst dijamantski prsten od dvadeset karata. Ona je zahtevala da ja ponesem taj prsten posto ona vise nema blzih nalsednika. Gledala sam prsten i dijamant je svetlucao i boje su se prelivale kako je koji ugao kamena propustio svetlost.
Nakon teta Bosine smrti nadoknadila sam propusteno vreme i spremila diplomski rad i odbranila ga kod istog profesora koji me je prvi put sreo na fakultetu na prijemnom ispitu. Na dodeli diplome, bio je moj otac i moja sestra Zora. Zora je plakala i brisal suze belom maramicom a otac je pun ponosa sedeo i posmatrao moje rukovanje sa profesorima. Kada je dosao da mi cestita nije nista rekao, samo me zagrlio i oci su mu bile pune suza. Kada se pribarao, rekao je Hadziantici nisu imali ni jednog filozofa pa vreme je da ga imaju. A sestra Zora me poljubila i rekla. Seko. Uvek me je zavala seko. dDanas mi je srce na mestu, ispunila si svoj san ali je i moje srce prvi put se ispunilo srecom i cinis nam retku radost posle dugo godina nase tuge. Ni godine nisu ucinile da njena bol bude manja, u crnini, je dosla i cinila mi se nekako slicna majci kada nas je zuvek napustila. Sve vise je poprimalanjen lik i ruke su joj bile iste i pokreti koje sam upamtila. Otisla je sa ocem u selo. Rekla je ne.Tamo je moje mesto.Otac je sam. Vec poboljeva. Ja imam svoju duznost da budem uz njega a ti nemoj da gledas na mene vec ima da ides dalje da doktoriras. To leto sam provela bezbrizno sa njima u selu, osetila mirise i setala putevima i livadama koje sam pamtila kao naj lepse gde sam kao deta trcala za leptirima, brala cvece i pravila vencice od poljskog cveca stavljajuci na glavu i ruke i plesala u ritmu neke muzike koju sam samo ja cula.
Kada sam se vratila u stan cekalo me je pismo. Petra, teta Bosina sestra me je pozvala da obavezno sudije nastavim u gradu gde je ona zivela i da ce mi na raspolaganje staviti svoju kucu. Ostala sam bez reci dok sam citala, dobrotom tih starica koje su me toliko zaduzile. I spremala sam se da odem da nastavim postdiplomske studije u Engleskoj.
Otisla sam avionom i kada je sleteo na aerodrom docekao me automobil i vozac koji me je odvezao u staru kucu u engleskom stilu u kojoj me je docekala u sivoj haljini sa finom dijamantskom ogrlicom i prstenom na ruci kao sto sam nosila ja. Ona je veoma licila na teta Bosu. Teta Petra je imala isti onaj sarm, pokrete, cak i reci koje je mesala sa francuskim recima u nasoj konverzaciji. Kao da sam imala Bosu ispred sebe. Nasmejala sam se kada me ponudila da popijemo popodnevni caj kada se dovedem u red. Kao sve vec vidjeno uvela me je u raskosnu sobu i rekla duso,ovo je tvoja soba, cuj me dobro, tvoja soba i osecaj se kao da je ovo tvoja kuca. Nesto energicnija i sa primetnim engleskim naglaskom je izdavala naredjenja da se moje stvari odnesu i raspakuju a ja da je sacekam u plavom salonu. Sedele smo a ona me je posmatrala skoro ispitivacki i nakon dugog pogleda je rekla. Da Bosa je bila u pravu ti si draga moja u nasu kucu dosla jer je bog tako hteo, i hvala bogu da si tu jer moje srce bi bilo prazno da mi ne ispricas bar deo onoga sto si prozivela sa Bosom. Smejala se mojim komentarima, opisom nasih trenutaka i vidno vesela je drzala moju ruku sedeci pored mene kao sto je to cinila i Bosa kada sam prvi put krocila u njen stan...Zahvalila sam bogu sto me je doveo u ovu divnu kucu u kojoj sam stekla jos jednu prijateljicu, koje je bila isto tako duhovita, puna zivota, koja me je primila u svoje veliko srce kao sto je to ucinila teta Bosa.
Prvo jutro sam se probudila, po obicaju prilicno rano jer sam imala svoj svakodnevni ritam, zivota u kojem sam raspored svojih aktivnosti pazljivo planirala. Protegnula sam se kao macka, i bila prozeta nekim osecanjem srece koja me opet nije zaobisla. Tusirala sam se i osecala sam fine mirise sampona i kupki koje su bile rasporedjene ispod ogledala stilizovanog
oblika koji je imao ivicu obojenu u zlatno. Osusila sam svoju gustu i sjajnu crnu kosu i vezala je u rep i obukla sam svoj komplet neznih pastelnih boja koje su isticale moje zelene oci i crnu kosu. Usla sam u trpezariju a iz kuhinje je izasla Meri teta Petrina kuvarica i rekla mi da ce ona da doruckuje samnom. Teta Petra je sisla uz pomoc svog stapa, obucena u nezno plavi komplet. Kosa joj je bila pustena i uokvirivala je njeno jos lepo lice. Na licu su joj svetlele oci a njen glas topao, energican i odmeren kao od osobe koja sta hoce. Rekla je. Draga moja, vidim da se navike iz naseg starog kraja tesko menjaju, ustajemo rano i dan je dovoljno dugacak za sve nase poslove. Rekla sam da gospodjo na engleskoam. Petra me malo cudno pogledala i progovorila na srpskom. Sa tobom cu sada da govorim maternjim jezikom, a inace ces se sluziti engleskim i francuskim jezikom jer sam navikla da koristim oba jezika. Kao i teta Bosa, ista pravila, englesko vaspitanje i nenametljiva garacioznost, je izbijala iz svakog njenog gesta i pokreta, u nacinu kako sedi, drzi soljicu, kasicicu, kako svoju gestikulaciju ruku i pokrete tela kontrolise kao i govor koji nije ni tih ni preglasan. Reci je izgovarala sa izvesnim naglaskom bez zurbe. Oci joj nisu se sirile i nije nabirala nabirale celo koje je bilo gotovo bez bora. Bila je diskretno nasminkana i to je samo isticalo njene fino izvijene obrve i plave oci koje su zracile bogatim unutrasnjim zivotom. Doruckovale smo lagan engleski dorucak i yatim smo presle u salon gde smo pricale o mojim daljim planovima. Teta Petra me je pitala dali vozim i dala mi je kljuceve od jednog dvoseda koji je bio parkiran u velikoj garazi gde je bilo cak sest razlicitih modela automobila. Rekla je da je njen muz voleo automobile i imao je nekoliko modela koje je uvek voleo da sam vozi. Umro je od srcanog udara pre nego sto sam se razbolela i pocela da koristim stap. Ti Mila, ces poci u banku sa Simonom gde ces potpisati papire i uzeti karticu koju ces koristiti umesto gotovog novca. Simon ce te odvesti da kupis garderobu i sve one stvari koje su ti potrebne. Simon je vozio sigurno i pazljivo, vozaci su bili strpljivi i nije se cula ni jedna sirena upozorenja nekom usporenom vozacu. Posmatrala sam taj svet toliko razlicit od naseg, te ljude koji su odlazilila na posao, zene koje su se vracale iz kupovine, deca koja su uredno obucena u skolska odela ulazila u skolske autobuse sa cijih su se prozora videla glave decaka i devojcica uredno zacesljane kose.
U banci me je primio sluzbenik koji mi je spremljene papire pruzio na potpis Pogledala sam samo ovlas i pao mi je u oci iznos koji je stajao na otvorenom racunu. Sluzbenik banke je rekao da je izvrsio nalog gospodje Petre i preneo sa njenog racuna tu za mene preveliku sumu. U englesku sam dosla sa odredjenim sredsvima koja sam nasledila od teta Bose i nisam bila u nekoj finasijskoj oskudici. Nisam htela da se protivim tome sto je teta Petra to ucinila jer novac nisam videla kao problem koji treba da se ispreci izmedju mene i teta Petre. Potpisala sam papire i Simon me je odveo da kupim sebi nesto od garderobe sto nisam htela nositi iz Beograda. Uzivala sam u kupovini, probala sam modela koji su mi savrseno stajali, prodavacice su ljubazno iznosile i odnosila a ja sam se osecala kao princeza kojoj se ispunjavaju posebne zelje. Spakovale su mi sve a Simon je sve to odneo u automobil. Zelela sam da posetim park koji je bio u blizini kuce i imanja teta Petre i prosetala sam kratko i videla ljude koji trce ili setaju, tako da ce i meni to biti mesto gde cu cesto da trcim i setam.
Otisla sam i razgledale izloge velikih knjizara i kupila nekoliko knjiga koje su me zainteresovale. Simon me je podsetio da je teta Petra rekla da odem u salon gde cu svoje nokte i kosu prepustiti vestim rukama manikira i frizera. Izasla sam vidno raspolozena svojim novim izgledom i prepustila sam se znatizeljnim pogledima koji su prelazili preko mojeg lica i tela.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - cetvrti deo

Порука by Radeumetnik on 28/4/2008, 1:12 pm

Razmisljala sam o svom dolasku u Englesku, u pameti su mi ostale dve prilike koje je ispratila na stanicu, u crno obucena sestra Zora i vec ostareli otac Sava. Kada su usli u voz i smestili se, sestra Zora je mahnula sa prozora dok je voz ubrzavao a Milica je u suzama stajala na stanici. Kad god se rastajala sa njima njene oci su bile crvene od placa i dugo je mislila na njih. Nikada nije zaboravila odakle je potekla, nije zaboravila svoju veru i svoje obicaje. Rekla je simonu da je odveeze u nasu crkvu. Usla je u veliko zdanje u kojem je stajala i molila se dok su njoj se javljale slike majke Stane, njene umrle braće, sestre koja je svoju sudbinu podredila porodici i oca koji je tugovao sto je njegova starija ćerka Zora izgubila svoju mladost, ziveći da se ispuni njegova želja i sin Boža ga nasledi i nastavi lozu Hadžiantića. Otac je krijući odlazio na groblje i tamo sedeo, pricajuci sa svojom zenom stanom koju je poceo da vidja u svojim snovima. Poceli su da mu dolaze i on je pričao ćerci Zori da mu Stana dolazi na san. Kako mu se kraj priblizavao i Sava je sve više poceo da veruje, da pomišlja da je njegov gubitak nastao iz prevelike želje za sinom. Tek mnogo kasnije je u suzama zahvaljivao bogu što mu je podario dve divne ćerke na koje se nikada nije požalio. Kako je stario njegova ljubav je postajala prema njima dvema sve jača i odlazak Milicin u svet je za njega bio više nego bolan. Stalno je mislio o Milici i molio se da ona bude zdrava, da poštuje svoje profesore i završi fakultet. Sava se bojao da ga srce ne izda a da ne vidi Milicu poslednji put. Znao je da je Milicin svet vise nije u selu, da je Milica zauvek otišla da živi u gradu. Da ima svoj svet, svoj veliki stan u kojem je kao ćerka se našla gospodja Bosi da joj njene poslednje casove ucini podnosljivim. Nije se zalio sto njegova Mila citavu godinu negovala teta Bosu. Smatrao je da je to njena hršćanska dužnost. Ni testament kojim je Mila postala bogata nije kod njega promenio neka osecanja i ljudskosti koju je Sava kao covek posedovao i koju je prenosio kao karakternu osobinu na svoju decu.
Svi dani koji ce doci, njene obaveze na fakultetu gde je veoma brzo uspostavila kontakte sa poznatim profesorima koji su već važili za velika imena u svetu nauke. Oni su bili vidno iznenadjeni dobrim poznavanjem engleskog i francuskog jezika i njenim finim manirima za koje je zaslužna teta Bosina škola. Samo su povremeni odlasci o praznicima u crkvu prekidali njene intenzivne aktivnosti na pripremanju da uzme doktorsku tezu i otputuje na neophodno putovanje u Jerusalim radi proucavanja i skupljanja cinjenica, istorijskih podataka i fotografija na licu mesta. Kao da je doslo vreme da ponovo neko poseti Jerusalim, poseti Hristov grob,
i našu crkvu koju je još Sveti Sava odredio kao mesto gde ce se svi koji dodju osecati kao da su došli u svoju kuću. Prvo je taj sveti grad i to sveto mesto posetio njen predak Anta a sad ona koja ce tamo na izvoru zavrsiti svoju doktorku tezu proucavajuci stare tekstove i rukopise koji govore o svim Hažijama koji su krenuli put svete zemlje. Proucavajuci taj uticaj na nasu kulturu, proucavajuci putovanje Svetog Save došla je do znacajnih podataka koji su bili nepoznati u svetu kulture i kod nas. Njene veze sa nasom Prvoslavnom crkvom, njena skromnost i smernost su otvarali vrata mnogih manastira gde je obogaćivala svoja saznanja.
Osim engleskog i francuskog naucila je i nekoliko jezika koji su blisko vezani sa predmetom njenog proucavanja. Grčki je savladala odlicno kao i latinski pa je vrlo lako prevodila mnoge tesktove na srpski i engleski jeezik. Njeno proucavanje je postalo sver teže kopanje po starim rukopisima, neprestanim putovanjima u nase manastire gde je u bibliotekama trazila te retke izvore koji govore o Hažijama. Sve je to licilo nekad na traženje igle u plastu sena, i umor je cesto bio njeno svakodnevno stanje. Cesto je znala da yaspi nad knigama i rukpisima rasirenim na stolu da joj glava padne jer joj i dusa spava a um se ne predaje u traženju te niti koja povezuje sve te rasute cinjenice o predmetu svojih istraživanja. Putovanja koje je trebala da ima vodilo je u tek obnovljeni manastir Djudjevi stubovi. U biblioteci koju su monasi sacuvali skrivajući povelje, knjige i rukopise u pećini koja se nalazila ispod kamenog poda u priprati manastira. ni rušenje krova nije ođtetilo tajni ulaz koji je vodio u tajni hodnik i veliku prirodno formiranu prostoriju u kojoj se nalazilo mnoštvo, povelja, rukopisa, knjiga, pečatni kraljevski prsten i kraljevska kruna ukrašena draguljima. U kamenom sarkofagu u kojem su se nalazile mošti je lezala zlatnim nitima izvezena kraljevska odezda. Monah koji je zivotom platio svoju tajnu je izdrzao mucenje i nije popusti pa je svoju tajnu odneo u grob o postojanju pećine u kojoj je skriveno kraljevsko blago, sveti predmeti i mnogobrojni rukopisi. Samo je slucajan susret izazvao da se otkrije tajni ulaz i prvo lice koje je ugledalo tu riznicu je bilo Milicino.
Njen dolazak u obliznji motel i njen prvi pogled koji je uputila kroz prozor je izazvao u njoj neko čudno osećanje da se tu nalazi kjuc koji ce da otvori vrata i uvede je u svet gde ce se konacno uspostaviti pokidana veza u vremenu a koja je bila pohranjena u tajnom rukopisu o kome je tek neke naznake nasla u nekim sporednim rukopisima. Videla je skele oko manastira i unutar manastira gde su vrseni radovi restauracije i slikanja fresaka na zidovima manastira.


Последњи изменио Radeumetnik дана 30/4/2008, 1:01 am. измењено укупно 1 пута
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - peti deo

Порука by Radeumetnik on 28/4/2008, 1:13 pm

Kada je svojim nogama stala na kamene ploce u priprati nije ni slutila da je toliko blizu da dobije odgovore na sva pitanja koja su je mucila i odnela toliko meseci besplodnog istrazivanja. Usla je na vrata nabastira i zastala, pgnula glavu i preksrstila se. Visoko gore u kupoli jedno lice je osetilo da strujanje vazduha koji je potekao prema otvorenim vratima sa vrha kupole i prozora koji jos nisu zatvoreni staklom. Zagledao se u to lice i kovrdze koje su padale na njene obraze, video je njene andjeoske oci koje su podigle svoj pogled i susrele sa njegovim kao udar struje je bio taj prvi kontakt njihova dva pogleda koji su se pogubili u pustom manastirskom zdanju. Nekoliko dugih minuti je trajala ta njihova pometnja, njena jer nije ocekivala da ce gore u vrhu kupole videti hristoliko lice sa tim sjanim crnim ocima, njegovo usko lice je uokvirila crna kovrdžava brada a kosa koja je bila vezana u rep je bila pokrivena crnom monasko, kapom. U prvom trenutku jos se ucinilo da je imala halucinaciju da je freska oyivela, da joj se ukazalo zivo lice hrista. Pa je se osvestila i opet se prekrstila kad je do njene svesti doprlo da je taj lik od krvi i mesa. Da je ikonopisac koji oslikava visoko gore u samoj kupoli nebo i vidi rasirene ruke i veliki gotovo zavrseni lik gospoda Isusa Hrista. Prekrstila se jos jednom kao da je svojom pomisli oskrnavila ovaj sveti hram. Ponovo je podigla pogled i zazvala pomoz bog i srecan vam rad. Osmeh koji se ukazao na tom lepom licu je sasvim pomeo da se naslonila rukom na stub i posmatrala slikara kako stoji sa cetkicom u ruci i njegov odgovor je sa vrha je samo nastavio njenu zbunjenost koju je neocekivana pojava ikonopisca izazvala u njoj. Njena pomesana osećanja i lepota tog lika koja joj se ukazao je bilo nesto sto uopste nije ocekivala na ovakvom mestu. Mozada je u svim kontaktima sa mnogim mladicima sanjala da joj se ukrsti pogled sa takvim ocima ali se to do tog trenutka nije desilo. Uplasila se od svojih osećanja, sva njena sigurnost se istopila, u sudaru sa tim nezemaljski lepim ocima. Ni slikar nije ocekivao to lice, tu zenu koju je slikao bezbroj puta kao jednu od andjela i ni jedna do sada nije nalikovala tom liku koji se ukazao na svetlosti koja je prodirala kroz otvorene prozore i padala na njeno lice. Milica je pomislila da je red da mu se izvini sto ga je prekinula u radu, sto je tako napadno zurila u te lepe crne oci.
promucala je:Ja vas molim, da mi oprostite sto sam vas oce uznemirila i prekinula u radu. Njegov izgled, vuneni prsluk, monaska kapa su kod nje izazvali zabunu da ima posla sa monahom na svom poslu pa je time njen stid bio jos veci. On se ponovo nasmesio i rekoa. Ne. Niste vec sa yavrsio, samo cistim spahlu i cetke od boje. A to oce ostavite za one u konaku Ja sam Ikonopisac rab božiji, Jevta i ne spadam u manastirsko brastvo. Njegove reci izazvase pomesana osecanja kod nje. Srecu jer se nije obrukala, i sgresila u pomisli posmatrajuci tog prelepog slikara. Nasmejao je njegov komentar da monahe može potraziti u konaku. Posto je već se desilo to što se desilo osetila je potrebu da se opravda svojim prisustvom u crkvi.
Ja sam Milica, ovde sam dosla radi svojih istrazivanja iz Engleske jer sam u toku izrade doktorske disertacije koja je povezana sa ovim mestom. Neka senka je presla preko njegovog lica i osmeh se izgubio sa lica. A. Drago mi je Milice ali ovde mnogo toga nece otkriti, manastir je skoro obnovljen i krov na priprati nije jos pokriven. Tu se nalaze samo monasi i moji pomoćnici na restauraciji i slikanju fresaka. ako bilo cime mogu da vam pomognem ja sam tu u konaku u jednoj od kelija i samo recite bilo kojem monahu i ja cu vam pomoci. Hvala vam ali zaista nemam nameru da vam oduzima vase vreme na ovom vasem poslu. Hvala vam jos jednom. Nema na cemu i on se okrenuo i nastavio da zavrsava zapoceti posao. Milica je izasla iz crkve u pripratu i odahnula, i neka napetost u telu je popustila ali je osetila peckanje po kozi kao kad se dotaknu dva tela. Posla je prema konaku i videla je dva mladja muskarca koja pripremaju delove krova i jednu vrlo lepu devojku koja je na drvenom panju kuckala cekicem sitne kockice za mozaik. Plava kosa joj je bila vezana u rep, bila je obucena u siroke pantalone sa naramenicama a oko vrata je prebacila krajeve kozne pregace koja joj padala preko kolena. Njene plave oci su se susrele sa njenim i za tren je prekinula rad ne ocekujuci na tom pustom mestu pojavu tako lepog lica i tako zelenih ociju. Odmerila je od glave do pete jednim pogledom i primetila je sa kakvim ukusom je MIlica bila obucena i zapitala se sta ta manekenka trazi ovde. Mozda snimaju pa je zalutala u pusti crkvu. Rekla joj je kad se priblizila, ako ste hteli nesto da vidite niste imalki sta, priprata je tek u izgradnji, samo vam nesto moze pasti na glavu a freske nisu zavrsene i jos ce trebati vremen da se zavrse i uklone skele. Samo moj kolega Jefta visi gore u kupoli i moli boga da ne padne odozgo. Njen komentar i sama pojava tako lepe devojke kako cekicem kucka kockice kamena na tom mestu je i Milicu zbunilo. Ni ona nije ocekivala pojavu tako lepe devojke na takvom svetom mestu. Tako su se posmatrale a u njihovim ocima su se mnozila pitanja koja nisu imala odgovora. Ja sam Lepa, i prvi sam restaurator na izradi mozaika iznad ulaznih vrata gde ce biti postavljena presveta Bogorodica i tu se prekrsti sto ucini i Milica. Ona se predstavi: ja sam Milica Hažiantić i ovde sam da istrazim ovu lokaciju u potrazi za nekim odgovorima koji su mi potrebni u pisanju doktroske disretacije. Taj odgovor je zbunio Lepu. Nije ocekivala da tako lepa i elegantba moze da ima veze sa ovim manastirom i jos da radi doktorsku tezu. Samo je promrljala, aha a ja sam mislila da ste turista i dosli ste tragom reklama o podizanju ovog manastira pod krov. Milica je time smatrala njivov razgovor zavrsenim i posla je prema svom dvosedu da bi se odvezla u motel. Za njom su posla i dva plava oka koja su jos vise bila zacudjena skupim automobilom koji se polako izgubio na krivini...
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - sesti deo

Порука by Radeumetnik on 28/4/2008, 1:15 pm

U njoj se sve uskomesalo i sama pojava i njena osecanja koja su vec dugo tinjala a nisu imala sanse da se pokazu i oci koje su u njoj danima izazivale trenutke slabosti. Ni jednom njen pogled se nije ukrstio sa Jeftinim. Da je Jefta zadrzao bar jednom pogled i uzvratio joj osmeh, ali to od njega ni u snu nije ocekivala i samo njegova pojava je zadrzavala na tom pustom mestu. Kroz glavu joj je prosla pomisao da je Jefta video tu, tu Milicu. I sta li su pricali u crkvi, mora da je mislio da halucinira kad je ugledao. Jedna mala zaoka je pecnula , mali ubod u srce, ljubomora koju nije nikad osetila jer je bila prilicno samouverena u svoju lepotu i zavodlljivost. Nadala se da ce strpljenje i ovo pusto mesto joj pomoci da ona bude jedino zensko lice koje ce Jefta da gleda.
Da će joj poći za rukom da mu se približi. Ali Jevta se ponašao sasvim kao da ga se ne tice, kao da nije ostavljala dovoljno snazan utisak ni njena pojava i zavodljivo kretanje kojim je cesto gotovo izazivala Jeftu. Nekoliko puta se popela na kupolu da vidi fresku a u stvri htela je da mu se priblizi da se dotaknu u tom uskom prostoru njihova tela, njihove ruke. Jefta je ignorisao i radio je sa nesmanjenom paznjom i sve odgovore je svodio na kratke komentare i vrh svega je komentar da je skela nestabilna i da ne treba da se penje tako visoko gore,
Te reci samo sto nisu izazvale suze u njenim ocima i nekako posramljena i ponizena je sisla i nije se vise priblizavala crkvi niti ulazila unutra dok Jevta slika...
Monah Gavrilo je uocio pojavu Milice u manastirskom dvoristu i njen ulazak u crkvu gde je slikao Jefta. Od samog pocetka mu se Jefta nije dopao, nisu mu se dopale njegove goto zenske ruke i dugi nolti ispod kojih se stalno usocavala boja. Uocio je poglede koje upucuje Jefti, ona sto kucka po ceo dan ispod one lipe. A sad se pojavila i druga lepa zena u manastiru. To ne valja. To na dobro izaci nece. Tu nisu cista posla i prekrsti se nekoliko puta doticuci pod i ponavljajuci monasku molitvu prebirajuci brojanice dok se ne prepusti svojem poslusanju da ocisti hodnike konaka i unese drva jer kao da ceova noc biti hladna. U kelijama se zalagala pec samo ako je bilo previse ladno i ako su se ledili prsti. Nocno ustajanje i odlazak u crkvu gde je palio svece i spremao kandilo mu je bio vec uobicajeni posao. molio se pred spavanje i prvo sto je cinio kada se probudi i progleda da se prekrsti i izgovori svoju monaski kratku molitvu. Ljutio se na ikonopisce sto trose suvise drva i loze peci po kelijama gde su stanovali. Kao da mu je smetalo prisustvo njihovo i nenaviknut na lica koja ne spadaju u monasko brastvo. Iguman je bio izricit da se njima nadje na usluzi, da oni nisu monasi ali se drze manastirskog reda. Smetalo mu je sto Jevta ustaje nocu kada i oni i u crkvi ucestvuje.
Jefta kao da je naucio gotovo sve pesme pevao je i njegov fini glas se cuo izmedju njihovih po malo oporih i neuskaldjenih glasova. Jevtinu zelju da postane iskusenik je odbacivao u mislima jer je Jevtin lik bio kao naslikan, uvek sa onim njegovim djavoljim smeškom.
Milica je stajala na prozoru u posmatrala nedaleko manastirski konak i crkvu koja se ispod motela nalazula na zaravni sa koje je pucao vidik na obronke planina na kojima se jos beleo sneg koji se nije pri vrhu otpio. Jos pod utiskom skorasnjeg razgovora, sa Jevtom koji je kod nje izazvao tako burnu reakciju, da joj se zazare obrazi i osvoji ih rumenilo. Nije verovala da ce neki muskarac izazvati tako nesto kod nje. Da jos se zavrti u glavi kao da je neka siparica.
Rekla je sama sebi gotovo naglas. Devojko.sta je stobom. Jos ti treba da se zaljubis.I u koga si nasla, ikonopisca kojemu samo ti trebas ti na ovom svetom mestu. Gotovo da je se zapitala sta trayi ovde gde nema ni biblioteke, ni podataka. Pomislila je da upali svoj dvosed i ubaci svoju torbu sa stvarima i laptop i ode dok je vreme. Koa da se uplasila svoje reakcije, pomislila je, bas sam zbunjena, sta je sad meni, umor, corsokak u koji sam upala i lomatam se po ovim planinanama trazeci nesto cega nema. Ali. Neka sumnja, vec stecena intuicija da ono sto trazi je tu ali da ga ona ne vidi. ne vidi zato sto je skriveno u prividu. bas sam zbunjena svi podaci me vode u ovaj manastir a u njemu cima ese ja bavim. Razmislicu. Da. A ako odem prvo cu saceakti da obavim razgovor sa Igumanom. Nije u redu da odem dok on ne dodje iz
Kanade. Pa sta sad. Izdrzacu i tih nedelju dana. Posmatrala je zaravan gde se nalazio manastir. kao da je neko vrh odsekao na bregu i sagradio manastir i dvoriste. Ispod manastirskih zidina se nalazila litica i okomite stene sa puno supljina koje zapazila dok je odozdo prilazila manastirskoj kapiji. Pitala se zasto je neko sagradio taj manastir bas tu. Posmatrala je okolinu i videla da su postojala daleko pogodnija mesta ali je graditelj i ktitor rekao ne tu ce se manastir podici.Nedaleko od manastira iz jedne od supljina je izlazila voda i formirala prirodnu cesmu. Voda je bila hladna i osecao se jak ukus krecnjaka. Pomislila je ovde su ponornice prisutne i pecine gde se formiraju unutar pecina mala jezera odakle posle istice voda i trazi svoj put. Nije se dovoljno posvetila geologiji ali je osnove imala i njeni zaključci su bili veoma odmereni i blizu istini. Unutar crkvenog dvorista je bio bunar koji je upravo dopirao do nekog malo podzemnog jezera. Njegova dubina, huk koji se cuje i hladna voda samo govore u prilog tome. A sve to mi nista nece pomoci da saznam gde se nalazi rukopis u kojem je tajna o
prvim hadžijama. Zar sam toliko opsednuta tim svojim pretkom i njegovim grehom.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - sedmi deo

Порука by Radeumetnik on 28/4/2008, 1:15 pm

Njegovo
iskupljenje i njegova dobra dela dali su ucinila vise dobra od zla koje je ko zna kome i zasto naneo.Kao vec mlad istrazivac stekla je retku osobinu da se lako ne predaje, da sve karte stavi na sto pa da posmatra koja karta je naj slabija. Da argumente za i protiv suprostavi kontra argumentima i zakljucke ne izvodi na pretpostavkama. Prijatno se osecala kad je vecerala vrlo ukusnu veceru i nakon pregledanja prispele poste u njenom inboxu se spremala da malo ranije yaspi da bi sutra pesice obisla citav kraj. Volela je da obidje lokaciju i okolinu gde je zapocinjala istraživanje. Tako je vise puta skratila postupak i nije uludo trosila svoje vreme kojeg je imala sve manje. Poslala je nekoliko clanaka u redakcije elitnih casopisa i bila je zadovoljna poslednjim koji je izazvao buru u naucnickim krugovima. Pojavila su se i prva osporavanja. nasmejala se u sebi neka ih neka se kuvaju. Morace da odustanu od nekih svojih tvrdnji i ako padnu necija istrazivanje jer su nastala na osnovu labavih dokaza nije ona tome kriva.
Ujutru se probudila sveza i doruckovala je sa slascu taj obilni dorucak. Pomislila je.Da ovde je vazduh ostar i izaziva zelju za hranom. Voda i vazduh cine cudo. Ovaj kraj je naizgled surov, sam krš, neprohodne stene, zmije koje je uocila. Pazila je gde gazi , od njihovih ujeda koji su joj dobro poznati. Videla je dovoljno po svetu na svojim putovanjima sta cini zmijski ujed. Uyela je svoj ranac, obula je svoje planinarske duboke cipele, od cvrste zute koze. Uzela je laki metani stap i stavila laki obrok koji su joj doneli u sobu. Stavila je manji i lagan cekic za stene, njim je ceprkala i vadila manje fosile koje je uocavala u stenama. Nasula je dovoljno vode u cvrstu posudu koju je stavila na njeno mesto na rancu. NIje volela plastiku, nije joj verovala, smatrala je da napustanje stakla nije dobar izbor. Hemikalije koje se koriste i postaju sastavni deo svih plasticnih predmeta mogu da bud faktor riizika, da se pojavi neka od neobjasnjivih alergija da se izazove okidac koji ce da pokrene proces mutacije i izazivanja zlocudnih oboljenja. Stavila je svoje naocare za sunce i uputila se niz put prema manastiru. Njeno telo je reagovalo sa zadovoljstvom i vetric koji je duvao je mrsio njenu crnu kosu koju je podvezala svilenom maramom. Kretala se kao gazela, njeni koraci su bili graciozni kao da gazi po modnoj pisti a ne po tom ne asvaltiranom putu po kome se tesko krecu brdska vozila.
Unaokolo nije bilo nikoga, samo se cuo povremeni cvrkut ptica i zrikavaca iz trave. Kada se priblizila manastiru uzvadila je svoj maleni ali ne slab dvogled sa kojim je posmatrala crkvu, vitku kupolu i divila se kako se crkva ukala u okruzenje. Bila je ponosna sto potice iz ovog naroda koji je otavio takve gradjevine i koje traju. Trajace i pricace o nama i onda kada nas ne bude bilo na ovim prostorima. Primetila je kretanje monaha u dvoristu, primetila je i zensku priliku sa plavom kosom u plavim pantalonama sa naramenicama. Stajala je i prical sa radnicima koji su poceli da prenose delove krova za pripratu. Verovatno da ce uskoro da pocnu pokrivanje. Bila je znatizeljna kako ce onda izgledati gradjevima kad se pokrije priprata. Izvadila je odlican fotoaprat za koga nije zalila novca pri kupovini. Uvek je nosila rezervu baterija, poucena uskustvom. Okinula je nekoliko puta i pregledala fotografije i bila sobom ponosna da vreme koje je potrosila na kursevima digitalne fotografije je bio dobro ulozen novac. Fotografije su bile onakve kakve se snimaju samo u odredjenim uslovima i udaljenosti od objekta koji snima. Bila je zadovoljna svetlom, koje nije bilo prejako i nije svojim senkama kvarilo finu reljefnost gradjevine.
Nastavila je da se spusta i manastir je vec bio na par stotona metara. U jednoj uvali u kojoj je raslo nisko rastinje sa ljubicastim cvetovima, uocila je nekoga gde kopa u pri dnu velik stene koja se nadnosila nesto ukoso iznad coveka kojeg je uocila. Uvek je na svojim ekspedicijama se trudila da se ne mesa u poslove ljudi, da gleda svoja posla i time je ne retko izbegla nevolje. Nije bila od osoba koja se ne obazire ako je neko u nevolji ali nije ni trazila djavola kad joj to nije potrebno. Kada se priblizila isnad same stene covek koji je kopao se pofigao i ona je prepoznala lik koji joj se ukazao u kupoli gradjevine. Ukocila se u mestu i ne znajuci sta da cini
stajala dok se nije trgla i podigla ruku u znak pozdrava. Muskarac je uzvratio i mahnuo joj. I na toj udaljenosti je uocila njegov osmeh. Koa da je iznenadna pojava Jevtina kod nje izazvo ponovo neka pomesana osecanja zbunjenosti i srece sto ga ponovo vidi. I njeno lice se razvuklo u osmeh, donekle je izgledao i smesan tako isprljan od gline koja mu se uhvatila na kolenima pantalona. Stajala je i razmisljala da li da ide dalje ili da saceka da on izadej iz uvale.
Tu dilemu je otklonio sam Jevta koji se polako pope drzeci se za ostre supljikave stene. U odredjenom trenutku joj je srce zastalo kada je skoro izgubio ravnotezu nad jednim procepom gde se nastavljala litica. Uhvatio se jednom rukom i drugu nogu prebacio preko nalazeci dobar oslonac. Ocito da je u veranju imao iskustva, da njen strah je bio preuranjen. Kada je vec trebao da izdje na put Milica mu je spontano pruzila ruku. On je osetio cvrst stisak, njeno gipko telo, je reagovalo i jednim zamahom je izasao na put pored nje. Reako je hvala. Nije trebalo. Sad ste isprljali ruke sa glinom. Blaga rumen je ponovo osvojila njene obraze i odgovorila je meni zemlja nikad nije smetala. Rodejena sam u kraju gde zemlja postuje, gde zemlja hrani, gde je ona najvrednija kada se potomcima ostavlja u nasledje. Akozelite imam kod sebe dovoljno vode da operete ruke. Ako ste yedni imam casu pa se napijte. Da Milice to bi mi bas trebalo jer sam bas dehidrito kopajuci na ovom suncu. Ako smem pitati sta ste trazili pod tom stenom. On se ponovo nasmejao i rekao. Zemlju. Ona mu uzvarati istim recima. Zemlju. A kakva je to zemlja koja se kopa tu i morate da se verete po ovim stenama. On joj rece. Posebna vrsta. Od nje se posle ucini prah.kada se osusi, samelje i onda se koristi za slikanje. Pa zar vam nisu dovoljne boje koje donesete. Ne. Nisu. Uvek obilazim i nadjem one boje koje su samo tu. Njih formira zemlja, nijansu, ton. Voda je spira sa stena i ona se talozi tu gde sam ja kopao. Njegovo objanjenje joj se ucini smislenim i nije zelela dalja razajasnjenja.
On je oprao ruke dok mu je ona polivala iz njene flase sa ranca i onda mu je pruzila papirne maramice da obrise ruke i lice. Milice vi bas znate kad da naidjete kao i juce u crkvi. Ona se zacudi tim njegovim recima. Pitala se sta je ona to izazvala svojim dolaskom. Medjutim Jevta nije hteo da daje dodatno objašnjenja a ona nije htela da ga dalje ispituje. Nastavili su da se spustaju tim putem koji je bio prepun rupa i Milica je htela da jednu rupu preskoci ali je precenila ili nij eprimetila da se zemlja tu osipa pa je izgubila ravnotezu i telo joj se zgrcilo ocekujuci pad. Osetila je necije ruke oko struka i snazan stisak. Gotovo da je izgubiloa dah
sto od iznendnog straha ili je adrenalin u njenom telu naglo proradio pa je se sva krv pojurila u lice.Uspostavila je ravnotezu. On je posmatrao njeno lice. U sebi je cuo glas koji mu govori. Boze kako si lepa. Od danas cu svima andjelima davati tvoj lik. Neznam kako. Nisam nespretna. Toliko puta sam prolazila slicnim putevima. On se ponovo nasmesio i rekao. Sad je, jedan, jedan. Vi ste meni pomogli a ja sam vama. Na telu je jos osecala njegove cvrste ruke. Njegov dodir je pokrenuo u njoj navalu osecanja koja je uvek potiskivala u kontaktu sa muskracima koji su pokazivali odredjeni interes prema njoj. Nije nikada bila koketna, da svoje telo i oci koristi radi stavaranja utiska. Flert je za nju preuranjeno pokazivanje svoje naklonosti. Njoj je potrebno vise od laskanja, osmeha i zavodljivih pogleda.
Nastavili su put i ne zadugo usli zajedno ali na odstojanju na manastrisku kapiju. Njihova pojava je privukla paznju i dva para ociju su se zagledale prema njima. Monah Gavrilo je ispod oka posmatrao Jevtu i skor o sa mryznjom posmatrao njegovo lice i njegov hod.
Pojava gospodjice koja je izgledala jos lepse izazvala kod njega da se namrsti i pognut pobegne iza konaka gde je uzeo da slaze icepana drva uza kameni zid. Krstio se i molio
ali je grc skor blizak mrznji ostao kao senka na njegovom licu. Oci Lepine su se zalepile za Jevtino lice i trazile su njegove oci. U njoj se uskomnesalo sve i njene svetlo plave oci su potamnile kao more pred oluju. Milica je uocila iznenadnu promenu na Lepi i nije odmah shvatila razlog njenog skoro besnog pogleda koji je uputila Jevti. Jevta je samo jednom hladno pogledao i ona je u svojoj nemoci samo se okrenula i otisla kod radnika koji su prenosili grede koje ce podici na zidove priprate. Milica je se priblizila gradjevini i htela je da je snimi iz razlicitih pozicija, da svaki ugao istakne vesto odredjene proporcije lukoava i raspon na izmedju stubova. Dok je snimala, pšratile su je Lepine oci, a u lepi je besneo glas. sad ces jos da se svrckas i okreces tu oko crkve ispred. Da se pokazujes u toj skupoj odeci. Da se vrtis ipred Jevte dok mi ne pripadne muka. Boze. Sta nju dovede u ovaj krs gde samo ovaj manastir i onaj prazan motel visoko na brdu ima a okolo kilometrima nema zive duse. Bas je nasla kada da dodje. Bas sam baksuz. Sa njom treba da se takmicim a Jevta je vec nasao kao da je trazio njenu blizinu motajuci se za onom glinom koja mu nikad nije dobra i stalno se pentra po onim stenama. Lepa se uputila prema crkvi i usla unutra. Sklonilase od njihovih pogleda, od njihovog prisustva. Posmatrala je juce zapocete crteze koje je Jevta sa kartona crvenim prahom prenosio na zid. Ocrtane figure. U svako zenskom liku je prepoznavala Milicini lice. I yaplakala je i uhavtila svoje obraze sa obe sake i zavapila. Boze zasto. Zasto me stavljas u ova iskusenja. Boze. Sacuvaj me od ove mrznje koja se budi u meni. U sebi je izgovarala reci molitve i ona je uticala da se smiri i maramicom koju je iz sirokog prednjeg dzepa izvadila obrisala oci i nos. Jedan glas je cula. Boze ako ti tako hoces. Da Jevta nikada ne bude moj, onda se pokoravam tvojoj volji. Lepa je vec vise objekata radila i za njom su ostali mnogi zavrseni mozaici. Lepa je kao i svi ikonopisci sa kojima je radila bila verujuca i svoj posao je vezivala za molitvu. Sa molitvom je počinjala i zavrsavala svaki mozaik. Pridrzavala se postova i pazila da ne zgresi i ne izaziva pomisli. Ove ružne misli su u njoj izazazvale kajanje i osetila je ociscenje kada se oslobodila te iznenadne navale mrznje. Oci su joj postale kao i pre. Tamna boja se izgubila kao da je taj olujmi oblak u njenoj dusi prosao i ponovo je sunce izaslo pa su i njene oci postalo svetlije.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - osmi deo

Порука by Radeumetnik on 29/4/2008, 11:01 am

Dok je stajao ispred konaka Jevta je primeti ulazak Lepin u crkvu. Primetio je i njene poglede koji su poceli da mu smetaju, nije se ljutio na Lepu jer je znao da je tesko biti gospodar svom srcu. Popeo se u svoju keliju i pomolio se bogu da sva iskusenja na koja ga stavlja njegovu dusu sacuva od svih zemaljskih gadosti koje coveka od jagnjeta pretvaraju u zver. Sve njegove misli koje su bile okrenute bogu, koje je upucivao nebu su ga vodile sve blize crkvi i
trenutku kada ce postati iskusenik koji ce se pripremiti da odbaci sve svoje zemaljske starsti, sve neostvarene zelje i postane jednak medju jednakima. Njegov san da postane monah, da svoje zemalajsko ime odbaci i uzme drugo ime i svoje ruke stavi u sluzbu gospoda nasega spasitelja. Svaku crkvu koju je oslikao, je izneo na svojim nejakim plecima, pricescivao se i postio danima, posvecivao se molitvi da mu ruka ne zadrhti, da svaka figura, svaka scena bude naslikana onom rukom koju je bog dotakao. Sve molitve koje je uputio bogu su do kraja proziimale njegovu dusu i njegovo srce. Njegove oci su gledale nekud iza vremena gde zemaljski vid svojim pogledom ne dopire, slikajuci scene u kojima je onaj koji ga uvek prozima ljubavlju, gospod nas Isus Hrist i nasa majka, presveta Bogorodica.koja je iznela na svet cedo koje ce podneti na svojim nejakim ledjima sve grehe koje covek od pocetka vremena stvori. Jevtina molitva i njegovo samomucenje da njegovo delo ostane u slavu gospoda a njegovo ime se nigde ne pojavi ni na jednoj fresci i tako bezimen rab boziji nadje svoj mir u gospodu. Shvatio je da je njegovo telo slabo, a ljudska iskusenja velika, da zlo ne miruje i osvaja gde covek ne ocekuje. Molio se zajedno sa monasima i svoju tugu utapao u pesmu i svoj glas koji se stalno podizao prema jos ne oslikanoj kupoli. Kao da sve stvari u ovom svet imaju svog dvojnika i odslikavaju se kao u ogledalu u vremenu, tako je jos neko svoju molitvu upucivao bogu i suze su mu padala po rukama koje je podizao iznad glave.


Последњи пут изменио Radeumetnik дана 29/4/2008, 3:32 pm. изменио укупно 2 пута.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - deveti deo

Порука by Radeumetnik on 29/4/2008, 11:03 am

ISKUSENIK TEODOR

U isto vreme na drugoj strani konaka u svojoj keliji molio je monah Gavrilo. Skloni se sotono ! Zavapi i pade na kolena monah Gavrilo. Plamen koji ga je opekao, sva mrznja koju je osetio mu se vratila i suze su kvasile njegove sake i tekle neutesno padajuci mu po obrazima. Bol koju je osetio jer je svoj zavet pogazio i pomislima dao krila je bila neizmerna. Molio je boga da njemu monahu Gavrilu da mir, da mu oprosti sto je bezrazloznu mrznju probudio i misao kao zlu strelu iz napetog luka svoje duse pustio i odaslao prema tom mladom freskopiscu i ikonopiscu bratu Jevti. Molio je boga da se spasi od svih mrznji koje su ga sa praga ispratile i dovele na ovo sveto mesto. Za njim je ostao kameni prag i zarusena soba gde su njegove oci prvi put svet ugledale. Ostali su samo zidovi, bez krova, zidovi bez prozora kao covek bez ociju. Ostala je rusevina iz koje sada raste dud i pusta dubok koren da razori temelj njgove kuce. Ostali su krstovi i grobovi, na kojima je oci isplakao. Otisao je da se ne vrati, dok su na brdu prve kuce vec gorele. Gledao je kako se dim vije i polako osvaja selo pa se vise nije videlo ni selo ni kamena cesma koja je iznenada prestala da tece. Samo se iz tog dima povremeno vijao plamen koji je polako lizao, kao neki uzareni jezik, palacao, dok je sedeo na kolima i prelazio poslednje brdo odakle se videlo njegovo selo koje nestaje u plamenu. Teodorov dolazak u manastir i njegovo cutanje, njegovo tamno lice bez osmeha je uoceno od strane monaha. Ni jedan nije mogao da dopre do tih praznih ociju, da otvori zatvorena vrata toj dusi koja pati, da izadje napolje. Znali su da samo vreme i gospod Bog moze uciniti cudo da se on izvede iz pakla koji se u njemu otvorio. Sedeo je ispod ove iste lipe ispod koje sede ponekad radnici i Lepa dok sprema kockice za svoj mozaik. Ni cvetanje lipe, ni opojan miris koji se sirio dvoristem nije dopirao do njega. U njemu je sve bilo zamrlo njegove oci su gledale unutra gde se jos vio dim iznad zapaljenog sela i dizali se put neba plamenovi koji su sagorevali njegovo srce. Proslo je puno dana dok se Teodor nije makoa sa tog mesta i sam se primio posla, da monasima pomaze u njihovim poslusanjima. Prao je kamene stepenice na crkvi i konaku, cepao je drva, lozio vatru i odrzavao je u manastirskoj trpezariji i kuhinji. Cesto su ga zaticali kako sedi i posmatra taj plamen dok su mu suze kapale po rukama. Nije osecao njihovo nemo saosecanje niti je cuo njihova molitvu da gospod bog pomogne nejmu Teodoru da nadje put da izadje iz pakla u koji se zatvorio.

Boze gospode ukloni sa mojeg puta sotonu koja mi zamagljuje vid i zagadjuje dusu. Molio je u sebi Teodor. Molitvu je svoju zavrsio i nastavio u sebi da moli onu kratku monasku molitvu dok se spustao niz drvene stepenice konaka. Ugledao je freskopisca Jevtu kako ulazi u crkvu. Video je radnike kako podizu teske grede na zidove priprate i rasporedjuju ih da bi podigli rogove i formirali krov.
Jevta se obreo u praznoj crkvi. Lepa je bila otisla. Sa neba kupole u nejga je gledao onaj koji nas obasipa svojom miloscu i ljubavlju. Popeo se na skele koje su bile montirane pored bocnog zida i posmatrao je crte koje je preneo crvenim prahom sa kratona. Lik koji se ukazao je bio isti onaj lik koji je juce ugledao kada su se vrata od crkve otvorila i on pogledao duboko dole ispod sebe sa samog neba kupole. Preneo je isti lik, iste oci, sa lica je zracila ista ona svetlost koja se u njegovim ocima spojila sa
sa istom takvom svetloscu i taj trenutak kada se vreme zaustavilo i oni stajali kao dve naslikane figure dok se nisu pomerile njihove ruke i tela i ponovo bilo kao i pre. Ruka mu je sama krenula da obrise taj lik koji je plod njegovog iskusenja ali mu je i zastala jer mu se ucinilo da je to uzaludan posao jer ce se taj lik hteo ne hteo pojavljivati na svim likovima koje bude postavljao. Molio se bogui da mu sacuva razum i ukaze na put, a njegov je put bio put posta i molitve, put koji vodi samo u jednom pravcu i svaki put sa kojim se ukrsta je samo jos jedno iskusenje. Pitao se tako stojeci na skelama zar je trbalo samo jedan dan i jedna noc da prodje da se sve promeni i sve bude drugacije. Do juce je vise sedeo na skelama nego sto je slikao, sa kupole ga je posmatrao Spasitelj i njegova blizina nije ucinila da njegov teret bude manji, da mu ruka bude laka i linija ziva, da svetlost koju vidi da dolazi spolja se pojavi sa njegovih likova iznutra. Ono sto je smatrao ispravnim gledanjem, sto su ga godinama na akademiji ucili, da je prostor koji vidimo pravilan i horizont je linija na kojoj se zavrsava nas pogled, ta misao kao da je ustupila mesto saznanju da je horizont linija odakle samo pocinje nas pogled i ono sto na oko ne vidi je dalje i ima vecu dubinu nego sto je prostor koji nase oko moze zaokruziti. Slikajuci svetlost nanosio je senku a senke na licu onoga koji je nasa sva svetlost ne postoji. Shavtio je da se svetlost samo menja a da je tama i zlo uvek jednako. I ovo manastirsko bratstvo je osetilo njegovu zedj i njegovu glad i osecao je prekor u njihovim ocima jer ono sto on zeli svojim rukama dosegnuti je bozansko. Tu svetlost koju zeli da prikaze da njegove likove ozivi je samo zabluda jer on nije taj koji podize iz mrtvih i isceljuje u njegovim freskama vec to cini sam Bog svemoguci nas spasitelj u kome se nasa dusa otvara i u cije blazenstvo hrli. Nesavrsenost koju imaju njegovi likovi nikada nece popraviti ma koliko se trudio, jer savrsen je samo onaj koji je nad nama Bog svemoguci u koga verujemo. Sve boje koje su izabrane da izraze njegov san imaju jedinu svrhu da necije oci nateraju da se probude i progledaju.


Последњи изменио Radeumetnik дана 29/4/2008, 3:32 pm. измењено укупно 1 пута
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - deseti deo

Порука by Radeumetnik on 29/4/2008, 3:25 pm

Milica je posmatrala kako se podizu grede na zidove priprate. Nije htela da ulazi u crkvu. Da ometa Jevtu u poslu. Neki predznak nekog straha u njoj da ce svojim prisustvom poremetiti na ovom svetom mestu neki poredak. Bojala se sebe i svojih osecanja koja su uvek bila potiskivana i u prvi plan se javljala njena zedj i glad za znanjem. Bojala se da je u Englesku otisla da gubi vreme, njena teza i disertacija su se pretvorili u beskonacno prekopavanje rukopisa. Milica nije ni slutila sta se u dusi njenog oca javilo kako mu se priblizavao kraj. Posmatrao je cerku Zoru koja je vec pocela da stari. Njene kose su polako prosarale se sedim i jos vise se isticala belina njene kose ispod crne marame koju nikada nije skinula a koju ce nositi do smrti za bratom Bozom. Sava je bolela dusa jer je Zora ostala bez svog poroda. Poslao je svoju mladju cerku Milicu na visoke skole. Bio je zadovoljan njenim uspesima ali ne i srecan jer i Milica moze ostati neudata i ni jednog potomka ne bude iza njegove dece. Sa Milicom se gasi njegova kuca. Ostace pusta i prokleta. Kao opomena svima da nije bila nekada dovoljna zrtva Antina vec se to proklestvo proteze kroz svako koleno i prenosi dok se njihova loza potpuno ne zatre. Svako Milicino pismo je donosilo radost u kucu u kojoj su kao dva groba ostali da cekaju svoj kraj vec ostareli otac Sava i prerano ostarela cerka Zora.
Milica je posecivala svoje selo kad god je mogla i vracala se sa suzama u ocima gledajuci njih dvoje koje je volela iznad svega ali ona njima nije mogla da pomogne. Oni su bili srecni sa svakim njenim dolaskom radovali ali su je uvek govorili Milice za nas se ti ne brini, imamo svega, nista nam ne treba a ti idi nemoj da gledas na nas jer svako ima svoj posao i treba da brine svoju brigu. MIlica se ljutila na njih sto se iscrpluju na zemlji, drze stoku kad vec novaca im ne nedostaje. Otac Sava nije hteo da cuje da sedi besposlen i da gleda kako mu polja zarastaju u korov i trnjak. U dvoristu je uvek imao posla, spremao je drva za zimu, nesto tesao ili zagradjivao dvoriste. Sava je svoj zivot vezao za zemlju, svu energiju i snagu je trosio ali se ta snaga i obnavljala sproleca na vazduhu kad sve olista i ozeleni Savi je onako bolnom cvetala dusa dok je prve vatre ne sprze koje su sve cesce i vise ni kise ne padaju da napoje zednu zemlju kao pre vec padnu nekako crne i kisele pa se njegove vocke suse i lisce im opada da ga dusa boli kad uzme sekiru da stare jabuke i tresnje u korenu posece.
Poslednji put kada je bila u selu, otac je sedeo sa njom i slusao o tom dalekom svetu o zemlji u kojoj je milica se zadrzala na skolama. Sestra Zora je slusala ne prekidajuci njihov razgovor dok Sava nije Milici rekao da ona je u zivotu puno postigla, zna jezike svetske, bogata je. Milice mi Hadziantici nismo nikada bili sirotinja. Kao da nas novac ne zaobilazi ali nas prati neki greh i nesreca. Neka tvoje srce ne ostane pusto, kao sto je tvoja majka vas dve i moja dva sina na svet donela i svoj zivot izgubila i ti znaj da nema vece srece u zivotu nego kad se cuje plac tek rodjenog deteta. To je na tebi mene nemoj da slusas jer ja ni sebe nisam sve kako treba u zivotu naucio. Ako bude srece i sunce ce ponovo ovu kucu Hadziantica ponovo ogrejati i vratice se deciji smeh u ove sobe. I nista vise. Milica je slusala oca i njene ozbiljne oci su prelazile preko novih bora koje su se pojavile na ocevom celu i licu. Oce. Dace bog i zavrsicu svoju doktorsku svoju tezu pa ce se i moj zivot izmeniti. Do dna duse je dirnula prica oca Save i zarekla se da u zivotu ce svoju karijeru graditi uporedo sa teznjom da ne ostane sama i bez porodice. bio bi to pozraz svih njih, i nje same. Vec je osecala da se njeno telo promenilo, bavila se sportom koji je Milici odrzavao vitalnost i Milica je procvetala da je glas o njenoj lepoti putovao i sirio se. Novinari su cesto trazili od nje da da svoj intervju. privlacila je paznju medija, iz slojeva u koje se tesko prima novo lice Milica je usla kroz sirom otvorena vrata. Bila je svesna da tome moze da zahvali i teta Bos koja je prpadala tom sloju i koja se kretal u tim krugovima. Udvaraci su pokusavali da se priblize toj lepotici crne kose i zelenih ociju. Besprekorno doterana u odeci koja je odavala istancan ukus je stekla obozavaoce u svetu pozorista. Sportisti su se utrkivali da osvoje to nedostizno srce. Nailazili su na ljubaznost, prijatelstvo, lepu rec. Napisane su mnoge pesme koje su opevale Milicu. Pesnici su se zaklinjali da ce njihova ljubav vecno trajati. Sa teta Bosom je bila u zizi zbivanja, kultura je postala deo njenih duhovnih potreba, izlozbe i knizevne veceri, sportska takmicenja festivali, modne piste gde je vise paznje privlacila ona nego modeli koji su izlazili i setali ispred probrane publike. Odlazak u Englesku je sklonio Milicu iz jedne sredine koja je izgubila interes za njom. Njena putovanja po svetu, njeno ozbiljno posvecivanje nauci su je odveli iz javnog zivota, prestala je da bude ciljna meta, novinaram, fotografa. Samo su retke fotografije dopirale u zemlju u nekim specijalizovani casopisima gde je Milica sve vise sticala slavu i ime.
Vratila se pesice u Motel. Posmatrala je manastir iz motela. Videla je zidove od mermera i belu kupolu. Pitala se da li je u njoj Jevta. Pokusavala je da sagleda svoje interesovanje za Jevtom. Sta je to privlaci njemu. Kakva je to nevidljiva nit povezala nju sa tim slikarom crne kovrdzave brade i duge kose vezane u rep. Osecala je zelju da ga vidi, da bude u njegovoj blizini ali se plasila svojih osecanja koje se bude i koja su pretila da je zavedu na stramputicu. Citala je da svoje misli prevari i izgubi se ispred njenih ociju njegov lik. Povremeno joj se glava sam okretal prema prozoru gde je kao magnet vuklo da svojim dvogledom posmatra dvoriste ali se nasmejala svojoj decijoj ideji. Obavila je razgovore sa ljudima od kojih je dobijala vazne podatke i koji su ucestvovali u njenom istrazivanju. Videla je da ce njene teze koje zastupa osvetliti neke znacajne istorijske dogadjaje koje je potkrepila sa dovoljno cinjenica da je pokusaj nekih istoricara da izokrenu njen stavove nije naso na podrsku u naucnickim krugovima. Neka ih nek se kuvaju. Smejala se i osecala zadovljstvo da njen rad nije sasvim usao u mrtvu trku koja nikako da se zavrsi. Vec zamorena je jedva docekala da se prepusti snu. Poslednji lik koji joj se ukazao dok je iz budnog stanja presla u san je bio Jevta. Koa da se na njegovom licu ukazao onaj njegov osmeh i ona se u snu smesila pa je i njeno lice sijalo kao lice andjela koji je zaspao. Jevta je sedeo i pokrivao bojom deo koji je pokrio svezim malterom, mekom cetkicom je kao perom nanosio boju prahu koju je rastvarao krecnom vodom. Nije voleo da radi na suvom zidu. jer je njegova tehnika slikanja se razvila u stilu koji nadilazi neke tehnike koje su vec vidjene u novom zivopisu. Njegovo postovanje kanona i predstava koje je samo svojom velikom vestinom pretvarao u originalne i neponovljive scene. Znao je da satima sedi i strplivo islikava pazljivo izvlaceci tanke linije dok se sa zida nebi uzkazao liko koji kao da je neka ruka u koju je bog talenat stavio da stvara. Ushicenost i proklestvo. Dar koji se postuje i razvija. Znao je Jevta da je njegov dar od Boga. Da se ni u jednoj sceni nebi njegova dusa iskazala u punom sjaju. Molitva koju je cuo u sebi i koja se ponavlajla kao sto kuca njegovo srce je bio jedini ritam i pokret njegove ruke. Trag koji je ostavljala cetka i bozanska svetlost koja je osvajala njegove freske se prenosila i na njega. Njegova glava i njegove ruke su svetlele a da Jevta u svom zanosu to nije ni primecivao. Kada zavrsi ovu crkvu doci ce sledeca, i tako u nedogled. Kao da je zeleo da se njegovo oko i ruka odmori. Napajao se sa izvora i njegova dusa se uzdizala sa njegovim likovima alise opet nakon napornog rada u njega useljavala neka praznina. Kao da je svaka scena iz njega isisala svu energiju. kada je silazio sa skele. Cutao je, dok je u njemu trajao taj duboki zanos. Sedeo je sam na onoj klupi koja gleda prema istoku i posmatrao vrhove pod snegom, posmatrao je ptice kako lete, insekte u travi. I zivot se polako vracao u njega. I osmeh je opet se javio u njegovim ocima dok je posmatrao leptira na svojoj ruci. Nije zeleo da se pomakne da pomakne ruku, koja je tolike freske naslikala a taj mali deo bozanske tajne i svekolikog zivota izkazan u lepoti. Divio se skladu boja i linijama koje su oblikovale njegova krila. Znao je da je jadan njegov pokusaj da se takmici sa bozanskim stvaranjem. I zahvaljivao je bogu jer mu se otkrivala tajna koju samo cista dusa moze primiti i poneti.Kao slikar uvek je u svemu video lepotu, i trag bozanskog. Video je njegovu milost i ljubav. Od malena je crtao likove i figure. Bitke i zmajeve. Andjele sa rasirenim krilima. Vremenom se njegovo oko izostrilo. Odbacivalo suvisno. Jednostavnost i osecaj mere je postao deo njegovog pokreta kojim je ruka kao najfiniji istrument prenosila na karton ugljenom ili sepijom ono sto je u svojoj dusi ispunjenoj zivim slikama video. Prikazivao je muskarce i zene, u biblijskim motivima, starce i decu. Prost svet i bogatase. Sve ono sto je citao iz biblije je u njemu pobudjivalo veru i gasilo njegovu tastinu. Jedino blago koje je sa sobom nosio su bile cetkice koje je cuvao pazljivo oprane i uvijene da se dlaka ne rasipa i vrhovi ostanu skupljeni. Jevtin otac je rano umro, rastao je pored majke koja se posvetila Jevti i osecala bezgranicnu ljubav prema tom sinu koji je uvek imao zamisljen pogled, kao da budan sanjari, zagledan u neki san koji ona nikada nije mogla dokuciti vec samo naslutiti. Njegovo zanimanje za umetnost i izbor da postane slikar je prihvatila kao nesto sto se podrazumeva i dala mu je blagoslov i rekla mu da sve sto u zivotu radi nek cini tako samo da svoju dusu ne ogresi. da cini dobro, da pomogne onome kome moze pomoci i ima priliku. Cini dobro i ne boj se sine moj. nemoj da gledas na novac, ne sanjaj bogastvo, niko nije novcem srecu stekao. Secao se svoje pokojne majke koju je nosio u svojim grudima u dusi kao najsvetliji lik. Kada je umirala i dok je drzao njenu bledu ruku smesila mu se iz sveta u koji je vec bila presla i samo se jos njena dusa jednom niti drzala za ovaj svet. To je bio njen sin Jevta. Rekla mu je da ako bog bude to hteo od njega ode u manastir i ne protivi se bozijem pozivu jer nase je telo slabo i nas um ne ume da razlikuje gde je prava svetlost a odakle pocinje tama. Jevta je ljubio tu ruku i suze su mu kapale dok se oprastala sa njim i odlazila tamo gde ce ga cekati da dodje kad dodje njegovo vreme i svrsi se njegovo poslusanje koje mu je bog odredio. Majku je ispratio i stajao je pored grobnice u kojoj ce pocivati njegov otac i njegova majka. Jevta je ostao sam. Rodjaka nije imao blizih osim nekih dalekih rodjaka i kuca koja je ostala u selu gde su mu ziveli deda i baba. Otisao je iz radoznalosti nekoliko puta u tu kucu i prespavao u pustoj kuci. na zidovima su stajale slike njegovih predaka i njegovih roditelja sa vencanja. Video je i svoju sliku kada je imao pet godina slikanu na Kalemegdanu kao drzi majku za ruku a u pozadini se vidi figura Mestrovicevog pobednika kako u jednoj ruci drzi mac a u drugoj goluba. Vise se nije vracao u tu kucu, kljuc je stajao na istom mestu gde ga je majka uvek ostavljala i cekace ga sve dok se opet jednoga dana vrati odakle je majka otisla. Nesto ga je vuklo i za praznike je uvek palio svece za svoje pretke i zalio sto nije blize da ode na groblje gde su sahranjeni njegovi roditelji i preci. Majcina zelje je bila da pociva pored oca na porodicnom groblju i on je to ispostovao. Posle napornog posla, jer njegovo telo je trpelo ukocenost, osecao je bol u slabinama i vrat ga je nekad boleo kao i glava jer je naprezao oci i misice vrata posmatrajuci nebo kupole. Medjutim on je izbegavao da se prepusta dejstvu lekova, da bolove uklanja tabletama. Verovao je da opustanje i molitva su naj jaci lek, koji je znao da deluje na njega. Voleo je drustvo ali je bio i usamljenik koji se posvedivao potpuno svom poslu. Lepu je prihavtio kao prijateljicu sa kojom je povremeno pricao o onom sto rade u ovom manastiru i nisu prelazili okvire koji bi davali naznake da nesto vise ima izmedju njih. Smatrao je Jevta da je ovo poslednje mesto gde treba da se nesto desava i remeti one planove koje su zacrtali kada su polazili u manastir. Primetio je Lepine poglede i vatru koja je tinjala neprestano u njoj. Nju je video kao svoje iskusenje koje ga odvraca od njegovog dnevnog posla. razgovarali su u tisini. Ni glasan smeh ni podignut ton nije remetio mir koji je postojao na ovom svetom mestu. Sa monasima su imali uvek pazljiv i odmeren odnos, ponasali su se kako dolikuje jer su oni tu samo gosti, koji ce tu boraviti i otici a njihovi tragovi ce ostati iza njih. Znali su dobro da monasi svako prisustvo djavola uoce i iza njega svojom snagom i molitvom to mesto ociste. U stanju su da na kolenima od kapije do crkve svaki kamen operu i molitvom proprate ako je necija noga taj put ka Bogu isprljala. Za njih je manastir mesto gde njihov svet pocinje a kapija je mesto gde se zemaljski svet zavrsava. Onaj koji se prihvati zaveta i postane bozji sluga se nebrine za svoje imanje, za svoje novce, jer ima samo ono sto je na njemu i u dusi koja ima vece bogastvo a to je ljubav koju osecaju u svemu sto dotaknu. Pa se podizu i stupaju u predvorje neba i andjele cuju, raduju se svakom danu, raduju se suncu, i pate sa nama koji smo puni sebe i smatramo da su oni sve pogubili sa svojim prelaskom u svet gde se sve na jednake delove deli i gde su svi oni u bogu jednaki.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - jedanesti deo

Порука by Radeumetnik on 30/4/2008, 8:44 am

Jevta je razmišljao o pojavi Milice u crkvi i njen dolazak je za njega bio veliko iznenadjenje. Milica je za njega bila vise nego privlacna, sarmantna a ocito i bogata dama koja u njemu izaziva nemir koji ni jedna zena u njegovom zivotu nije izazvala. Njena magicna privlacnost, njen neskriveni sarm, njene oci koje su zracile toplinom i unutasnjom radošću. Tako se razlikovalo njeno suzdržano ponašanje od Lepine nametljivosti. Njena blagost i istancanost unutrasnjih osecanja. Jevta je sa likova sacitavao i na likovima prikazivao unutrašnja zbivanja. Za njega nije bila tajni sta se krije iza gestova i pokreta, sta govore oći a šta usne. Svaki nesklad u pojavi je se pokazivao na likovima, svaka izvestacenost i nepravilnost. U svojoj keliji je kao i u celom manastiru se odrazavao mir, i svaka promena koje je pretila da ga narusi je brzo bila uocena kao na liku i ocima coveka. Manastir je nalikovao na zivi organizam koji ima glas, oci, ruke i noge, i siguran hod, ustaljen, lagani hod u vecnosti. Jevta se posle smrti roditelja sasvim posvetio zivopisu, napustio je grad i preselio se u manastir gde je mesecima provodio u slikanju ili u pripremama da se urade sve scene koje su narucene od crkve. Slava koja ga je pratila je pocela da mu smeta i svaki povratak u svoju pustu kucu u Beogradu je bio za njega gotovo bolno suocavanje sa stvarnoscu koje se polako odricao. Kao da mu je u dusi vise godio ovaj mir koji je vladao unutar ovih zidina. Znao je da ovde ne opstaje ljudska pakost, da je nepoznata svaka mrznja. Svaki monah koji bi u sebe pustio da se u njegovu dusu usele osecanja koja ga vode daleko od spasenja bi sami sebe poveli u proces unistenja. Sladak je hleb u gospodu. A gorak je i crn dok je od djavola. Svaki komad koji je podelio sa monasima i svaku kap vina koju je popio su bili deo one svete tajne koju je cesto prikazivao u poslednjoj veceri. U dusi je cuo reci gospoda, da podele hleb i popiju sa njim vino jer ce to ciniti kad se njegovo telo voznese i kada voskresne. Jevtina vera i njegova potpuna posvecenost je doprinela njegovoj neporocnosti. Odsustvo zelje da se preda bestijalnim porivima koji se bude u bahatosti duha je dalo njegovom liku neku cistocu. Njegove ruke koje su stvarale lepotu u gospodu, su se jednako molile i njegov glas koji je imala i njegova majka koja je godinama pevala u crkvenom horu. Kao dete slusao je njen glas u crkvi i njegove usne su ponavljale one iste reci koje ce mnogo kasnije i on ponavljati sa monasima u crkvi. Lepota njegovog glasa je se sirila po unutrasnjosti crkve izlayila kroz varata i prozore i podizala se nebu gde se cula vecna muzika i glasovi u horu koji su sacinjavali andjeli. Kao da su se ti glasovi mesali i molitva koju je Jevta osećao celim svojim bićem. Uvek su ga pitali zar je potrebna duboka vera slikaru da bi slikao freske i ikone. A on je odgovarao da se ne moze ni zapoceti posao a da se ne zazove ime gospoda boga i sina, Isusa Hrista. Za svaku crkvu molio i dobio blagoslov od nase svete matere crkve i gospoda. Ljudi su ljudi, nekima koji su daleko od vere, ili su se otpadili od nase vere i nase svete crkve je smetala njegova duboka vera pa su se rugali i smejali i isticali da je postao fanatik, da je verski zatucan da zivi u iluzijama o vecnoj ljubavi i milosti u gospodu. On nije odgovarao na takve provokacije, nije se zestio i nije im zamerao jer su daleko od svetlosti koju ima nas Spasitetelj i gledati njegov lik je kao gledati zvezdu koja zraci u vecnosti i svakom pogledu ka njoj se budi iskra vecnog zivota. Oni nisu stajali u hramu i predavali se molitvama i ucestvovali u liturgijama.

Neznano puta Jevta je stajao u hramu dok se citaju molitve, Care nebesni, Trisveto i Oče naš,
i molitve: ‘’Gospode pruži ruku svoju…, Ući ću u dom tvoj… posmatrajuci sveštenoslužitelja dok izgovara molitve do oblačenja. Cuo se njegov glas u Velikoj jekteniji, na početku Liturgije, ‘’Za višnji mir i spasenje duša naših, Gospodu se pomolimo'’, Pevao je sa njima blaženstva i ponavljao je za njima reci ‘’Za ovaj sveti hram…'’ Pri izgovaranju se Jevta krstio : ‘’Pominjući, presvetu, prečistu… i sav život svoj Hristu Bogu predajmo'’, U svakoj prozbenoj jekteniji posle Velikog vhoda, su u njegovom srcu ostajale reci: ‘’Ono što je dobro i korisno dušama našim od Gospoda molimo'’, Stajao je i slusao svoj narod kako peva ‘’Dostojno i pravedno jest poklanjatisja Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, troicje jedinosuščnjej i nerazdjeljnjej'’, Stajao je i bio ponosan sto pripada tom narodu, sto se predaje molitvi i u gospodu trazi milost koju samo gospod Bog moze dati.
Gledao je monahe kako pri izgovaranju reči: ‘’Uzmite, jedite, ovo je Telo moje…'’, pokazuju rukom prema svetom diskosu, a prilikom izgovaranja reči: ‘’Pijte iz nje svi…'’ pokazuju rukom na sveti putir,
Sveo je to posmatrao i u svoje freske prenosio uvek postujuci kanone i ne odstupajuci od utvrdjenih pravila, ne unoseci novotarije jer je postovao ono sto su sveti oci i nasa crkva imali i cuvali u vremenu koje nije uvek bilo naklonjeno nasem narodu, koji je trpeo velika stradanja i stavljan na iskusenja da izgubi duh svoj i svoju dusu raspe po poljima gde nema nase vere ni crkve.
Uvek se Jevta pre Hristu u molitvi obracao koji nije za svoje sledbenike postavio obrazovane i visokoumne ljude, već proste ljude čistog srca, Nije Jevta slusao pametnjakovice koji su pluvali po veri, po crkvi i u sekte se petljali da neku korist steknu a svoju veru pogaze.
Nije se brinuo Jevta sta će u nekim knjigama fariseji analizirati i demantovati to što Hrist propoveda, jer on je davno reako narodu : Mani te se fariseja i njihovih nauka već pođite zamnom. Zar je danas potrebno da se doktoratima sa sa tezama i naučnim putem dokazuje da je Hrist postojao? Kome je potrebno dokazivati da je Hrist postojao i postoji?
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - dvanaesti deo

Порука by Radeumetnik on 30/4/2008, 1:35 pm

Milica je upoznala oca Grigorije koji je rukopoložen za jerođakona i jeromonaha. i 1970. godine, otisao sa još tri monaha (Mojsijem, Petrom i Mihailom) u Svetu Grou, u manastir Hilandar. Tamo je živeo i služio kao čredni jeromonah oko 13-14 godina, a potom odlazi u Jerusalim, u Bratstvo Groba Gospodnjeg. Izvesno vreme proveo je u Jerusalimu, a zatim ga Jerusalimski patrijarh postavlja za igumana u hozevitskom manastiru Svetog Georgija u pustinjskom kraju, na putu između Jerusalima i Jerihona, u potoku kraj jedne pećine gde je gavran hranio i pojio proroka Iliju da ne umre.Otac Grigorije je u njenim mislima ostao kao njen pouzdani vodic, koji je ukazao na put koji treba da sledi i predje kao sto je on presao svoj i eto tu se nasao u pustinji u manastiru Svetog Georgija. Tu je nasao odgovore na mnoga pitanja koja je postavljao u molitvama a na koja mu je samo gospod Bog svojom miloscu odgovorio. Zar je nas Gospod Isus Hrist san, u ocima nevernika, je iluzija, pa se imenom njegovim poigravaju a na njegovim recima novac sticu.U manastirskoj biblioteci je nasla trag koji je doveo ovde gde kao da nema nicega, kao da je pustinja, supljega kamena u kojem se se zmije legu i obilaze oko manastira jer osecaju da prag koji je osvecen preci ne mogu. Sedela je za stolom i citala zapise u kojima je prepisala jedva vidljive reci, od ociju skriveno, relikvije, jaganjac u pecini, stepenice, prag, na dnu rukopisa koji je jedva citljivim slovima progovorio o hadžijama koji su do ove pustinje i ovog manastira dosli, njen predak Anta je svoju molitvu ovde u crkvi bogu uputio i zarekao se da ce sve svoje razdeliti da svoje potomstvo spasi od zle kletve koja se obistinila i rusitelje manastira u kojem se ona sada nasla stigne bozija kazna. Njen sok je bio potpun kada je povezala njegov put i sada njeno traganje za onim cega nema, sto je skriveno iza vidljivog sveta i samo njeno maslucivanje joj govorilo da ne odustaje jer je na kraju puta na koga je ukazivao sveti otac Grigorije. Nije joj davao mira prepis rukopisa u kojem su stajale reci koje je bezbroj puta izgovorila i koje su njoj stalno se javljale, od ociju skriveno, jaganjac u pecini, relikvije, stepenice, prag. Posmatrala je stepenice koje je snimila, na crkvi, priprati, na konaku, na kapiji kroz. koju se silazi u manastir. Nista nije videla kao sto je rukopis i rekao. Ono sto trazi ona ne vidi na tim stepenicama jer je od ociju skriveno. Zagonetka. Kao da se pisac rukopisa igrao i hteo da sakrije svaki trag do onog sto toliko trazi. Pecina. Ovde je toliko pecina i supljina i da ih sve istrazi bi bilo ravno trazenju igle, jaganjac u pecini. Sta to znaci. Rodjenje Hrista. Pecina ili je samo jagnje u pecini. I opet je ponavljala ono sto je pisalo kao reci neke pesme od ociju skriveno, kao neki refren koji ce u njoj se ponavljati sve dok postoji tajna u koju samo ona veruje i otac Grigorije.
Rekla je devojko, nisi dosla ovde da ocajavas i da se zaljubljujes u slikare nego da razmisljas kao sto nikada nisi do sada. Povezi sve cinjenice i odgovor ce se pojaviti iz nevidela. Ponovo je citala ono sto je citala bezbroj puta, manastir sagradjen na trecoj i srednjoj zaravni, izvor u blizini, hrastovi na kojem je postavljen peskir i budakom zakopano da se temelj udari i povelja u temelj spusti. Dobro. A sad priprata. Priprata se ne spominje.Sta to znaci da je novijeg datuma. kasnije sagradjena. Izvesno je jer materijal za gradnju priprate i crkve se ne podudara. Kamene ploce u priprati i crkvi nisu iste. Prag na priprati i crkvi takodje. Priprata je sazidana i kao da je sakrila vrata crkve. Zasto je neko zidao malu pripratu na tolikoj crkvi. Njena velicina je govorila i stubovi da je u njoj nekad moglo da udje mnogo naroda. Posmatrala je pripratu bez krova i ulaznih vrata koja ce tek naknadno biti postavljena. Da. Vidi se da priprata krije vrata. Pa sta stim Milice. Tu se njena misao vrtela u krug. Ni jedan detalj nije ukayzivao da tu ima nesto neobicno. U nekom trenutku joj se javila jedna mala misao koja je za tren zasvetlela i pitanje se javilo. A da nije ispod. I sama se sebi nasmejala. Ma sta tije nemoj da fantaziras. Kamene ploce su stare u crkvi i pruzaju se citavom povrsinom crkve. U priprati su postavljene da se pruzaju pod sam temelj. Da nije ispod nekog praga skriveno nesto. Ne suvise mali prostor da se tu nesto krije. I opet je bila na pocetku
kao da se neko davno poigrao i sakrio ono sto je skriveno od ociju. Uh. Samo bog ce da otkrije ono sto je covek sakrio i sto se u vremenu izgubilo. Jedan podatak je privukao paznju. U vreme u kojem su hadžije odlazile i dolazile i svete zemlej sa Hristovog groba donosili relikvije. Da . Eto. Znaci relikvije. Ako su donete ili su opljackane ili su od ociju skrivene. Ali gde. To samo bog zna Milice. A kad bude hteo da se to sazna onda ce se ukayati jasno sto nije jsno sto je u receno u zakonetki. Moyda nedostajuci deo rukopisa govore vise o tome. Ali to je obrisano i ne vredi o tome misliti. Citala je dalje i nije ni primecivala da se vec smrklo. Nije osecala ni glad ni žedj. Citaj Milice. Citaj. U povratku su hadžije donosile mnoge relikvije ali mnoge nisu stigle tamo gde je trebalo jer su pljackasi napadali karavane i ubijali hadžije.
Nije retkost da su se zadrzavali u manastirima koji su bili napadnuti i opustoseni jer su u njima zanocili sa svojim karavanom. Ako su se nekad ovde nasli u karavanu u nekoj noci, goreo je krov priprate i crkve i manastir je poharan i opustosen. Zasto. Kao da je bes i ljutina pljackasa kulminirala pa su se obrusili i na gradjevinu koju su otavili bez krova kao i pripratu. Sta to znaci. Da. Da. Su pljackasi ostali kratkih rukava. Da su ih monasi preduhitrili. Pa su u besu pobili hadžije i mucili monahe koji nisu hteli da odaju tajnu pa su svojom glavom platili svoje cutanje. E. Milice daleko si otisla u svojim zakljucima. To su vec pretpostavke. Ne. Nisu. Grobovi kojih ima previse i koji svedoce da je se tu naslo u odredjenom trenutku previse tela. Svi grobovi i kameni krstovi su iz istog perioda. Tek poneki natpis, poneko ime se videlo sa snimljenih grobova. Dobro Milice. Mozda si se pomakla za milimetar napred a mozda si se metar vratila unazad. To sad neznas ali sutra. Sutra cu opet da lupam glavu. A dan je mladji nego noc koja dolazi pa cu opet se uputut u manastir. tamo cu sve cinjenice da sagledam i dobro osmotrim gde se rasplice ono sto je upleteno i zamreseno. A tamo ce biti i Jevta. To ime se u njenoj glavi se javilo kao bljesak svetla koja se povuce pred njenom resenoscu da u ovom manastiru nije ni vreme ni mesto za avanture i zaljubljene poglede koji se ukrstaju i spajaju da se razum povlaci a srce lupa kao ono najmanje zvono koje cuje svako jutro dok u jednakom ritmu prati i druga dva veca.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - trinaesti deo

Порука by Radeumetnik on 3/5/2008, 5:49 am

U Milici su se sjedinile tri velike vrline, odvažnost, objektivnost i odgovornost. I sve tri je Milica drzala u jenakom odnosu i nije dopustala sebi da neka prevagne i time se naruši onaj fini sklad koji je postojao u njenom telu i duši koja je bila pažljivo negovana i hranjena najcistijom hranom i napojena sokovima koji su u njoj budili skrivene talente i podsticali razvoj njenog ostrog i brzog uma. Sve njene odlike su bile utemeljene, pa i odluka ljubavi, da nekoga jednoga dana zavoli i ono sto je uvek smatrala prirodnim da svoje nagone koje svako bice ima ispolji. Njena resenost da njome ne vladaju nagoni vec da se sve desava u njenoj licnosti i dusi koja se oslanja na njenu onu skrivenu umetnicku crtu koja je davala njenoj licnosti onu zavrsnu notu bez koje bi citava kompozicija ostala nezavrsena. Iakoje sve svoje znanje stekla trudom i radom i njen um se razvijao u skladu sa dusom, u njoj je ostao deo koji nikada nije mogla do kraja da razume i pronikne u taj iracionalni svet iz koga je ipak crpila sve svoje ideje i konacno kao da je ona violina u rukama vrhunskog majstora koji se ne trudi da vidi kako prevlaci gudalo preko zica i na kojoj zici je koji prst, jednostavno cini to nesvesno jer je tako je i najbolje da se iz dubine duse na povrsinu svesti izvuku oni zvuci koje cisto mehanicko orkestriranje ne uspeva da ostvari. Kao da u njoj nije vise bilo dileme kako da se njeno instiktivno istrazivanje spoji sa njenim itelektualnim zakljucivanjem i rezultatima koji is toga proizilaze. Uvek se njen duh oslanjao na svoje carstvo nesvesnog iz koga je crpila i svoju energiju i svoje ideje.Nije dopustala sebi da njeno iracionalno biće koje je ponekad osećala se oslobodi suviše izvan njene kontrole. Akoje osecala neku potistenost ili znak neraspolozenje uvek je cvrsto u svojimrukam drzala dizgine svoje maste koja je bila i njena inspiracija i prva njena intelektulana radoznalost je bila plod njene zdrave maste. Da je izabrala da bude pisac napisala bi pesme ili price u kojoj bi ta njena masta dosla do izrazaja.Da je izabrla da bude slikar prikazala bi sve ono stoje videla i zapazila onim bojama koji nisu samo imitacija stvarnosti vec licno prepoznavanje atmosfere i sustine koju imaju objekti koje vidi a ne njihova ogoljena forma i spoljni izgled. Njen um se u svetu itorijskih nauka osecao kao u svojoj dobroj kuci. U kojoj je sve podredjeno i namesteno da zadovolji svog stanara. Za nju je njen poziv istoricara bio više od dobro izabrane odeće. Kao mlad filozof pitala se da lije njen motiv da svoj zivot prilagodi tome da bude srećna ili da prihvati stvarnost da je odabere kao svoje polaziste. Bojalase da ako se preda stvarnosti u potpunosti izgubi onu slast koju joj je stvarala masta i njeno bogato nesvesno u kojem se sada poavilo jedno ime koje stalno pokusava da se nametne i da je skrene sa njenog puta.
Kao da je ponekad svojim polom, odbijanjem da prihvati da je prelepa mlada žena gradila svoje barijere i svoje nagone potiskivala. Već je osetila neku malu bol što ne može da se prepusti tom novom osećanju koje preti da je preplavi i osvoji da se srusi taj zid koji ce i ovaj put izgraditi a koji ce daje zauvek odvoji od Jevte. Ni njena vera i potreba za Bogom nije jednaka njegovoj. Niti se bojala da ce tu njenu veru okarakterisati kao nepotpunu. Znala je da svojim spekulacijama ili neutemeljenim tvrdnjama u sferi u kojoj je ona vise filosof nego vernik izazvali reakcije koje bi bile pogubne za njen naucnicki put. A ona ne zeli da je neko oblaci belu kosulju ako iznese neke tvrdnje iza kojih ne stoje cvrsti dokazi. Kao sto nije potiskivala svoju licnost tako nije ni svoju religioznost gradila, potiskivala ili ispolajavala u toj meri da se poremeti taj fini odnos njene duse i tog lepog tela koji ima cvrsto utemeljenu volju u svojoj savesti koja je njena crta koju nasledjuje od svoje majke i svoga oca koji i pored svojih gresaka ne odbija da se pokaje za svoje ucinjene grehe kao nekad njihov predak Hadži Anta.
Milica se nije odricala da poslusa taj unutrasnji glas i zazove bozje ime jer je osecala da je odricanje od blagoslova koje dobijemo od roditelja ili Boga ravno padu andjela koji se odrekao svoje bozanske prirode.
Svoja istraživnja je usmeravala u daleku prošlost, gde joj nije bilo teško da poveže niti i ukaže na dogadjaje jer je uspostavljala neki neobican kontakt sa glavnim ucesnicima tih dogadjaja i kao da je bila prisutna ili se našla u telu kroz nečije oči posmatrala kako su se stvarno dogadjaji dešavali. Prošlost je bilo njeno polje u koj je uvek imala plodnu žetvu i svako putovanje u daleku prošlost kao da je nešto više otkrivalo i njoj samoj. Uvek se cudila toj svojoj sposobnost. Osecala je sta ce se dešavati u bližoj budućnosti ali je to njoj oduzimalo previše snage i smatrala je da se ne treba baviti onim sto se nije ni dogodilo jer covekova snaga i njegov duh je na velikom iskušenju da sagleda svoju budućnost. Zato se nije bavila predvidjanima sta ce se dogoditi, hoce li otkriti tajnu i doci do saznanja koje donosi otkrivanje onoga sto je tu ali njene oci ne uspevaju da vide. Nije želela da svoju dušu muči pitanjima šta će se dogoditi izmedju nje i Jevte. Nije želela da planira jer samo djavo planira i meša se u onaj svet gde prebiva čista ljubav koja dolazi iz one dubine kao iz nekog čistog izvora i podzemnog jezera kao sto voda traži put i mesto da izadje i nesputano potece tamo kuda sve vode teku i imaju svoju deltu da bi se ulila u okean kao u beskraj gde vecnost se siri i skuplja, gde nastaju galaksije i nova sunca i neki maleni unutrašnji svetovi.
U tom beskraju nastaju galaksije kao ptice lutaju beskrajem zvezdana jata, padaju zvezde,
nastaju nova sunca i gase se one zvezde koje vidimo na nebu a već su daleka prošlost u kojoj smo mi samo nevoljni ucesnici i vidimo samo refleksiju te odbijene svetlosti koja nastavlja da putuje dalje da je vide i one oci koje se nisu jos ni rodile.
Vidimo proslost i te komete sto se se kao oboreni andjeli strmoglavlju i nestaju u nasem oku kada se na horizontu izgubi svaki trag. Javi se u nama naša želja kojoj uvek ima
mesta jer covek bez želje bi bio kao mrtvo zvono, kao stena koja zvoni a niko nezna zasto odaje taj svoj zvuk. Nije znala znala zasto je počela da zvoni svaka stena u blizini manastira. Nigde nije otkrila taj podatak daje neko zabeležio tu pojavu kao da su ljudi to primali kao nešto samo po sebi, uobicajeno, navikli na to da i ne postavljaju više pitanja odakle gde je izvor te zvonjave.
Dok je udarala svojim cekicem zvuk sirio i odbijao od okolne stene. Cudila se stenama koje sviraju, kroz koje prolazi vetar i od jacine i ugla zavisi kakvi ce se tonovi čuti. Videla je kako je vreme, vetar i kiša, sneg i led izbrazdao ovaj kraj i neprestanom erozijom kao na licu coveka neprestano ucrtavao neke nove bore kao znak starenja i prolaznosti gde ono sto je bilo juce nije isto onome sto ce biti danas. Taj dan koji je provela u okolini manastira je njoj dao prve odgovore o tom kraju, po čemu se razlikuje od drugih krajeva. Znala je da tlo i okolina utiču na ljude, da se prošlost u njima odslikava i budućnost drugačije vidi sa ovog mesta nego što se vidi iz one kuće u Engleskoj gde je u raskošnoj biblioteci prelistavala mnoge knjige tražeći ono sto samo može procitati ovde gde je sve i počelo. Nije svraćala u manastir u kojem se nista nije promenilo, kao da je sve isto, vreme zastalo u nekom miru, onoj tišini gde je preglasan svaki zvuk, čak i onaj koji se čuje iz obližnje šume, zvuk ptica i fazana koji je poleteo iz visoke trave. Monasi su isli za svojim poslušanjima i ponavljalionu istu molitvu, Lepa je slagala kockice u svezem Malteru gde se vec ukazivalo tuzno lice Bogorodice koja svoju bol ne pokazuje ni glasom ni geston,samo se u njenim ocima vidi njena neizmerna patnja za onim koji je izabrao golgotu da na tom brdu postavi svoj presto i gradi kuću koju ni vreme ni ljudi neće nikada srušiti. Lepa je svaku kockicu osecala i svaka je nasla svoje mesto, njen nepravilan oblik nije smetao i ta nesavršenost je davala tom liku još veću lepotu. Predana svom poslu, zaboravila je na svoje misli, na svoje zacete zelje koje je ugusila i ponovo stekla svoj predjasnji mir. Nije više njen pogled se otimao i jurio za Jevtom. Videla je ispod nastrešnice pod kojomje radila i koja je štitila od sunca i brog sušenja maltera. Iz zida i svežeg malteraje kipila voda koja joj je ponekad smetala ali je i doprinosila da malter dugo ostane mekan da moze da stigne da rasporedi sve one kockice koje njeno izvežbano oko izabere. Ni Lepa nije više to radila razmišljajuci, svaku kockicu je uzimala tako stoje njena ruka odnah kretala prema njoj i ona se savršeno uklapala u vec zapocete ruke koje ce da mole i kada nje više ne bude bilo. Ostaće to delo, ta figura sa rasirenim rukama. Kada završi poslednji mozaik ovde i ode u njoj ce ostati ovomesto u kojem se njena duša podelila, u duši ce neko vreme da krvari i boli ta rana koju je sama sebi nanela dok ne ostane samo sećanje i par pozutelih fotografija nje dok sedi pod lipom a oci joj svetle i traze onoga koji je svoje oci okretao nebu i nije video ni osetio taj plamen koji se u njoj zapalio i nakon toga utisao kao da se ugasio.
Jevta je toga dana zavrsio jedan mali deo na zapocetoj fresci, cinilo se da je to suvise malo, ali samo je djavolu malo, i žutba ničemu ne koristi. Jevta nije znao koliko će mu koja freska vromena odneti, koliko će se zadržati u kojem manastiru. Kada se pogadjao i ugovarao posao samo je okvirno govorio kada se moze ocekivati da sve scene budu privedene kraju i osvećene. Uvek je završavao rečima ipak tosamo dragi Bog odredjuje i oslikane freske ce biti u njegovu slavu jer ja sam samo sluga u rukama njegovim koji imam to svoje poslusanje da to ucinim jer ja sam bez njegove pomoci nikada nijednu crkvu zavrsio ne bi.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - cetrnesti deo

Порука by Radeumetnik on 4/5/2008, 2:05 pm

Spremila je svoj geološki čekić sa spicastim vrhom u svoj vrlo praktičan ranac sa više pregrad. U nekim pregradama je imala posebno biranu crnu lampu otpornu na vodu. Lampa je bila vrlo jaka i za nju je imala prilično skupe punjive baterije koje su imale vrlo praktičan punjač. U nekim pregradama je imala fosforne ampule zelene boje, koje je koristila u mračnim odajama i pećinama kada je posećivala svetu zemlju i manastire u pustinji. Naučila je da se koristi osnovnom alpinističkom opremom i bila je već nekoliko godina član speleološkog tima koji je silazio u neke neistražene pećine. Imala je svoju opremu za podvodna ronjenja i njena ljubav prema podvodnom svetu je bila za nju nesto novo, ponašala se kao dete koje se našlo u bajci. Milica je postala vrlo vešt plivač i često je samo sa maskom i disaljkom ronila na dah kao neka morska sirena divila se koralima raznih boja, školjkama i morskim zvezdama. Za današnje istraživanje se opremila i ponela je zalihu vode i hrane dovoljne za nekoliko dana. Znala je da racionalno koristi prostor ranca i nosi samo ono što je neophodno, na glavu je stavila svoj šešir za sunce i lepo oblikovane naocare za sunce sa posebnim staklom tako da se može sa njima gledati i ispod površine vode. Na ruci je imala svoj sigurni i otporan na vodu ronilački sat sa fosfornim skazaljkama. Na noge je obula svoje lake poluduboke cipele sa vrlo čvrstim djonom izbrazdan gotovo testerasto. One se nisu klizale i njih je koristila kada se kretala po stenama. U ruku je uzela svoj lagani štap i krenula da istraži mesto odakle je izvirala voda i činila posebno vrelo. Odatle se spuštala kaskadno padajući, u malim vodopadima dole u uzak kanjon i tek tu se pretvarala u brzu planinsku rečicu.

Iz motela je krenula jednom uskom stazom koja se jedva nazirala i koju je slučajno primetila medju stenama gotovo na istom mestu gde je srela Jevtu. Razmišljala je o tome da vodene bujice sa stena stvaraju useke u stenama, poniru kao reke ponornice u pećine i posebnim kanalima ponovo izbijaju na površinu. U pojedinim pećinama se stvaraju posebni pećinski ukrasi, stalaktiti i stalagmiti koji su je uvek ispunjavali posebnom lepotom i njeno zanimanje za kristale je još više povuklo da se otisne u taj mračni svet špilja i pećina.

Sa lakoćom je nosila ranac u kome su se nalazile sve one stvari bez kojih nebi krenula na bilo koje istraživanje. Jedino što joj je smetalo što je ovaj put prekšila pravilo i krenula sama da istraži neke pećine iz kojih je izlazila voda. Došla je do vrela i divila se sa koliko lepote je ta nedirnuta priroda se pred njom pokazala i kristalno čista voda se sa puno mehurića podizala sa dna ispod nekoliko krupnih stena u samom vrelu. Kao da je voda izlazila iz nekog podzemnog tunela i stvarala to komešanje vode i te velike vazdušne klobuke koji su izbijali sa dna. Na stenama koje su bile iznad vrela visoko gore su se gnezdile u šupljinama ptice i čula je njihove glasove. Nije imala nameru da ulazi duboko u unutrašnjost nekih pećina koje je uočila. Posmatrala je jednu do koje je vodila mala i uzana stazica. Kao da su je nekada napravile sumske zivotinje ili koze. Iz te pećine je izlazio potočić i ulivao se malo niže u onaj jači koji je počinjao od samog vrela. Polako alo obazrivo se jedva provlačila kroz prilično zaraslo šipržje i ranac joj je veoma smetao ali ona se nije htela odreći onih vrlo važnih predmeta koje je imala u rancu. Znala je da se može vrlo lako suočiti sa nekom zmijom koje su ovde imale vrlo pogodna staništa. Njena šetnja u vrema parenja, se mogla zavrsiti po nju vrlo kobno jer su tada zmije vrlo agresivne i ne trpe ljudsko prisustvo. Za svu sreću do pećine je došla brzo i nije naišla ni na jednog gmizavca. Za svaki slučaj njen štap je držala u pripravnosti. Kada se našla na samaom ulazu u pećinu učinilo joj se da su u steni gotovo usečene stajale neke stepenice ili je to sama priroda formirala dok je voda izlazila iz pećine. U jednom udebljenju je uočila gotovo isklesan rukohvat da se ruka sama mašila za njega prilikom ulaska u pećinu i prelaska tih nekoliko vrlo strmih stepenika. Na istočnom zidu je uočila skoro jedva vidljive obrise uklesanog krsta. Kao da je ova pećina bila nekada isposnica nekom monahu koji nije hteo da živi u bratstvu. Videla je vrlo mali hodnik udesno koji je bio suv i osvetljen, gotovo kao prirodno formirana kelija. U dnu jedne stene je videla skoro ravnu ploču na koji je sela i skinula ranac. Kao da je u ovom prostoru osećala nečije prisustvo. Kao da je ušla u nečiji prostor koji je u vremenu utisnula nečija duša neki svoj pečat, da je se skoro naježila ali nije osetila ni najmanji strah. Kao da je na istoj ovoj ploči neko imao svoju postelju. Posmatrala je uzglavlje i pokušala je da se smesti na tu postelju. Prilično duga i ravna poča koja bi odgovarala i nešto krupnijem čoveku. Dok je naslonila glavu i zatvorila oči da stekne svoj prvi osećaj, da dopusti da joj prorade sva čula. Zvuk vode koji je uhvatilo njeno izoštreno čulo sluha je parao tu tisinu i mir u kojem je cula i insekte u travi kako se krecu. Milica je imala ponekad utisak da njen sluh prelazi okvire uobicajenog ljudskog sluha. Sve sto bi obicnom uhu bilo sasvim beznačjno za njen pojačan sluh je to bilo gotovo izazivanje neprijatnosti. Zvuk koji su izazivali muzički istrumenti je za nju bio poseban doživljaj a zvukove prirode je za nju bio kao nepoznati jezik koji još ne uspeva da razume. Levo od ulaza iz jedne stene gotovo kao u prirodnom udubljenju se slivala voda iza jedne šupljine koja je bila skoro kao napuklina kao kada se dve ploče naslanjaju pa se razdvoje i na tom sastavu je izvirala voda i slivala se u to malo korito. Podigla se i sa nekoliko koraka stala pored tog vodom ispunjenog udubljenja. Sa leve strane gotovo sa samog plafona se niz zid slivala u tankom mlazu voda ali je bila gotovo mrke boje i kapi su se na nekoliko ispupčenja zadravale i spustale spajajuci se sa jos manjim udubljenjem u kojem je voda dobijala neku mrko crvenu boju. Kao da je dolazilo do razlaganja zemlje i fini pigment je blago zamutio to malo udubljenje ispunjeno vodom. U njega je doticalo vrlo malo vode, kako se prelivalo vece koprito, jednom malenom uvalom je voda doticala u manje korito.

Milica je stavila svoju levu ruku u tu bistru vodu i osetila prijatnost i sa obe ruke je zahvatila vodu i prvo oprala dlanove i prste a zatim je sprala ruke i uronila ponovo u to fino oblikovano korito. Zhvatila je malo vode i umila se da je osetila tu vodu na svojim slepoočnicama i čelu. Onda je iz svojih dlanova se napila bez žurbe i osetila zadovljstvo jer je voda bila izvrsna. Nije osetila u vodi ukus krečnjaka, voda je bila laka i pozelela je da se jos napije kao da je sama voda izaivala tu zelju. To samo retki izvori imaju, takvu vodu koja se moze piti vise nego bilo koji a da se ne oseti neka tegoba. Tek kada se primakla izvoru primetila je malo levo od postelje, uza sam zud postoji neko udubljenje koje se gotovo okomito podize na gore cineci kao neki prirodni otvor. Posmatrla je cne zidove tog uzanog tunela i ucinilo joj se kao da je tamna boja stene nastala od neke vatra koja je gorela u udubljenju stene. Pored tog ognjista je lepo mogla da sedne i imala je osečaj kada se nagla na stenu kao da je sela u neciju fotelju. Nasmejala se svojim mislima. Svoja zapažanja duguje svom oštrom oku, detalji koji običnom oku mogu da promaknu u njoj ce izazvati početni interes da prosiri svoje zapažanje i sagleda čitav prostor kao jednu celinu u kojoj svi detalji su imali svoje posebno značenje i mesto. Dok je sedela setila se onog malenog korita u kojem dolazi do mešanja vode sa pigmentom. Prišla je ponovo i svoje prste okvasila i liznula tu tecnost. Osetila je fini pomalo gorak ukus i neko prisustvo mineralnih materija. Pomislila je da je voda prelazila preko posebno obraslih stena mahovinom i mesala sa finim mineralnim materijama. Uzela je malu fino oblikovanu casu sa vrha svoje flase i zahvatila malo te zamucene tecnosti. Pomirisala je i njeno culo mirisa je desifrovalo onaj fini miris gline. Osetila je i miris koji joj je nalikovao mirisu nekih trava i korena koji je pomirisala u krsevitim predelima gde je videla iste takve pecine u pustinji. Kao da taj svet pecina ima svoje biljke, na stenama raste mahovina, a nije retkost da se pojave, pecurke i gljivice. Nije primetila prisustvo slepih miseva. U samoj pecini se sa one strane iz onog drugog hodnika koji se sirio i njim se ulazilo u pecinu. Razmišljala sam da kiše nisu mogle da povećaju žnačajno dotok vode i izvor joj se činio prilično malen. U ustima je osetila gorak ukus i kao da degustira promućkala je tu tečnost, kao da proba nasuto vino pa ne žuri da ga proguta već prvo na svojim nepcima hoće da oseti redak ukus onih vina koja imaju dušu. Kao da su nastala u posebnom trenutku, stajala u polumraku dok se ne slegnu i tek posle pretakanja, nekoliko puta, i cedjenja se ostave da odleže. Uvek se pitala u kojem trenutku nastaje onaj retki smek ili buke koji imaju samo prava vina.

Uzela je radi uzorka tu zamučenu tečnost i sipala pa je poklopila zatvaračem i stavila u ranac. Njen inters za tu obojenu vodu je potekao jer se suocila u mnogim pecinama sa sličnim pojavama i dejstvo takve vode koja curi je iznenadjujuci ali Milica nista ne prepušta slučaju dok u svojoj mini labaratoriji ne izvrši bar osnovnu analizu sastava te vode. U mnogim krajevima sveta u sličnim pećinama se i danas sakuplja lekovita tečnost kojom se leče retka oboljenja. Znala je da i naši krajevi nisu izuzetak samo se gubi trag tom iskustvu koje je ustupilo mesto nekim novim nacinima lecenja. Uobicajen naziv za tu mutnu tečnost je Mumijo. Neko bi rekao da potiču od Egipatskh mumija ali je to zabluda i gotovo smešno da neko pomisli da to ima neke bliske veze. Možda su prvi monasi uočili blagotvorno dejstvo te zamućene vode. Možda su njom uspeli da održe svoju vitalnost i pokretljivost da su umirali u dubokoj starosti. Znala je da ta tečnost u većoj količini može da zasmeta čoveku i da se praktikuje ograničeno korišćenje, da se gotovo merena u gram uzima u odredjenom vremenskom razmaku. Naravno, kao i svaki lek. Moze da izleči ali i da ima drugo dejstvo pa i nepoželjne efekte na organizam. Sećala se da je ćitala o tome da odredjena glina koju ptice kljucaju iz njihovog organizma izvlači čak i neke toksične materije koje one u plodovima unose i zatruju svoje ćelije. I sama je probala da popije kao neki gusti sok razmućenu glinu. Sećala se tog blagog ukusa koji je kod nje začudo nije izazvao ni gadjenje ni mučninu. Osetila je tu materiju drugačije na nepcima od svake koju je u bilo kojem probala. Nije bila slična ni jednoj. Imala je nesto posebno i kada se proguta kroz nas prostruji neka energija koju ima samo zemlja koju se stvarala pod uticajem sunca. Ono je prenosilo u zemlju deo svog blagotvornog uticaja i kao da je energija sunca prostrujala njom kada zemlju progutala. Kako smo otudjeni od osnovnih sastojaka koji daju život biljkama i životinjama. Naša majka. Zemlja. Zemlja koju ubijamo, koja se menja i sve manje akumulira blagotvornu energiju sunca a sve više postaje toksična i beživotna. Mrtva zemlja. Iz koje ništa ne raste. To je podseti na pustinju. Kilometri i kilometri bezvodne i puste zemlje. Pustinje od peska i prašine. Prasina i pesak, vetar koji duva i menja okolinu. Premeštaju se brda peska, stvarajući samo iluziju trajnosti i čvrstine. I neizmerna vrelina sunca. Sunca koje daje zivot i sunca koje donosi sporu i bolnu smrt.

Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - petnaesti deo

Порука by Radeumetnik on 4/5/2008, 2:07 pm

U ovoj kamenoj keliji kao da je stvarnost za tren ustupila mesto njenoj viziji. Zar je Milica odlutala u san. Zar se utišalo kapanje vode u unutrašnjosti pećine koju još nije istražila. Da li ona stvarno vidi da joj se ukazuje duh monaha koji se pojavljuje u ovom prostoru. Zar je njen zanos postao dovoljno dubok pa je osetila pravi trenutak. Koja je misao kao nit povezala pa je osetila sebe kao deo te duse. Ili je osetila sebe delom ovog prostora u koji je nepozvana došla i razigrava svoju maštu. Zar u ovom prostoru vidi znake koji ne postoje. Znake zapisane u vremenu, stari trag duše koja je spas potražila u svetoj zemlji za svoje potomstvo. Učinilo joj se da je ugledala nekog čoveka koji sedi na onoj postelji. Oči. Oči su tako nalikovale na oči njenog brata Bože, na oči njenog oca Save. U tim očima je videla sličnost kao kada sebe posmatra u ogledalu i vidi svoje plavo zelene oci tako slične ovoj vodi, sa ovim stenama koje je okružuju i menjaju se da i svaka tačka u njenom oku se menja kako se svetlost igra i prelama preko unutrašnjeg zida pećine. Kao opsednuta, zamišljena, posmatrala je molitvu čoveka koji je svoje brojanice držao u ruci, njegovu monašku odeću i bosa stopala, njegovu kosu vezana u rep. Njegovo lice je svetla bleda maska. Kao da su njene oči se zagledale suvise daleko. Iza kog horizonta se pruža njen pogled. Njegov pogled ne može pronaći ali ovde počinje put koji će preći ona i njeni potomci da izadju iz ove kelije. Kao da je život ušao u te prazne oči i one se ukrstile sa očima koje je očekivala da će se jednom pojaviti na ovom pustom mestu. Kao da je maska oživela. Kao da su se oči u ogledalu prepoznale i neka toplina je ispunila keliju. Kao prvi znaci proleća u vazduhu, svetlost se poigrala i preko njenog lica su prešle iskre koje prelaze oko lica i crna kosa počinje da joj svetli. Poče da isijava plava boja koja se nekad iz crne preliva u plavicastu, pa se sa kose u talasima širi, prema zidovima prostorije i ponovo vraća, dok se sve ne ispuni tom plavom svetlošću kao da sve stene, oba tela, voda se medjusobno utapaju i povezuju sve prožimajući se u toj plavoj svetlosti.
Osećala je sebe u svemu, u stenama u vodi koju je popila. Gde je videla prvi put to lice. U vodi kog izvora? Čije je lice koje se sa njom sastaje u vizijama. Videla je. Ruku koja se podigla, i jedan osmeh. Osmeh koji je bljesnuo je tako poznat. Jevtin. Njene su oči su mu uzvratile i podignuta njena ruka. Isti pokret i njene pune usne u osmeh tom milom liku sa kojim se rastaje, sa kojim se još nije našla, gde počinje put koji će je odvesti gde je sve počelo. U kuću sa kamenim dimnjakom, kameni zidovi, gde sedi za stolom sa jedne strane otac Sava i sestra Zora. Spuštiše se njene duge trepavice, kada se podigoše iz oba plavozelena oka kanuše dve svetle suze i sve je bilo kao kada je tek došla. Voda se slivala sa stene iz malog korita, svetlost se igrala na zidu, žubor vode se prenosio i izlazio kao vecnost iskazana u muzici vode sa odjekom njenih koraka iz pećine.
Sve je govorilo da se nasla u boravištu nekog monaha. U njegovoj isposnici, gde se povakao iz opštežića, života sa drugim monasima u nekoj društvenoj zajednici, svoj samotni svet bude lični kontakt sa bogom kome upućuje svoje molitve. U manastirima se praktikuje posebna ishrana, gotovo da se isključuje meso, osim ribe. Isposnik se podvrgava drugačijem životum zamenjuje svoju udobnost kelije sa isposnicom u kojoj se telo uz post prepušta molitvi. Hrana je više nego oskudna, isposnik može koristiti, plodove ili da ima svoju bašticu u kojoj će zasejati nešto malo povrća. Monasi koji se odlučuju da žive u društvenoj zajednici sa drugim monasima, u opštežiću, veoma retko će svoju keliju zameniti isposnicom. To je gotovo pravilo koje je i danas prisutno u mnogim manastirima.
Nastavila je sa razgledanjem pećine. Kroz siri gotoo kanal, koji je usekla voda prošla je i usla u siru odaju koja se zavrsavala u malom jezeru koje je osvetljavala svetlost njene baterijske lampe. Videla je odakle dopire zvuk koji je stvarao potočić koji se niz stenu spustao i ulivao u jezero. Stekla je utisak da jezero ima svoj dotok ali i svoje oticanje nekim drugim knalima koji su postojali u čitavom kraju u vidu šupljina. Prelivanje jezera je očito nastajalo samo u slučajevima obilnih kiša kada iz pećine izlazi vodeni slap i gotovo se obrušava niz stene koje je voda izglačala i u steni izdubila na nekim mestima rupe dubine do jedan metar. Voda je tada svojom snagom gotovo kao svrdlo kopala prilikom pada i odnela sve stene koje su je smetale na svom putu.
Osetila je neznatno strujanje vazduha iz dubina pećine koja se očiti nastavljala nekim uskim kanalima koje nije imala zelje da istraćužuje.
Vratila se u manju prostoriju i ucrtala na mapi lokaciju pećine i njen položaj u odnosu na manastir. Pećina se nalazila nešto više na brdu u odnosu na manastir. Verovala je da ovo nije jedina pećina koja je služila kao isposnica i verovatno u ovom kraju postoje još neke koje su poslužile monasima samcima da tu zive i upokoje se u Bogu.
Napustila je ovo mesto tek kada je napravila dovoljno snimaka pa se uputila prema jednom prirodnom mostu preko koga je presla i nasla se na jednoj zaravni sa koje je na njeno veliko iznenadjenje pucao vidik i prema manastiru ali i prema okolnim brdima. Odavde se ispod, gotovo okomito video uski kanjon, oštre stene sa kojih se podizalo retko drveće. Kao sa nekog prirodnog vidikovca uživala je u toj lepoti koju je stvorila priroda u tom kršu gde je uočavala na pojedinim visokim liticama da se još gnezde orlovi. Kao neka zaostala oaza, skrivala je i održavala na tom ograničenom prostoru gotovo u nepromenjenom obliku nekadašnji izgled i život svih životinja koje su nekada živele.
Sa ovog mesta je uočila prugu koja je izgradjena da preseče preko brda nešto ukoso i preko samog manastira. Sadašnji manastir je izmesten sa prvobitne lokacije gde je srušen jer je preko temelja prešla pruga. Ponovo je podignut na starim temeljima, obnovljeni su zidovi i priprata, svaki stub od belog kamena. Čitala je da rušenje manastira nakon izgradnje pruge je bilo praćeno serijom cudnih pojava, smrt mnogih koji su u rušenju ucestvovali. Nije bilo retko da su skrenuli sa uma i izvršavali samoubistva. Svako ko misli da napadom na svetinju koju čini neki manastir neće dočekati kaznu koja će se obrušiti na glavne učesnike ali i na njihove potomke. Gotovo je bila sigurna da sva rušenja manastira na Kosovu će u vremenu imati svoj rasplet, da će mnogi osetiti taj Božiji gnev i to rušenje neće proći bez kazne. Samo je privid u kojem mnogi žive koji su naredili ili učestvovali da neće dočekati da plate skupu cenu za svoj nasrtaj na te hramove. Anatema i
kletva koju su na sebe navukli će pratiti čitav taj kraj sve dok se u vremenu ne namiri ono što je nasrtajem na svetinju izazvano. Oni koji su pripadnici druge vere su se kroz vekove uverili koliko je duga ruka i njihova nemoć da se suprostave svim posledicama koje su nastajale zbog napada na manastir. Zato su se odlučivali da budu čuvari manastira, da u njemu potraže pomoć za neke bolesti koje su se javljale kod članova porodica. Znala je za običaj da pripadnik druge vere čuva tradiciju da bude ključar, da otvara i zatvara vrata na crkvi Hristovog goba. Tu su se dve vere povezale u zajedništvu i toleranciji. Sva mržnja i verski sukob je ustupio mesto poštovanju svačije različitosti makar da je ona verska, i jezička, koja stvara prve nesloge i izaziva česta prolivanja nevine krvi. Milica nije volela da ni jedan čovek zbog boje svoje kože, pripadnosti nekom drugom narodu bude žrtva i da se na njemu vrši nasilje i oduzima osnovno pravo na život. Smatrala je da je veličina nekog naroda upravo u tome koliko će uspeti da ispoštuje tu različitost i pruži dovoljno prostora svakom da se u svojoj veri razvija i slobodno živi. Za Milicu su ljudi bili braća, povezani medjusobno nekom vezom, koja je duhovna nit i ona je ona čvrsta nit iz duhovne osnove koja se već vekovima upliće da čovek ode dalje u svojem shvatanju sveta koji se menja. Kao večito tkanje, ta potka našeg narodnog bića, u toj osnovi preplitanje svih iskušenja i uspeha, večito pomeranje sa pozornice zbivanja ili potpuni pad do dna gde se duh naroda kruni a narod ispašta zbog grehova i nedela.
Milicina pojava u ovoj malenoj isposnici, je delovala gotovo nezemaljski, njeno zamišljeno lice, iza koga se otvarao jedan svet, otvarao se životu, otvarao se da je osvoji ljubav. Kao da je i ovde pratila molitva, njenog oca Save, Bože daj mi pamet, daj mi zdravlje, daj mi snage da trpim, daj mi života da vama mojim ćerkama pokažem svoju ljubav koju osećem. Njegove molitve i reči da pokaže kolika je njegova ljubav nisu do kraja razumele. Tek mnogo kasnije u pustinji je Milica razumela molitvu monaha Georgija, dok je upućuje Bogu, da mu podari celomudrenost, trpljenje i ljubav. Molio je da ga sačuva od uninija, da se njegova duša uzdigne. Molio je da se svetlost u njegovim ocima ne gasi, kao sto sunce zalazi za oblak.

Objavio Radeumetnik


Последњи изменио Radeumetnik дана 6/5/2008, 12:54 pm. измењено укупно 1 пута
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - sesnaesti deo

Порука by Radeumetnik on 6/5/2008, 12:50 pm

Kada se molio otac Georgije za izbavljenje od uninija, to nije bio plod njegove bespomoćnosti ili straha, već je to bio izraz svega što je njega monaha dostojno, njegova spremnost da takvom stanju pogleda u oči i od Boga traži snagu da ga savlada. Da mu duša ne malakše, da je ne obuzme tuga. Da neka mala pomisao kao crv u duši se ne javi i sobom proguta sve oko njega, da sunčev dan postane sumračan, prazan i besmislen.

Slusala je reči koje su prodirale duboko u njenu dušu. Reči koje su u pokretale dobro u njoj, njenu jasnu želju da joj dušu osvoji lepota da cuje reci mudrosti, da njene reči budu čiste kao sto njene oci vide nebo posle kise. Uzasavala se lenjosti, kako u duhu tako i svoje vreme nije trosila uludo. U razgovorima se čuvala praznih reči. Kada nije sigurna uvek je pre birala ćutanje jer izgovoreno nije mogla poništiti.

Milica je izabrala da svoje telo poštuje, kao hram u kome se nalazi duša koja teži čistoti. Nikada nije mogla da razume ljude koji toliko teže da uživaju u razvratu i razuzdanosti. Kao da se plašila da je u tome raspad čovekove duše, pad u covekovo ništavilo. Cepanje njene fine i osetljive ličnosti koja teži pravednosti, bi je odvelo daleko od njenog cilja da njen um bude uvek u saglasnosti sa njenim srcem i telom. U njoj se budila radost sto je od nje daleko stanje samomučenja u izboru pravih vrednosti. Njena vera je bila postojana, i budila joj nadu da će njen put u svetu zemlju je odvesti na izvor gde je morala da počne sa svojim istraživanjem porekla svoje porodice. Sve do sada je njen trud nadoknadjen onim sto je otkrila. Došla je ovde da otkrije u sebi da bez ljubavi će se srušiti sav njen svet. Ona iskra koja je bljesnula u polutami crkve je probudila u njoj najdublje osećanje ljubavi. Tek tada je osetila ono o čemu je sanjala, o čemu je čitala, onu ljubav koju su veličali pesnici i koju su prikazivali slikari. Osećaj koji je doživela da su se probudila neka jaka osećanja prema nekome. Osećaj da je to biće neko ko u taj svet njenih osećanja treba da udje u njen svet u kojem je uvek ostavila mesta za voljeno biće.
Vratila se u motel i prepustila se svom zadovoljstvu da oseti blagotvorni uticaj vode na svom telu. Posmatrala je sebe i uočavala neke male promene koje su kvarile prvi utisak koji je imala o sebi posmatrajuci se u ogledalu. Njene lepe grudi, rumene bradavice, stomak koji je isticao lepo oblikovan venerin brezuljak, njene duge noge i ono sto je uvek zahvaljivala prirodi lepi prsti, nedeformisano stopalo, nokti kao da su listići cveta. Uočavala je na svom licu tu nesavršenost, neznatnu razliku u položaju obrva, levo oko joj je uvek bilo ispred desnog, uvek se nasmešilo, žurilo, a desno se poigravalo kao dete. Nasmešila se samoj sebi, i oba oka su bila jednaka, ujedinjena u jednom osmehu. Sitne bore su samo jos više isticale njene oči, to živo zeleno, kao da je ostalo, prenelo se sa polja u kojima se igrala sa sestrom Zorom. Njena nemirna kosa, blago ukovrdžena, ostajala je takva i vraćala se sebi, posle svih tretmana, posle svih pokušaja da je učine drugačijom. Posle sna, njena kosa je postajala kao pre, nekoliko pramenova su uvek lutali od njenog obraza preko njenog čela, a jedan se igrao pokrivajući njene ušne školjke koje su krasile dve dijamantske mindjuse. Njene uši su samo isticali vešto obrušeni dijamanti. U njima se zadržala vatra koja se podizala iz prvih vulkana. Kao iz užarene lave da se prenelo crvenilo, pa se promenilo u plavetnilo kako se i temperatura menjala, da bi se boje medjusobno pomešale u zeleno pa bi postajući ljubičaste svetlucale kao žive. Njen dvosed je reagovao na kontakt ključa, čula je fino brujanje moćne mašine. Osećala je put koji su prelazile široke gume. Oko njenog vrata je vezana maram lepršala kako je ubrzavala. Nije volela da vozi previše brzo i rizikuje da negde sleti sa ovom skupom igračkom. Motor je reagovao na najmanji dodir kvačila, i kretanje dvoseda je nalikovalo na lako kretanje macke. Posmatrale je sunce koje je već pocelo da menja svoju putanju ali je jos daleko od zalaska iza oštrog vrha iznad pećine u kojoj je bila. Poželela je da se prepusti ovim trenucima, neobaveznoj šetnji do grada u kojem če sa pošte poslati spremljene fotografije i članke u redakciju casopisa za koji je pisala priloge. Nije volela da neko drugi razvija njene fotografije i prvi utisak je htela da stekne kada ih u gradu izrade u foto studiju. One koje odabere će poslati a ostale će sačuvati za arhivu. Nije joj se žurilo, imala je dovoljno vremena, da posmatra retke borove koji su na vrhovima stena osamljeni rasli. Kada se več spustila u kanjon iza krivine je naišla na muskarca duge kose vezane u rep, u lanenoj košulji sa diskretnim šarama, preko koje su prelazile naramenice plavih farmerica. Kombinezon gotovo bled, na nogama je imao kožne sandale sa debljim djonom. Kada je cuo auto zastao je u kraj uza samu stenu i okrenuo se. Da. To sam i pretpostavljala. Jevta. Kao da je došlo vreme da se stalno srećemo. Stala je i naslonila ruku na vrata dvoseda. U vazduhu se osećao miris borove smole, i žutih cvetova. Kao da su se za tren njene oči počele da tonu u Jevtine. Jedino glas koji je izašao iz njenog grla je sprečio da nastave taj svoj put. Vi se opet dali u potragu za vašom zemljom. Jevta je pogleda. Njegov pogled je više rekao nego sto su reči. Danas sam napravio pauzu da mi se oko odmori. Unutrašnjost i slaba osvetljenost hrama izaziva naprezanje očnog nerva i osećam peckanje a nekada i crvenilo. Imam potrebu da se krećem, jer sam često u istom ukočenom položaju dok slikam. Obično do grada idem džipom koji ide u nabavku iz motela, ili pešice. Hocete da vas povezem. Ako, želite. Do grada mi treba dobra četiri sata i nisam baš za toliku šetnju ako ne moram.Samo bih vas nesto zamolio. Recite. Da mi ne persirate. Važi. Prihvata se. Dok je Jevta sedeo i ona pazljivo vozila, povremeno je posmatrala Jevtin profil. Njegovu kosu, naraslu crnu ukovržanu bradu. Kao da su sve rekli, Milica je vozila i razmišljela gde se prekinuo započeti razgovor. Okrenula je glavu i Progovorila. Jevto. U isto vreme i on je rekao Milice. Potpuno zateceni, neocekivano, nasmejali su se kao da je taj smeh razbio neki zid tisine i prekinuo njihovo ćutanje. Reci Milice. Prekinuo sam te. Uvek ovako ideš sam. Ne. Ponekad idu samnom i radnici koji rade na priprati. A nekada sa nama podje i Lepa kada ide da poseti majku. U ovom gradu se kratko zadržavam i gotovo nikoga ne poznajem. Prenoćim u hotelu ako mi se ne ide ponovo pešice i sačekam džip ujutro koji dolazi po namirnice za motel. Ti svakako više poznaješ ovdašnje prilike i taj grad nego ja. Ja cak neznam ni gde se nalazi pošta, a neznam ni to gde se nalazi banka. Da. Znam. Obišao sam ga, jer nije veliki i ne treba puno da se obidje sve što je u njemu zanimljivo. Najlepši deo je svakako stari grad. Na samoj reci.Podseća me na neki čudan način na Pariz i Senu. Dok sam boravio u njihovom muzeju i kopirao nisam imao vremena da se divim ni gradu nu reci. Kao ni ovde, jer najviše vremena provodim u hramu. Osetila je neku setu u njegovom glasu. Neka senka kao da je prešla preko njegovih očiju. I opet se prekinuo njihov razgovor. Jevta kao da nije hteo dalje da insistira i nastavlja a i Milica je prihvatila tu tisinu kao neki predah jer njena radoznalost bi mogla da u njegovim očima preraste u sumnju.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - sedamnesti nastavak

Порука by Radeumetnik on 7/5/2008, 10:19 am

Pariz, grad u kome se Jevta našao nakon što je postao stipendista francuske vlade. Zapažen je od strane sekretara francuske ambasade, pri poseti slikarskoj školi koju je vodio poznati i kontroverzni beogradski slikar. Predložen i primljen sa najboljim preporukama da nastavi svoje post diplomske studije na francuskoj akademiji i radi na proučavanju, tehnologije i postupci slikanja starih majstora na slikama koje su izložene u Luvru. Za vreme studija u Beogradu na trećoj godini akademije u posetu ateljeu gde su slikali studenti pojavio se poznati slikar koji je u umetničkim krugovima važio za najprodavanijeg slikara. Slike koje su potpisane njegovim imenom su bile tražene i smatralo se da kupovina njegovih slika je dobro ulaganje novca. Osnovao je svoju slikarsku školu u kojoj su se našli najtalentovaniji studenti završne godine likovne akademije i sve slike koje su stvorili su bile potpisane njegovim imenom. Studenti su dobijali skromnu nadoknadu i zadovoljenje da se kreću u krugovima u kojima se plasiraju i predstavljaju umetnička dela. U skoli se nasao i Jevta i njegova neverovatna virtuoznost u crtanju i komponovanju velikih kompozicija je odmah podigla rejting poznatog sllikara do neba, za koga je Jevta radio. Sve slike koje je naslikao Jevta sasvim odudaraju od načina rada koji je imao kontroverzni slikar. Potražnja za Jevtinim slikama potpisanim tudjim imenom je porasla da nije stizao da ispuni zahteve svoga mentora i zapao je u krizu i gubio volju za stvaranjem. Slike su se množile, do trenutka kada je doslo do oštrog sukoba izmedju Jevte i vlasnika navodne škole. Jevta je odbio da naslika jednu sliku u kojoj se pojavljuju elementi koji su za Jevtu bili uvredljivi. U završnoj fazi slikanja, u sliku je trebalo doslikati detalje koji su više nego smešni i odudaraju od čitave slike. Te detalje je kontroverzni slikar gotovo u svaku sliku unosio i time je slike završavao. Videle su se razlike u načinu rada, primitivan i amaterski postupak slikanja kod nabedjenog velikog majstora i prava veština kojom je svaku sliku Jevta učinio pravim remek delom. U ateljeu je došlo do razmene oštrih reči. - U ovoj slici je besmislica dodavati bilo šta, ona je završena i doslikavanje tih gluposti je za mene uvreda preko koje neću preći -. Veoma besan, sa žestinom i povišenim tonom je pretio slikar koji se pretvorio u prodavca Jevtinih slika. - Ti si bio niko, bez mene si, cujes li me, bez mene si niko, zapamti dobro da ako odeš odavde za tebe će sva vrata galerija biti zatvorena - . Pretnje koje su izrečene su bile ozbiljne i uticaj u umetničkim krugovima koji je ta lažna veličina imala je bio suviše veliki da bi se njegove reči primile sa podcenjivanjem. Sa odlaskom Jevte iz ateljea splasnula je potražnja jer se odmah osetio pad u kvalitetu slika koje su izlazile iz radionice, slika koje su stvarali prosečni slikari koji nisu imali poleta ni umetničke imaginacije ravne Jevtinoj. Počele su da kruže priče po umetničkim kuloarima da je majstor izgubio rasnog ždrepca sa kojim je dobijao sve trke i osvajao velike iznose. Medjutim niko se nije imao hrabrosti da javno demaskira tu slikarsku nabedjenu veličinu. Kao da su pobedili interesi i strah od uticaja koji je bio nesumnjiv od strane vlasnika te famozne škole. Svojim odlaskom je Jevta učinio značajan korak, da se oslobodi jedne pijavice, koja mu je ispijala onu svežu zdravu krv, koju više lažni slikar nije imao. Njegove slike su spoj anemičnog i bezličnog prikazivanja nekih lažnih etnografskih scena, nekih iskrivljenih vizija i apsurdnih biblijskih motiva u kojima se samim prikazom negira ono što se u tim scenama stvarno desilo. Kritičari su pisali sjajne kritike, jedan slikarski krug se brzo pretvorio u vešte trgovce pa je trljao ruke a umetnost se pretvarala u dobar posao na kojem su se zaradjivali velike sume novca. Odlazak Jevtin iz ateljea je za nejega bio pravo oslobodjenje, gotovo već ugušen kao slikar, gubio je volju za stvaranjem, svako delo mu je postajalo teret i njegova anonimnost u kojoj je ziveo mu je oduzimala veru da se u umetnosti stvara iz želje da se stvore neprolazne vrednosti a ne radi sticanja slave ili bogaćenja. Slika koju je kupio sekretar francuske ambasade videvši je prilikom posete ateljeu na Jevtinom štafelaju. Upoznao se sa Jevtom i začudio se dobrom poznavanju francuskog jezika koji je od svoje majke Jevta učio od malena. Shvatio je igru koja je prisutna u tom ateljeu i bilo mu je jasno da pravi stvaraoc te slike je Jevta, onaj isti mladić koji je slikao tu sliku prilikom njegove posete a ne taj slikar koji mu se činio previše primitivan i neuk da bi takvo delo uopšte stvorio. Sliku je kupio ali je pozvao Jevtu da dodje u njegovu rezidenciju. Jevta je posetio sekretara i upoznao njegovu gospodju i njegovu ćerku Mary, koja se odmah na prvi pogled zaljubila u Jevtu. tom prilikom su na ručku stigle ponude da Jevta sa preporukama ode u Pariz i nastavi post diplomske studije. Jevta je prihvatiotu više nego povoljnu ponudu i vest o tome je odneo u atelje gde je u nevezanom razgovoru ispricao svom bivšem mentoru da je dobio povoljnu ponudu za nastavak studija. Izraz neverice i čudjenja, neki podli izraz ljubomore i zavisti prekrio je njegovo lice ali se savladao i nastavio razgovor sa Jevtom ne ulazeći u detalje i ne iteresujući se više o toj ponudi. Još tada je dobro znao da ga je izgubio i da neće proći mnogo da će se oteti i supristaviti njegovoj vlasti. To se na kraju i dogodilo i Jevta se već ujesen našao u Paruzu. Na akademiji je ubrzo stekao slavu da njegova ruka je ruka koja stvara poput starih majstora. Jevta je mnoge slike analizirao i snimao sa infracrvenim svetlom i video do same osnove platna kako su stari majstori slikali. U podrumima i restauratorskim radionicama u Luvru je dovršio svoje studije i za njega gotovo da više nije bilo tajni kako su te slike nastajale. Živeo je skromno u umetničkoj četvrti u svom ateljeu koji mu je bio u prvo vreme dovoljan ali kasnije prostorno neadekvatan, gušio se u tom malom prostoru a slike koje je radio su bile velkih dimenzija. Za vreme svog boravka u Parizu naslikao je mali broj slika jer je slike radio dugo vremena i svaka slika je bila vrhunac slikarske veštine. Galeristi su se otimali da mu otkupe neku od tih slika ali je Jevta izbegavao da prodaje te malobrojne slike koje su mu oduzele gotovo tri godine rada. Postao je slavan u krugovima koji se bave trgovinom umetničkih dela i galeristi su uvideli da njegove kopije umetničkih dela dostižu visoke iznose. Jevta je svaku kopiju naslikao i zaveo je u svoj registar da je to kopija i zaštitio je da se nebi ta kopija prodavala kao original. Svaka kopija je imala takav dodtignut nivo, da se svakom poznavaocu umetničkih dela činilo da se pojavio predstavnik starih majstora, koji radi u duhu i tradiciji koja je pripadala prošlim epohama. Jevta je stekao svoj ugled i njegova veza sa ćerkom sekretara francuske ambasade je trajala sve dok Jevta nije postao slavan. Kada je počeo da se kuva u tom surovom umetničkom kotlu, da se na svetlost dana ukazuju njegove slike kao odraz majstorstva, Mary je Jevti zadala nizak udarac i prevarila ga sa tada poznatim mladim glumcem koji je tek počeo da se diže na glumačkom nebu. Mary je zivela u krugovima u kojima je navikla da se ističe i bude centar pažnje. Izazivala je Jevtu svojim slobodnim ponašanjem, razmažena i željna promena parnera je povredila Jevtina fina osečanja i nakon njihove svadje je došao kraj toj besmilsenoj vezi. Marz je nastavila sa svojim načinom života a Jevta se vratio u Beograd i u svojem stanu na mansardi napravio svoju radionicu za restauraciju umetničkih dela i slikarski atelje. Ceo tavan je adaptiran u veliki i svetao slikarski atelje u kojem je smestio slike koje preneo iz Pariza. Prva izložba je izazavala šok u umetnićkim krugovima i kuloarima se digla bura i potplaćeni su kriticari dobili zadatak da ocrne pojavu takve umetnosti koja je bacila u senku sve dotadašnje stvaraoce. Oni su svi sa svojim slikam dostojnih staklorezačkih radnji, se našli zatečeni i niko pre Jevte ni poslke njega nece dići toliku prašinu kao što se to desilo te večeri na otvaranju te neobične izložbe. U galeriji je bilo izloženo samo šest ogromnih slika koje su svakog posetioca ostavljale bez daha. Svako ko je izdaleka gledao ili se priblićio je bio zapanjen tom neverovatnom tehnikom koja je na platno iznela takvu snagu u prikazivanju prostora. U najboljem stilu velikog majstora je na svakoj dominirao odredjeni broj figura i svaka slika je bila jedno vidjenje sveta. Poslednja slika je prestavljala snaćnu i neponovljivu viziju budučnosti koju je Jevta imao kada mu je Život viso o koncu. Rastanak sa Mary, zamor od te gužve i atmosfere pozornice, iscrpljenost dosadnim kopiranjem, velikim naprezanjem da taj mali broj slika završi je Jevtu odveo u bolnicu gde je njegova isrpjljenost se odrazila i na njegov duh i na telo. Došlo je do opšteg kolapsa organizma i lekari su njegovo stanje već smatrali konačnim padom svih zivotnih funkcija. Pao je u komu i čekao se momenat da mu i srce otkaže. Ležao je bledog lica kao skamenjeni apolon. Iz njegovog produhovljenog lica je izbijala neka svetlost koja je bila gotovo vesnik da se njegova dusa deli izmedju ovog sveta i neba. Potpuni neobjašnjivo za lekare čudo, Jevta se probudio i nakon kraćeg oporavka napustio bolnicu. Ostala je enigma sta se desilo te noći kada se Jevta probudio i kada je imao svoju poslednju viziju koja je ostala zauvek zabeležena na njegovom remek delu koje je i najviše napada imalo. U toj slici je mnogima koji su svoj renome stekli svojim ulaženjem u različite sekte i propagiranjem one vere koja je bila daleko od tradicije u kojoj je vaspitavan Jevta. U svom ateljeu u Beogradu, posle te izložbe povukao se is svih zbivanja i zatvorio se u svom ateljeu gde nije davao intervju ni jednom novinaru. Na računima je imao dovoljno novaca koji je stekao kopiranjem slika u Luvru za naručioce i apsolutno se posvetio slikanju novih slika. Slikao je zatvoren sve do momenta kada je od jednog monaha iz manastira koji je u blizini sela odakle je Jevtin otac nije dao preporuku da se Jevta uzme za zivopisca te velike crkve, Prihvatio se onog posla koji uvek želeo, da se na zidovima crkve nadje ono najbolje sto je Jevta kroz svoje slikarstvo stekao. Zavrsetak crkvenog živopisa i freske koje su tada nastale su otvorila široka vrata Jevti da se njegov rad nastavio na mnogim hramovima u kojima je se predao do kraja svojoj umetnosti. Kao da se ta noć u kojoj je Jevta imao posetu i video. Čuo je glasove i jedini put koji mu je ostavljen je put koji samo odabrani biraju. Nije bio njegov put da se njegova dusa preseli na nebo, već da otpočne ono stavranje zašta je Jevta bio rodjen. Da prestane da slika ovozemaljsku stavrnost i prolazno, da zivopise bozansko, harmoniju koju je u svojim nadahnutim vizijama imao. Poštujuči tradiciju, prepustio se molitvi i njegova ruka je ikone i freske pisala drugačije od svega što je u školama naučio. Zaboravio je sva stečena umetnička pravila i nova dela su imala nešto što ni jedno prethodno nije. Boga. Prisustvo božansko, odsustvo lažne tehničke savršenosti kojoj je već Jevta počeo da robuje. Njegove slike koje je naslikao u Parizu i u Beogradu su ga opterećivale jer je znao da ta savršenost je privid i njegov pad u zamku da je svojom veštinom dostigao savršenstvo. U noći u kojoj se njegova duša borila sa samom sobom je izabrala da odbaci jedan lazni svet i da se prepusti u beskonačno, da svoju umetnost stavi u službu onoga od koga je i izabran. Jevta nije imao ni malo sumnje da je završeno njegovo robovanje pukoj veštini, da sve što bude nastalo će biti drugačije jer se njegov život produžio da se njegova duša uveri da je čovekova moć ograničena dok gleda samo ovaj vidljivi svet, a onaj nevidljivi ne želi da vidi duhovnim okom i prenese svojom rukom one predstave koje su odraz božanskog u čoveku i koje je u svojim vizijama u bolnici u Parizu imao.

Objavio Radeumetnik


Последњи пут изменио Radeumetnik дана 9/5/2008, 10:20 am. изменио укупно 2 пута.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - osamnaesti nastavak

Порука by Radeumetnik on 9/5/2008, 10:10 am

Dok je ćutao i negde u daljinu zagledan Jevta se gotovo izgubio u mislima. Milica je posmatrala tu Jevtinu promenu. Osetila je da samo spominjanje Pariza je kod njega izazvalo njegovo iznenadno povlačenje i zatvaranje u sebe. Pitala se šta je se to dogodilo tamo u Parizu za vreme njegovog boravka, dok je Jevta tako reagovao i prekinuo započeti razgovor.

U grad Valjevo su ušli preko mosta i Milica je u blizini parka, na parkingu ostavila auto, dvosed se izdvajao od ostali automobila.

Pošta se nalazila u centru grada i Milica je sa Jevtom krenula kroz stari grad, ulicom koja je ista kao što je bila još u tursko doba, popločana kaldrmom, kuće sa doksatima i malim radnjama. Kao nekad u njima kao ostatak neke tradicije ostali su već izumrli zanati, grnčar je izložio svoje ćupove, krojač je u izlog stavio kape šajkače, odela anterije, košulje od domaćeg platna, u opančarskoj radnji su izloženi se žuti i šareni opanci za muškarce sa nešto većim i povijenim kljunom šiljkani i ženski ispeleteni od fine kože. U jednoj radnji kazanžija je radio na novom rakijskom kazanu, a na samom mostu sa desne strane smestio se berberin koji je odatle kroz širok izlog posmatrao prolaznike dok je sapunao i oštrio brijač i prepričavao po svom običaju sve ono što se u jednom malom gradu dešava. U gradu kao što je ovaj u užem gradskom jezgru su živeli oni koji su već pripadali gradjanskom sloju. Iz tih porodica koje su se nekada preselile iz okolnih sela u grad su potekli, prvi službenici u opštinskoj upravi, lekari, advokati. U staroj zgradi gimnazije gradjenoj u klasičnom stilu pored muzeja su radili prvi profesori koji su se školovali na beogradskim fakultetima. Preko puta gimnazije do reke sa širokim šetalištem prema drugom pešačkom mostu se smestilo gradsko pozorište. Grad je bio za svakog onog koji prvi put udje u njega na prvi pogled kao i drugi gradići u Srbiji ali ono što ga je izdvajalo od ostalih je položaj da se obreo na dve reke koje se ispod gradske pijace i manjeg sportskog stadiona spajajaju i čine jednu veću reku koja odatle mirno teče kroz vrbake kroz prilično ravnu kotlinu.

Svako ko je video Milicu i Jevtu dok šetaju prema pošti je zapazio Milicinu izrazitu lepotu i Jevtin izgled koji je više odgovarao monasima u manastiru iz kojeg su povremno doalzili u grad. Grad i okolina koji je kroz vekove za svoje vodje imao jednog Protu Matiju Nenadovića je u okolnim selima imao tradiciju da se iz tih sela došlo najviše monaha i u ratnom periodu gotovo svetac je zatočen u logor onaj koji je postao patrijarh i duhovni otac Srbije Nikolaj Velimirović. Na malom trgu gotovo na ulazu u fradski sud je tajala impozantna figura, prote Mateje Nenadovića, rad velikog vajara Mileta Jevtića koji je živeo u gradu sve dok ga rat nije odveo u Ameriiku da se više nikada ne vrati u grad koji je toliko voleo.

Svojevremeno mu je jednom davno otac Justin iguman manastira Ćelije kod Valjeva je pričao Jevti o običajima i naravi ovog blagorodnog i vrednog naroda koji poštuje svoju veru i vekovima na ovom području trpi žestinu neprijateljstva, trpi naneto zlo svih onih koji su dolazili sa oružjem u ove krajeve. Slušao je o kolebanjima i lutanju o nastalim deobama u narodu na četnike i partizane, na dražinovce i komuniste. Politika i novo stvarene ideologije, koje su imale za cilj da izmene svet i donesu privid blagostanja su samo izazvale i produbule taj jaz, donele nesreću i okitile mnoge kapije crnim barjacima u znak žalosti za poginulima na obe sukobljene strane. Prve komšije i rodjena braća su postali jedno drugom ljuti neprijatelji i množila su se zločinstava kod onih koji su se oduvek o praznicim u svojoj veri okupljali u crkvi.

Idući prema robnoj kući i centru gde se nalazila pošta video se gradski hotel koji je bio nešto niže u odnosu na poštu i robnu kuću. Preko puta u neuglednoj zgradi je bila smeštena i banka. Grad se razvijao nekako haotično, one lepe zgrade u klasičnom stilu koje su potojale pre drugog svetskog rata su ustupile mesto nakon rušenja nekim bezličnim i netipičnim zgradama u kojima nije bilo ni one lepote ni dostojanstva naroda koje je u vremenu sticao.

Kod pošte se se rastali i Milica je ponudila Jevti: - Ako se ne žuriš nazad kada završim u poslove u pošti i banci možeš se vratiti samnom do manastira. – Jevta se zahvalio i dao Milici broj svog mobilnog telefona da budu u kontaktu. Na njeno veliko iznenadjene Jevta se ponudio da joj pokaže kako izgleda ambijent jednog restorana na reci Gradcu koji je imao izgled nekadašnjih vajata gde se stanovalo leti i unutrašnjost je opremljena u stilu mnogih kuća koje su nekada postojale u okolini. Milica je bila iznenadjena tom iznenadnom ponudom od strane Jevte i prihvatila je da se nadju kod samog parka gde je i parkirala svoj dvosed na obližnjem parkingu. U pošti se nešto više zadržala nego što je očekivala, sporost službenika, izvesna gužva stvorena pred šalterima je kod nje izazvala pomisao da se neke naše navike ne menjaju bez obzira na uvodjenje kompjutera u poslovanje pošte. Da ljudi kao da ne prihvataju i više im odgovara nekadšnja ležernost i sporost u radu sa strankama.

U banci je išlo nešto brže i blago čudjenje je izazvala činjenica da svoje čekove koji su bili izdati od engleske banke se u toj banci ne mogu realizovati. Viza kartica je već bolje prošla ali je komunikacija sa engleskom bankom bila slaba tako da transfer novca sa njenog računa u Engleskoj na račun u Valjevsku banku neće ići tako brzo. Nešto gotovine koju je imala će zadovoljiti njene potrebe u narednim danima ali će morati da podigne nešto novca kada krene u selo da poseti oca Savu i sestru Zoru. Milica je svaku priliku koristila kada dolazi da ode i provede bar neki dan sa njima u selu. I oni su se radovali njenom dolasku i njena soba je uvek čekala provetrena i sa mirisom unetog cveća za koje se uvek pobrinula sestra Zora. Osećaj sreće što je sa njima je uvek zamenila tuga kada je odlazila a na kapiji ostali da stoje otac Sava i sestra Zora. Dok je vozila i pored nje promicale dobro poznate kuće uvek je njeno lice bilo u suzama. To je bilo jače od nje. Ta osećanja nije mogla i nije želela u sebi da uguši.

Do raskrsnice i mosta koji prelazi na drugu stranu male, brze i čiste reke Gradac, su dosli njenim dvosedom i preko puta ispod same brane je parkirala svoj dvosed. Posmatrali su sa mostića na samoj brani vodu koja pada, šum koji stvara i osećali njenu svežinu kao da se u vazduhu stvara neka fina izmaglica od sitnih vodenih kapi. Stazom koja vodi prema nekadašnjem mlinu na mestu gde je stvorena etno aoza su dosli i usli u usli restoran koji je bio prilicno posecen i njihov ulazak nije ostao ne primećen. Pojava Milice i markantna figura Jevtina je kod gostiju izazvala radoznalost. Kao da je u njihovim ocima se stvorilo jedno pitanje: - Ko je ta prelepa mlada žena, i taj muškarac sa kosom vezanom u rep, kovržave crne brade, uskog lica, lica koje kao da je izvajano ili ozivelo sa grckih figura. Iz njegove pojave i lika je zračila produhovljenost i blagost. Kao da oči uperene u njih nisu znale u koga će pre gledati, na kome će se više zadržati pogled, da kratko uživaju u lepoti koja se iznenadno pojavila na tom mestu u liku Milice i Jevte. Konobari obučeni u narodne nošnje su docekali Jevtu koga su ociti poznavali a pojavu tako lepe dame je i kod njih tog dana bi praznik za oci. Želeli su da ih ugoste i njihov odmeren i fini doček je ostavio snažan utisak na njih i osećali su se kao kod kuće. Predložili su da u njihovom restoranu probaju one specijalitete i probrana vina. Narucili su veoma ukusnu pastrmku koja je rasla iznad hidrocentrale u omanjim ribnjacima i koja nije izgubila od ukusa jer se vodilo racuna da ishranom se ne pokavare najbolja svojstva i ukus ribljeg mesa. Rucak je dosao kao predah u ovom danu koji je imao svoja iznenadjenja za oboje. Vino koje su pili je godio njihovom prefinjenom ukusu za vina, jer je i Jevta imao sklonost da uživa u retkim vinima i hrani koja je uvek bila na poseban nacin spremana. Njegova sklonost, i gotovo strast koju je jos u Parizu razvio da sam sprema hranu, da vešto koristi različite začine. U njegovom stanu se uvek osećao poseban miris hrane koja se sprema. Jevta je Milici pricao da se kuvanjem i pecenjem mogu istaći ili pokvariti ukus i miris svih sastojaka nekog jela, da se gubitak boje i vizelnog utiska gubi i zelja i lucenje onih sokova kod svakog coveka da uzivanje pocinje od pogleda. Milica se smejala tim njegovim zakljucima. i rekla da se to uzivanje odnosi i na druge pojave. Nije bilo njeno ne manje iznenadjenje kada je slusala Jevtu kako poput vrsnog poznavaoca nabraja retke začine i jela koja je pripremao. Dok su opusteno razgovarali, kroz prozore koji su bili otvoreni se cuo zvuk koji stvara voda, sum vode koja sa visine pada sa brane, Gradac je kao i uvek tekao hladan i čisto prozracan a male ribice su iskakale na brzacima a pastrmka se skrivale ispod stena ili se kao plave senke kretale kupeći larve i vodeni cvet.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA devetnesti deo

Порука by Radeumetnik on 15/5/2008, 4:47 pm

- Jevto, kako je ovde lepo, nisam ni slutila da u ovom kraju postoji ovako lepa i čista planinska reka. Priroda oko ove reke Gradac je zapanjujuće ostala netaknuta ili su ljudi odavde odlučili na vreme da sačuvaju reku i njene obale od zagadjenja
Dok je Milica govorila, Jevta je posmatrao i nije je prekidao, uživao je slušajući njen glas, prepustio se tom trenutku na tom lepom mestu. Osećao je uzbudjenje kada bi ga preplavio kao val svaki njen osmeh i topao pogled. Prvi put je osetio nešto više od fizičke privlačnosti. U atmosferi, oko njih su njihova suzdržana osećanja izazivala onu finu napetost i želju. I vreme kao da je stalo dok su opušteno sedeli i ćaskali gotovo neobavezno kao dva prijatelja koji se već duže vreme poznaju. Dok su nazdravljali taj neocekivani susret su pretvarali u nešto više od zajedničkog druženja. Milica je iza Jevtine suzdržanosti i nenametljivosti otkrila jedan poseban svet. Jevta je iznenadio svojom suptilnosću, njegova spontanost, opšta kultura i poznavanje istorije je u Milici izazvalo neskriveno divljenje. U razgovoru su više puta sa srpskog prelazili na francuski jezik, da bi neke svoje misli izrazili ili približili one posebne misli koje samo određeni jezik može izraziti svojim bogastvom reči. Dok su razgovarali njihova pojava i medjusobna nežnost je bila prisutna u vazduhu te je izazivala pažnju kod onih koji se nisu mogli suzdržati da svoje poglede duže vreme ne zadrže na njihovim nasmejanim licima. Milicini obraze je prekrilo blago rumenilo, podstaknuto razgovorom sa onim koji je sve više privlačio svojom pojavom: Kao da ni birano vino nije probudilo one iskre u njihovim očima kao što je probudila sama njihova blizina. Oboje su znali da je život jedan tren, da se živi svaki tren, sa svakim pogledom i osmehom i dodirom život prolazi. Kao da su oboje znali da se život ne može do kraja planirati, da ima svoje neočekivane obrte, da je nepredvidiva sudbina često uzrok mnogih prekinutih puteva i lutanja. Živeli su ovde i sada, kao da sutra ne postoji, kao da je ono što su ostavili za sobom bilo samo čekanje da dodje do ovog trenutka koji ih je ispunio obostranom srećom. Iza svoje suzdržanosti su osećali onaj ubrzani rad srca koji je uvek znak da je izmedju njih uspostavljena ona veza koja će ih zauvek povezati magicnom snagom njihovih probudjenih osećanja. Jevta je bio siguran da je konačno došla ona koja će usmeriti njegove misli ka onoj ljubavi koja se sanja i priželjkuje. Jevta se nikada nije odrekao ljubavi. Duboko je verovao da se treba prepustiti jednoj velikoj sve prožimajućoj ljubavi, koja je uvek čista i plemenita. Kada naidje pokrene osećanja poput planinskih potoka koji se brzo spuštaju i stvaraju reku u kojoj će sve da vri od života.
Ovaj trenutak koji je dugo čekao, mu se učinio nestvaran, nestvarna i Milica koja je pričala i smejala se. Posmatrao je njenu ruku dok nju naslanja glavu, posmatrao je njene pokrete koji su mu bili toliko poznati, kao da ih je video nekada davno u nekom snu koji je sanjao pa ga zaboravio kada se naglo probudio. Nije nalazio odgovor na jedno pitanje koje je sebi postavio onog trenutka u bolnici kada se probudio da bar pokuša da razume svet u kojem je video sebe kao i mnoge koji imaju više razloga da opravdaju svoje neuspeha nego da nadju reči da kažu istinu o svojoj nemoći da se suoče sa stvarnošću. Sve ove godine koje je proveo u proučavanju nečega što mu je stalno izmicalo i udaljavalo se, proučavanju kako da se izrazi a da ne prevlada ona veština koju je stekao neprestanim crtanjem. Sve što bi nacrtao je bilo toliko stvarno, nije bilo ni malo sumnje da je njegova veština kao i njegovo oko zapaža one detalje koji inače izmiču pažnji dok se ruka ne izvešti da sa lakoćom linijom da prostoru neki oblik dajući mu značaj i smisao koji bi želeo. Sve što bi prikazao činilo se previše savršeno, i ta savršenost i taj red koji je stvarao mu je zasmetao jer su svi oblici počeli da govore previše o tome kako izgledaju nego ono što bi trebali da budu. Zavodljivost i elegancija, savršen raspored, mere koje su tačno prikazivale su ga dovele do toga da postavi pitanje, šta dalje, kuda treba ići nakon ove stečene veštine. Započinjao je slike koje nije završavao, ostavljajući ih jer mu se učinilo da se na nijima ništa ne može promeniti. Sve više je vreme trošio na kopiranje onih dela koja su stvorena od nečije druge ruke koju je mogao imitirati ali ne i idealno ponoviti. Koliko god se trudio da ponovi neki pokret ili izvuče neku liniju poput onoga koji je već pre to na originalu to učinio to mu je izmicalo i video je da njegova veština samo iluzija, da njegovo oko i ruka nisu savršeni. Ponoviti nešto što je neko uhvatio i zarobio u nekom prostoru je bilo za njega kao da je želeo da u taj prostor zarobi senku. Kao da je svetlost bila previše brza, da prikaže promene koje su nastajale na nekoj površini koje nije mogao da stigne da prikaže i morao ih je stvarati po sećanju.
Jevta kao da se probudio iz nekog sna, kao da je zeleo da od Milice sazna sve ono što je dovelo u manastir. - Milice sta je to sto tebe dovodi u onaj pust kraj i manastir u koji retko ljudi dolaze - . Moje istraživanje je obuhvatilo period u kojem je put kojim su se kretale Hažije prelazio preko tog manastira. U starom rukopisu sam otkrila da tu jedino mogu da dodjem do odgovora koji toliko tražim - .
- Verujem da je tako, na neki čudan način nekakva tajna je prisutna i nisi samo ti dosla do toga - . - I moje iskustvo i predosećanje mi govori da se u tom manastiru dešavalo mnogo toga što nije zapisano ali samo mesto zrači takvom atmosferom koja ne iskljucuje mogučnost da su se i strašne stvari dešavale u dvorištu i samoj crkvi - . - Kada radim imam utisak da me posmatraju nečije oči, ponekad čujem reči, neke glasove ili krike.
Nekoliko puta sam imao viziju coveka bele kose i brade koji se moli pred oltarom dok sam ulazio u crkvu - . Nisam sujeveran,
nemam halucinacije, ali duh nekih ljudi kao da se zadrzava i vraca na neka mesta gde su nekada bili ili se nesto desilo - .
- Jevto, neka svoja iskustva mogu uporediti sa čudima, neobične pojave, da mi se razni predmeti pojavljuju na odredjenom mestu, stari rukopisi, neki podvučeni pasusi u starim knjigama me vode do nekih otkrića, kao da iza toga postoji neki put, neki plan. Kao da neki ljudi mogu da deluju kroz vreme i sve sto su postavili kao putokaz, zagonetku ili lavirint vodi ka jednom saznanju ima jasan cilj i svrhu - .
- Milice, moja saznanja su da je manastir bio više puta razaran i paljen. Poslednje razaranje i rušenje je bilo kada je srušen prilikom izgradnje pruge - . Nekome je bilo stalo da ga sruši i nije želeo da izmeni trasu pa je pruga presla preko samog manastira.
Kada je prestala sa radom i šine skinute, manastir je obnovljen na svojim prvobitnim temeljima koji su se nalazili ispod nasute zemlje i kamena - .
- Veruj mi da manastiri kriju mnoge tajne, već duže vreme boravim u različitim manstirima i ništa nije isto kao što je u svakodnevnom životu. Vreme se ne meri jednako, mir koji se oseća na tom mestu je onaj mir koji mogu da stvore samo velike svetinje - . - Čak i nevernici priznaju da se osećaju sasvim drugačije kada se nadju u prisustvu svetih moštiju, da mogu da osete neku energiju koja ih prožima - .
- Jevto, nije nikakva tajna, da je mnogo novca potrošeno u službama SSSR-a da bi se istraživalo na nekim vidovima energija koje su u čoveku, u prostoru oko nas i nasa saznanja su jos veoma ograničena da shvatimo te pojave - . - Kako objasniti kontakte nekih ljudi sa duhom, koji im govori, saopstava sta se dogodilo ili ce se desiti u budućnosti. Postoje mnogi primeri da im se ukazuje isti lik, koji ima jasne namere i jasan cilj, na odredjenom mestu u odredjeno vreme kao po nekom planu dolazi do susreta - . - Da, Milice, ali ljudi često mistifikuju i takve pojave ocenjuju kao plod mašte i halucinacije - . - Ponekad se to i dešava da su neki ljudi opsednuti, kao da njihova tamna strana, probije i pojave se neki likovi koji nanose štetu ličnosti koju zaposedaju. - Zaista je tako da čovek može imati jedno telo ali njegova ličnost se može transformisati - . - Ponekad sam imao susrete sa nekim ljudima, i moj kontakti sa njima su bili jednako dobri, ali sam doživeo da su se neki ljudi menjali do te mere da sam se pitao da li se radi o istim ljudima. Kao da je zao duh, ušao i potpuno promenio njihovu ličnost. - Verujem da se zlo može projektovati, da se može koristiti odredjeni vid magije da bi se nekome nanela odredjena povreda ili bolest. - Nekoliko puta sam prisustvovao scenama kada je monah delovao molitvom na telo i uspevao da oslobodi coveka zla kojim je bio zaposedenut. - To se ponekad naziva, isterivanje nečastivog. I sami lekari mogu prepoznati ono stanje koje se ne može okarakterisati kao zlo u čoveku već da je očito dejstvo neke zle energije koja je obuzela dušu i telo i jedino se primerenijim načinima pomoći takvoj osbi. Tu lekovi ne pomažu, besmislica je lekovima lečiti nešto što izazvano na neki nepoznat način sa nekom odredjenom svrhom - . Ni crkva ne odriče mogućnost da čovek može da zloupotrebi neke moći, da ih poseduje ili da ih može u toku zivota steći. Od čoveka zavisi kako će ono što nosi u sebi ispoljiti za vreme svog života ili će se o onome o čemu su pisali ili govorili tek neki drugi ljudi mozda i posle više vekova više znati i prepoznati sta su to oni videli u svojim vizijama. - neka otkrića kao da traže da se poseje seme u vremenu pa da se čeka da ono poraste i požanje se plod kad se steknu uslovi i pojavi se onaj koji će da požanje. Materijalizacija misli, da se iz misli i ideje stvori neki oblik koji ima odredjenu svrhu. Čovek ima neverovatnu stvaralačku moć. njegova moć zamišljanja su neizmerni, njegova projekcija da u necemu vidi ono što drugi ne vide. Kao da su prisutni neki izvori kojima mogu da pristupe samo retki duhovi, pa da odatle donesu vatru novih saznanja i otkrića. Možda je na njima i velika odgovornost, da ono što donesu i otkriju ne dovede do našeg samouništenja. - Velike energije su prisutne i neka otkrića koja su toliko opasna da mogu dovesti do nestanka života na zemlji - .
Nadam se da će razum prevladati, da ljudskoj pohlepi ima kraja i da će se na vreme zaustaviti da ne dodje do kolektivnog ubistva.
Nekada su harale bolesti, tražio se lek, serum, vakcina, a danas
se pomeraju čovekova saznanja o genetskom nasledju i nije iskljuceno da čovek može da doživi namerno izazvanu mutaciju, podsticanu novim tehnologijma koje se u vidu implantata mogu unositi u organizam pri rodjenju deteta. Ono sto svaki monah zna da glas, zvuk, ono što se ne čuje može da izazovr promene u ljudima i izazove da dodje njihovog kontrolisanog ponašanja. Oni se protive da se bilo ko igra boga. Da koristi bilo sto da bi kontrolisao ljude, da ima nada njima vlast ili da vrši neku volju.
Jedinu volju koju priznaju je ona koju osećaju u svemu, a koja je potekla od stvoritelja koji je jedan i neponovljiv.


Последњи изменио Radeumetnik дана 24/6/2008, 9:15 am. измењено укупно 1 пута
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - dvadeseti nastavak

Порука by Radeumetnik on 24/6/2008, 9:02 am

Zazvonio je telefon. Milica je cula drhtav ocev glas. Milice kćeri moja, nasa Zora se razbolela. U bolnici je. Evo ti telefon i adresa. na odeljenje ce te pustiti odmah kada dodjes. Svaka rec je Milicu pogadjala pravo u srce. Suze su same krenule niz lice. – Milice sestra hoce da te vidi. – Dodji sto pre uzmognes. – Po njegovom glasu je je osetila da ne moze vise da prica. Dobro tata, doci brzo. Prekinuli su vezu jer svaka nova rec bi donela jos vise bola i Milici i ocu Savi. Pogledala je Jevtu, i rekla: - Jevto ono sto nas
u zivotu prati ili je sreca ili bol. U mojem zivotu saputnik je bol. Moja sestra je puno bolesna. Moram odmah da krenem da se spakujem i odem da je vidim. Brinem se puno, samo da ne bude neko zlo. Njene reci je prekinuo jecaj i tuga se uselila u njene do malo cas vesele oci. Ti ces samnom do manastira ili ces ostati do sutra u gradu.
Ne Milice, vraticu se sa tobom do manastira – Ako mogu nesto da pomognem, poznajem puno sveta, imam prijatelje lekare u zemlji i inostranstvu -. Uzmi moje telefone, moj mail i bicemo u kontaktu. Do malo cas veseli rucak je ostao daleko iza njih. Sve njihove misli su bile na strani koja ih najvise boli. Milica je vozila svoj dvosed brzo i sigurno. Jaka masina je slusala njene komande i siroke gume su gutale prostor tako da su vrlo brzo stigli nadomak manastira. Milica je stala i Jevta je izasao i auta. – Milice, nadam se da ce da ce sve biti u redu, da ce se sestra Zora oporaviti. Da ce bog da bude sve u redu. Milica rece. – Daj Boze.
Rastali su se. Jevta je gledao za autom dok se polako penjao prema motelu i nestao na krivini. Oseco je njen bol kao svoj. Za tren kada su njene oci bile ispunjene suzama pozeleo da je uzme na grudi, da je zagrli i utesi. Njegova osecanja su bila probudjena u toj meri da je znao da sve sto oseca nije nesto prolazno. Znao je da je Milica ona u koju se zaljubio i ta osecanja nije znao kako da izrazi, da ih ne pokaze i
spreci. Sve razlike koje su bile izmedju njih, zivot koji su vodili, a koji ih je spojio na ovom sudbinskom mestu. Tacka na kojoj se ukrstaju njihovi putevi odakle ce krenuti dalje ponovo sami ili zajedno. Usao je u konak i Lepa je ugledala Jevtu. Ugledala je njegove zamisljene oci, primetila je neku promenu u njima. Kao da se neki veo tame spustio u njih pa se sva svetlost gubila u njima. Jevto. Da ti kazem da ce priprata iduce nedelje biti pod krovom. da mozes da planiras dalje radove u priprati. Dobro Lepa ima jos puno dana kada cu preci da radim u priprati. Video sam da tvoji radovi napreduju i mozaici koje si zavrsila su lepi. Uvek sam cenio tvoju vestinu, tvoj odlican crtez i kolorit koji unosis u te mozaike. Lepa je sa zadovoljstvom slusa retke reci pohvale o njenom radu iz njegovih usta. I ovo je primila sa neocekivanom radoscu. Medjutim to je bilo sve sto je Jevta imao reci i otisao je u svoju keliju. Ona je stajala i pitala se sta se to dogodilo kada se Jevta povlaci i bezi od nje, stedi reci i izbegava njen pogled.
Milica je usla u svoju sobu u motelu, brzo se istusirala i obukla, kosu je vezala u rep i torbu sa laptopom i stvarima koja je uvek bila spremna stavila u kola. Na recepciji je ostavila telefone ako je neko trazi. Upalila je svetla na autu i krenula u noc. Njene misli su bile daleko, ona je pustila da joj vetar hladi vatru koja se razbuktala u njoj, njeno lice je gorelo, njene oci su plakale bez suza. Njena sestra Zora bolesna. Kako. Zasto. Moj Boze. Nasoj patnji nema kraja. Moj jadni otac. Ovo ce ga ubiti. Sada jos i Zora bolesna.
Ona koja se nikada nije zalila. Ona koja je sve svoje podredila drugima. Njenom prerano
umrlom bratu Bozi, njoj je bila kao druga majka. Njena podrska, njena mila sestra koju je volela tako mnogo. Bojala se da ne izgubi i Zoru. Gubitak u njenoj porodici je kod nje stvorio utisak da tome nema kraja. Da ce opet njeno srce naceti nova bol, nova patnja otvorice onu staru nezaceljenu ranu.


Web Counter
Web Counter
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty DVADESET KARATA - 21 deo

Порука by Radeumetnik on 30/10/2012, 7:41 am

Dok je vozila drumom klizavim od pljuska koji je u talasima zasipao prednje staklo, brisači se lomili da uklone silnu vodu koja se u vidu vodene zavese spustila ispred auta i smanjila vidljivost na dva metra. Svaki kamion je u prolazu prednje staklo zasuo silnom vodom koja je u trenu zaslepila i već se nosila mišlju da zaustavi dvosed i sačeka negde pored puta dok oluja stane. Silazila je autom polako niz planinu i tražila mesto pored puta gde bi mogla stati ali je svuda voda kao reka prelazila preko asvalta, a šuma od vetra kao da je oživela i stabla su počela ponegde da se ruše. Velike krošnje su se klatile i zanosile, stabla su škripala, veće suve grane su krckale i pucale, otkidajući se i padajući lomile su manja stabla ispod sebe.
Nevreme kako nije od zapamtila se isprečilo, nebo smračilo, sevanje u bljesak svetla pretvaralo nebo u sjajno ogledalo u kome su se ogledale i čas plesale munje i kao sabljama sekli gromovi udarajući po vrhovima planine. Zasecali su borove, polovili hrastove, palili su iskrama luč i oganj se pod kišnim velom venčao sa olujom.
Kako su se zatvarala vrata pakla i oluja minula na obzorju se uveliko vedrilo i noć se brzo rastajala sa jutrom koje hitro donelo mir i istočnjak je dunuo blago u jedra razgoneći oblake kao kada pastir povede belo stado pa se raziđe po livadama. Kada se na vrhu pojavi prvi zrak tada će da se pruži i osvetli pred njom kosu na kojoj kao da se odvio tepih pružajući se u livade na kojima se bokorilo i meškoljilo livadsko cveće i tiho šaputala trava.
Do malopre je molila boga da je sačuva od zla koje se sa olujom obrušilo preteći da je u dvosedu zlo ne smrvi, a sada je široko otvorenih očiju molila Boga da li je dostojna sada da vidi tu lepotu koja se pred njom stvori pa je stajala pored kola i ponavljala, moj Bože, moj Bože zar ima nešto lepše od lepote koju mi ti pružiš i sa kojom me uvek najviše iznenadiš i navedeš me da kleknem pred tobom jer nisam dostojna da to gledam, bojim se da od milja ne oslepim, da je meni ovaj vid malo da sagleda tvoju lepotu, a pogled kratak da dosegne do tebe koji me činiš više vrednom nego što sam sama sebi.
Dok se molila u njoj se spremalo srce da podnese novu ranu, koja neće dugo u njoj dugo da zamladi, koju ni vreme ni ljudi ne izleče, samo Bog zna gde je kraj ljudskoj patnji, gde je kraj i njenoj tuzi koja se širila kao strah da se ne ponovi ono što ne želi ni da pomisli, da izgubi Zoru koja se negde u bolnici rastaje sa dušom.
I dvosed pred kojim je pust put nestajao a drveće promicalo kao senke nije za nju išao dovoljno brzo da stigne pre nego što bude kasno. Želela je makar da vidi Zoru poslednji put, da je poljubi i zagrli, da uzme njene ruke u svoje i pomiluje njenu kosu i obraz.
U bolnici Zora je ležala, teško i ubrzano disala, čas ju je obuzimala vrućina pa je okivala studen da je cvokotala i tresla se kao poslednji list na vetru. Očima je videla dalje nego što je ikada videla, videla je sada i mrtve kao žive i majka i njena braća su čas stajali pored nje kao da je čekaju, čas kao da će sa njima konačno krenuti kada se rastane sa sestrom Milom koju je živa htela da dočeka i to je jedino držalo da se ne prepusti i s dušom ne rastane.
Zatvarala je oči a bojala se da ne zaspi pa da se više nikada ne probudi, i molila se da je Bog učini jakom da dočeka sate kada će na vratima ugledati još jednom sestru Milu.
Iz bunila u novi košmari ređali su se u slike, oca kamenog lica na kome se su se zaledile suze i sjaje kao u gorski kristali.
Mila je u bolničku sobu ušla tiho a Zora je otvorila oči i pokušala da joj nešto kaže ali u njoj je snaga već isticala i Zora se gasila se kao plamen sveće koji će na kraju najednom jako da zasvetli dok se potpuno ne ugasi.
Mila je ljubila njeno lice, milovala joj kosu, brisala znojno čelo i kao da su se sjajne oči Zorine malo razvedrile i ona se više u grču nasmešila i pridigla da bi je jak bol ponovo prikovao za postelju.
Njeno lice je već bledelo i njen pogled gasio kada je stegla Mili ruku i prošupatala jedva čujno beskrvnim usnama, Mila sestro, majka i braća su već tu. Poljubi oca i čuvaj se. Mila nije stigla ni da progovori a Zora je ispustila njenu ruku i njen dah je uminuo. Nastala je zlokobna tišina da je čula kako kaplje infuzija iz boce i svoj bolan krik Zoro, sestro mila, zašto me ostavi. Zoro moja, čuješ li me, nemoj umreti. Sestre i lekari su pokušali da je ponovo povrate ali uzalud Zora je već otišla na vrata sa majkom i svoja dva brata.
Skamenjena i ojađena stajala je pored Zorinog tela i molila se dok joj se srce kidalo a duša cepala u komadiće i sve njene nade i veru da će Zora ozdraviti i da će sve biti kako valja.
Sa ocem je pratila Zorino telo do njihove kuće gde će u velikoj sobi Zora prenoćiti dok je sutradan ne sahrane. Otac nije imao suza od bola i skamenjen je stajao dok se ne zatetura i ne sede pored mrtve Zore dok je Mila stajala čitavu noć i poslednji put bila sa sestrom. Tiho joj je govorila ono što joj živoj nije stigla nikada reći.
U selu se začulo zvono i svako se pomolio i pustio po jednu suzu za Zoru koju je i selo već žalilo. Iz dvorišta do samog groblja je povorka pratila Zoru koja je kao da spava ležala bela još više od same smrti, crnja u svojoj crnini od tame, i zlo kao da se od nje postidelo i razmakoše se oblaci kada spustiše Zoru u grob i jedan zrak osvetli sve koji se prekrstiše jer je to bio znak da se rajska Zorina duša se kao anđeo na nebu ukazala.
Svi su spustili po jedan grumen zemlje i poslednji su se od nje oprostili i sa groba vratili otac Sava, prijatelj Jevta i sestra Mila.
Mila je bila pored oca, koji je svaki dan odlazio na groblje, da je imao suza plakao bi, stajao je dugo i molio se i razgovarao se, kao da je samo on čuo već one koje Mila nije mogla više čuti.
Ona ga je molila da se vrati sebi, da je vidi, da je ona tu, da pati zajedno sa njom, da samo Bog zna sve i Bog joj daje utehu, da je čuje i ne ostavlja je nikada samu na ovom svetu. Samo je ta jedina nit držala Savu da mu srce ne pukne i zauvek ne ode za onima koje nikada do smrti ožaliti ne može.
Sastavile su nedelje i mesece, zima se presvukla i proleće, a ono je mlado nastupilo naglo, otoplilo je i začulo se prvo gugutanje grlice da se sve najedamput probudilo i rascvalo, samo je Savino srce jedva kucalo a Miline oči punile tugom preklinjale oca da se trgne i vrati iz mraka ukoji je počeo da ulazi i da se kao plamen gasi.
Kao da je samo Milina pažnja i ljubav bila ona sila koja je prevagnula i Savino lice se kao da je od leda otkravilo i oči su zasijale. Ponovo je video Milu imolio je Boga da mu oprosti što je bio sebičan i pustio tuzi i žalosti da ga obuzme, pa da ne vidi Milu koja mu se kao anđeo danila smešila i kao dete ga hranila. Sava se kao čudom povratio i snaga se vratila u njegovo telo, počeo je da radi i Mila je videla da je Sava daleko od toga da se preda očajanju. Sava je počeo sa njom da priča, da sedi uveče i njihove priče su često bile iste kao nekada, kao da su se na tren u istoj sobi svi našli, kao da se začuo smeh, a onda bi sve utihnulo dok je samo vatra pucketala u bronzanoj peći.
Dane koje je provela u kući ispunila je kao nekad radom i običnim poslovima kojima se bavila i setra Zora. Otac je prihvatio da Mila radi u kući ali se žestoko usprotivio da Mila radi u polju i ona ga nije mogla namoliti da mu dopusti da mu pomogne. Savi kao da je prijala samoća, i tek u pustom polju je uspevao ponekad da pusti neku suzu i vrati se srećan jer ga u kući čeka jedno milo lice.
Sava je smrt zaobišla i trebaće još puno godina da se promene da se i Sava sprema da dočeka svoju smrt. On je nju nekada priželjkivao i zvao a kada je već došla i zapretila da će da ga povede pre vremena on se trgao i nastavio dalje da završi ono što mu je bog odredio a vreme omogućilo.
Sava se posle godinu dana oporavljen spakovao, pozdravio i oprostio sa svima u selu i otišao na hadžiluk.
Nije nipomišljo da će i on otići, da će posle Zorine smrti ga Bog pozvati da se spremi i ode u Jerusalim. Sava je otišao sam. Milije rekao da će i ona otići kad dođe vreme ali da on nije taj sa kojim će ona ići već Bog će joj već reći ko će to biti.
Mila sa pitala, da li je otac Sava nešto video da postoji između nje i Jevte pomislio da će ona možda sa njim otići.
Sava je video između njih ono što oni neće još dugo videti. Kao da će ih i prostor i ljudi razdvojiti, da bi se posle dugog puta konačno ponovo našli na istom mestu. Sava će dočekati svoje unuke, Mila će posle devet godina od Zorine smrti roditi blizance koji će porasti i terati Savu da se ponovo oseti živim i srećnim dok se koa da je dete igra se sa njima u velikoj sobi.
Mila se ponovo našla u manastiru kada je prošla godina i došlo proleće. Jevtu je zatekla da još oslikava unutrašnjost manastira. Sve je bilo isto kao da je još juče odatle otišla. Lepa je sedela ispod lipe i radila na novom mozaiku za pripratu a priprata je stajala skoro pokrivena samo je još bakarnim limom trebalo opšiti krov.
Monah Grigorije je išao za svojim poslušanjima i dolazak Milin propratio sa čuđenjem. U njemu se začeo strah da mu se ne vrati stara mržnja koja ga je bila obuzela i zaslepela da se mesecima kažnjavao, postio i molio dok mu se nisu izgubile pomisli i zlo mu se sa puta sklonilo. Svoj zavet ćutanja je prekinuo i progovorio je na čuđenje ostalih monaha sa Jevtom sakojim je često sedeo i razgovarao i ponekad plakao. Kao da je u tim razgovorima Jevta konačno dopro do duše monaha Grigorija, da je osetio njegovu bratsku ljubav i pažnju kojom ga je sa svakom blagom rečju obasipao. Ostali monasi su videli veliku promenu koja je preobrazila lice i dušu monaha Grigorija. U njegovim očima su videli božansko nadahnuće i duboku veru i neki mir je zamenio nemir koji je godinama opsedao monaha Grigorija.
Počeli su svi da veruju da je mahnit, i da mu samo Bog može pomoći da se povrati iz njegovog teškog stanja. Molili su se često za dušu nesrećnog Grigorija i praštali mu, kao dete ga čuvali da se ne ogreši i nad sobom veliki greh ne učini.
Monah Grigorije je sva svoja poslušanja prihvatio još predanije i postao je jedan od onih kome je dan krata a noć duga. Ustajao je noću prvi na molitvu i ponekad pevao dok radi izazivajući smeh ostalih monaha.
Monah Grigorije je počeo da osmehom i sa radoću da slavi Gospoda.
Činio je to i sa pesmom i radovao se kao dete svemu što je bog stvorio.
Radovao se i napretku posla u manastiru i sve češće je dolazio da posmatra jednu fresku koju je naslikao Jevta. Stajao je i molio se i nakon molitve se tiho povlačio ne ometajući Jevtu u slikanju.
Iguman je primio Milu u konaku i nakon dvosatnog razgovora Mila je izašla bogatija za jedno saznanje. Manastir i priprata su građeni na starim temeljima. Ispod crkve i priprate možda postoje podzemne prostorije a ulaz u njih za sada nije moguć dok ga ne otkrije. Ako postoji, kroz njega je ulazio i njen predak hadži Anta. Ta zagonetka neće joj dati mira mesecima. Mila će islikati unutrašnjost priprate i crkve tražeći detaljno ulaz i tajni prolaz do grobnice i sklonjenih relikvija.
Svete mošti i relikvije koje je njen predak doneo, su još čekale da Mila pronađe ključ i otvori tajni prolaz.
Jevti je rekla šta traži i Jevta je podržao u tome da je manastrir nekada poharan, opustošen i riznica ispražnjena.
Iguman je rekao Mili da su monasi tada svi pobijeni, osim jednog koji se sklonio u pećine. Napad razbojnika je usledio onog dana kada su se u manastruru našle i pristigle hadžije sa darovima manastiru.
Samo je preživeo jedan monah i Mila će tek kasnije otkriti da je to bio njen predak hadži Anta.
Nakon mučenja monaha, koji su umirali nemo, ne odajući tajnu gde se nalazi blago manastira, razbojnici su zapalili manastir i nekim freskama iskopali oči.
Mila je odlazila u crkvu i pripratu da bi pokušala da pronađe tajna vrata ali je sve bilo uzalud. Počela je da gubi nadu i veru i jednog dana kada je već na izmaku snaga zaplakala i stajala u suzama ispred freske kroz prozor je svetlost osvelila jedan kamen koji se nipočemu nije razlikovao od drugih. Zrak je pao tačno na njega i ona je začuđena posmatrala šta se dešava. Jevta taj dan nije radio, već se predao molitvi jer se nije radilo. Mila se odmah setila da u dane velikih praznika se čovek predaje molitvi i Bogu.
Popela se na skelu i lagano pritisnula kamen. Ništa se nije desilo. Onda je pokušala da ga okrene i on se okrenuo u svom ležištu. Mila nije razumela šta je otkrila i kakav to ima značaj. Pomeranje kamena nije je nju odvelo dalje nijedan korak.
Nakon mesec dana je došla do otkrića da postoje četiri kamena koji čine krst. Kada se svaki okrene oslobađaju se vrata i može se ući u podzemni prolaz ispod poda priprate. Kada je otvorila vrata na prolazu odnah ih je i zatvorila da bi igumanu saopštila svoje otkriće i svoju veru da će konačno otkriti ono što pripada manastiru i što su svojim životom platili monasi da bi tajnu sačuvali.
Radeumetnik
Radeumetnik
Уметничка душа Портала
Уметничка душа Портала

Број порука : 267
Age : 60
Points : 187
Registration date : 22.08.2007

Погледај профил корисника http://www.osamrusanj.znanje.info

Назад на врх Go down

DVADESET KARATA - kratki roman Empty Re: DVADESET KARATA - kratki roman

Порука by Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму