VARLJIVO I NE POSTOJI

Varljivo i ne postoji

Varljivo je ovo vreme pre smaka sveta kao i leto osamdesetih, varljivo je kada pomislimo da smo na kraju a u stvari nismo ni na pocetku. Pomislis da si presao rubikon samog sebe i prestigao se u trci za zivotom a onda uvidis da je zivot brzi i vise odmice od tebe nego sto se ti njemu primaknes. I tako se juris za svojim repom, trcis za svojim pogledom koji bi da se vine visoko i vidi dalje od horizonta da se sve krupno na tlu ucini sitno i beznacajno i tek poneki ostri vrh planine pokaze da smo zaista postali ptica. Ponekad sebe vidim da se borim sa dunavskom salukom, da bacam sidro da mi brod ne ponese na obalu i slomi ga o potopljene dzinove vrba i topola. Mozda cu sedeti na obali i krpiti mreze, peci deverike na talandari, slusati setne zvuke gitare ili balalajke sa ruskih brodova i secati se proslih ljubavi i minulih trenutaka srece. Ako mi dim udje u oci dok se krcka kotlic sa tek ulovljenim komadima ribe, neko ce u prolazu pomisliti da mi je kanula jedna suza ali ce ga sirok osmeh razuveriti da je u njima toliko sunca i vetra da su poplavile od neba, i pomodrile od zore.
Nemam ja ono sto drugi imaju ali imam ono sto drugi nemaju, svako jutro sa galebovima na slepu, sa labudovima koji su ostali da zimuju i i pevaju da ne zaborave svoju pesmu. Dok ih hranim maticu sece maleni camac u kojem se vidi slamnati sesir i sarena kosulja zavrnuta do lakata. Dok motor tiho bruji tek poneki talas na obali podigne i pomeri prazne skoljke i puzeve kucice.