DUG CELIJAMA
2 posters
DUG CELIJAMA
DUG CELIJAMA
*sto mozda negde postoje
ili su ostali samo temelji
u vecnosti...
-
Jedna od straha pijana noc
naslikana i uramljena slika
u ukradeni okvir ko slutnja
da ne gazim travu
u celijama
dok gledam u mrak
kao pijanac pevam
i podizem ruku
da masem deci
kada putuje noc
samnom ja
zaspim mrtvim snom.
i, i budim se
u horor filmu
u mrtvom selu
gde su umrle
i kuce
nemaju nikoga,
ni vrata ni prozora
nemaju, svoje oci,
kao puste celije
gde stoji
otvoreni zamrzivac
kao sanduk
pred kucom mrtvaca.
Ne ulazim u mrtvu kucu
u pustu,
ne palim svecu
u grobu.
Ni zvuka,
ni jauka,
ni jedan pas
nema snage da zalaje
i macke su pobegle.
Ne, ipak tu je zivot,
u jednoj kuci lezi
mali pas, onaj sto pazi
kucu, docekuje i ispraca,
ostao po duznosti
Evo kao u tihoj predaji
ne mrda, repom
samo me posmatra
krupnim ocima
kao da kaze
jesi li mi prijatelj
budi mi prijatelj.
Hocu, ne brini,
spavaj, ovu noc Ja
te cuvam prijatelju.
Tu sam ja ko
Uca ucio senke
da plesu,
i plesao sam nespretno
ples mrtvih
u kazalistu zivih
kao glumac u losem kostimu
sa kapom kao u harlekina,
kao ljudska sprdnja
spodoba sa carapom na glavi
kao bogalj, sto hramlje,
u nekom blatu se davim
i gmizem ko crv,
kako samo crv gmize,
spreman da pobegne
da se uvija, dok
se ne zavuce u neku rupu.
Iznad mene lete crne ptice
i koga briga,
koga ce stici ova noc,
a vec prvu noc je pocela
kao ruganje zivotu,
kao zapoceta,
prva partija karata
igrao se poker smrti,
kibiceri su sacovali
umorni hrkali u uglu,
a zedni alkohola
pitali sta se pije
a pije se vinjak
ne ustaje se
ili se puca
da se ubije
ako se izadje pre
zore.
Pije se ludaja
pije se da se
ne otrezni,
pije se ko lek,
pije se otrov
pije se ko nikad
i pusi sve
cak i znak pitanja,
pa te cigarete
nemoguce kao propao kroz
vreme drzim u ruci belu kutiju
sa plavim znakom pitanja
mirise na neko drugo vreme
na bratstvo na neko drugo pice
mirise na neke izdaje
na pretnje
poziv da se pocini
ubistvo
Mirise na smrt
osetim je, hladnu,
njenu ukocenu hladnu ruku
njen tako ohladjen dah
vidim je kao on
uoci svoje smrti
gde stoji ko
crna nevesta na prozoru
pokrivena velom ko pokrovom.
Dosta mi je nje i mraka
dosta mi smo zivi, bili,
mi smo ziveli
da prezivimo
da prezimimo
da shvatimo
da se vratimo
da se vidimo,
da vidimo svetla
da se prosetamo
ulicom
da se vozimo tramvajem
da se ljubimo slobodom
i ne volimo iz straha,
da nas zagrle
decje ruke.
Cekale nas
postelje
ko
zene zeljne
cekale nas i majke
u crnom
ocevi ko za mrtvim plakali
i oplakali
cekali nas nasi pragovi
kao starci
na umrlu
kao nasi dugovi stari.
Sva ta sela i svi ti
mrtvi prozori
i vrata aveti
sobe otuzne od trulezne odece
i zuti mravi sto odnose crep,
ogradu, ili stari ram,
nagoreli goblen.
Molim se bogu
u tudjoj crkvi
u svojoj veri
placem,
za oltarom
i proklinjem
ko rusi svetinje
ko skrnavi neka se
svom bogu predstavi
placem, kako placem,
nemam straha, mrznju je
vatra sa cevi ubila,
o kako mogu biti tamne
noci ravnice,
kako su noge teske
od crnog blata,
kako se napeto slusaju
pucnji i govori u snu
i sanja kuca.
Kako se grli puska
ko zena, kako se
smeje u igri dobacivanja
bombe, hvatanje kruske.
Ako je to je moj dug
iz celija,
pored kanala
iz najmanje kuce
sa zemljanog poda
iz starog lonca
gde sam kusao kupus
i lozio okomke
kupao u laznom buretu
ko lazni filozof
i razmisljao o neslanim
salama o mrtvackom sanduku
ostavljenom pred kucom
o komsijama u groblju
o njima koji leze
a koje nisam
znao, nisam ni video
ni jednog groba,
ni zapalio ni jednu
svecu, ni jednu,
a trebao sam.
Zar su i mrtvi
moji neprijatelji,
kako postaje
mrtav neprijatelj
pretnja zivom,
zar i spomenik preti
zar se osveta proteze
do groba, zar se mrznja
budi na tudjem grobu,
cuti, ne huli. Ne mogu.
Zar poredak krsim
neko pisano i nepisano
pravilo oprastam pre svih
lisavam se slatke osvete,
ne posvecujem se krvlju,
ne skropim svoje ruke za veru.
Zasto sam opet dosao u celije,
da kao suzanj se sam okujem,
u lance a trebao bi,i ne bi,
ni jedno lice se zaplakalo
pred mojim nije,
nije ni ruka se poslednji
put prekrstila, ni kletvu
nisam cuo iz necijih usta,
nisam video patnje vece do
moje, nisam video bruke
vece od moje ljudske gluposti,
Tamo sa starom mrznjom
okovani ostadose kockari
tako im je pisano,
da ne zavrse partiju,
da ne idu dalje,
vecito mrtvi u tim celijama
da mesaju i bacaju karte,
a ja za kaznu da vam pisem
sa belog ostrva ziv...
-
Oprosti mi boze, meni gresnom,
Ti i celije...
*sto mozda negde postoje
ili su ostali samo temelji
u vecnosti...
-
Jedna od straha pijana noc
naslikana i uramljena slika
u ukradeni okvir ko slutnja
da ne gazim travu
u celijama
dok gledam u mrak
kao pijanac pevam
i podizem ruku
da masem deci
kada putuje noc
samnom ja
zaspim mrtvim snom.
i, i budim se
u horor filmu
u mrtvom selu
gde su umrle
i kuce
nemaju nikoga,
ni vrata ni prozora
nemaju, svoje oci,
kao puste celije
gde stoji
otvoreni zamrzivac
kao sanduk
pred kucom mrtvaca.
Ne ulazim u mrtvu kucu
u pustu,
ne palim svecu
u grobu.
Ni zvuka,
ni jauka,
ni jedan pas
nema snage da zalaje
i macke su pobegle.
Ne, ipak tu je zivot,
u jednoj kuci lezi
mali pas, onaj sto pazi
kucu, docekuje i ispraca,
ostao po duznosti
Evo kao u tihoj predaji
ne mrda, repom
samo me posmatra
krupnim ocima
kao da kaze
jesi li mi prijatelj
budi mi prijatelj.
Hocu, ne brini,
spavaj, ovu noc Ja
te cuvam prijatelju.
Tu sam ja ko
Uca ucio senke
da plesu,
i plesao sam nespretno
ples mrtvih
u kazalistu zivih
kao glumac u losem kostimu
sa kapom kao u harlekina,
kao ljudska sprdnja
spodoba sa carapom na glavi
kao bogalj, sto hramlje,
u nekom blatu se davim
i gmizem ko crv,
kako samo crv gmize,
spreman da pobegne
da se uvija, dok
se ne zavuce u neku rupu.
Iznad mene lete crne ptice
i koga briga,
koga ce stici ova noc,
a vec prvu noc je pocela
kao ruganje zivotu,
kao zapoceta,
prva partija karata
igrao se poker smrti,
kibiceri su sacovali
umorni hrkali u uglu,
a zedni alkohola
pitali sta se pije
a pije se vinjak
ne ustaje se
ili se puca
da se ubije
ako se izadje pre
zore.
Pije se ludaja
pije se da se
ne otrezni,
pije se ko lek,
pije se otrov
pije se ko nikad
i pusi sve
cak i znak pitanja,
pa te cigarete
nemoguce kao propao kroz
vreme drzim u ruci belu kutiju
sa plavim znakom pitanja
mirise na neko drugo vreme
na bratstvo na neko drugo pice
mirise na neke izdaje
na pretnje
poziv da se pocini
ubistvo
Mirise na smrt
osetim je, hladnu,
njenu ukocenu hladnu ruku
njen tako ohladjen dah
vidim je kao on
uoci svoje smrti
gde stoji ko
crna nevesta na prozoru
pokrivena velom ko pokrovom.
Dosta mi je nje i mraka
dosta mi smo zivi, bili,
mi smo ziveli
da prezivimo
da prezimimo
da shvatimo
da se vratimo
da se vidimo,
da vidimo svetla
da se prosetamo
ulicom
da se vozimo tramvajem
da se ljubimo slobodom
i ne volimo iz straha,
da nas zagrle
decje ruke.
Cekale nas
postelje
ko
zene zeljne
cekale nas i majke
u crnom
ocevi ko za mrtvim plakali
i oplakali
cekali nas nasi pragovi
kao starci
na umrlu
kao nasi dugovi stari.
Sva ta sela i svi ti
mrtvi prozori
i vrata aveti
sobe otuzne od trulezne odece
i zuti mravi sto odnose crep,
ogradu, ili stari ram,
nagoreli goblen.
Molim se bogu
u tudjoj crkvi
u svojoj veri
placem,
za oltarom
i proklinjem
ko rusi svetinje
ko skrnavi neka se
svom bogu predstavi
placem, kako placem,
nemam straha, mrznju je
vatra sa cevi ubila,
o kako mogu biti tamne
noci ravnice,
kako su noge teske
od crnog blata,
kako se napeto slusaju
pucnji i govori u snu
i sanja kuca.
Kako se grli puska
ko zena, kako se
smeje u igri dobacivanja
bombe, hvatanje kruske.
Ako je to je moj dug
iz celija,
pored kanala
iz najmanje kuce
sa zemljanog poda
iz starog lonca
gde sam kusao kupus
i lozio okomke
kupao u laznom buretu
ko lazni filozof
i razmisljao o neslanim
salama o mrtvackom sanduku
ostavljenom pred kucom
o komsijama u groblju
o njima koji leze
a koje nisam
znao, nisam ni video
ni jednog groba,
ni zapalio ni jednu
svecu, ni jednu,
a trebao sam.
Zar su i mrtvi
moji neprijatelji,
kako postaje
mrtav neprijatelj
pretnja zivom,
zar i spomenik preti
zar se osveta proteze
do groba, zar se mrznja
budi na tudjem grobu,
cuti, ne huli. Ne mogu.
Zar poredak krsim
neko pisano i nepisano
pravilo oprastam pre svih
lisavam se slatke osvete,
ne posvecujem se krvlju,
ne skropim svoje ruke za veru.
Zasto sam opet dosao u celije,
da kao suzanj se sam okujem,
u lance a trebao bi,i ne bi,
ni jedno lice se zaplakalo
pred mojim nije,
nije ni ruka se poslednji
put prekrstila, ni kletvu
nisam cuo iz necijih usta,
nisam video patnje vece do
moje, nisam video bruke
vece od moje ljudske gluposti,
Tamo sa starom mrznjom
okovani ostadose kockari
tako im je pisano,
da ne zavrse partiju,
da ne idu dalje,
vecito mrtvi u tim celijama
da mesaju i bacaju karte,
a ja za kaznu da vam pisem
sa belog ostrva ziv...
-
Oprosti mi boze, meni gresnom,
Ti i celije...
Последњи пут изменио дана 21/10/2007, 1:59 pm. изменио укупно 4 пута.
MOJIM CITAOCIMA
Zao mi je sto ste morali da procitate DUG CELIJAMA
koliko bih bio srecan da nisam morao nikada da to
napisem ali istina se ne brise kao sto se slova u kamenu izgube,
i zarasla slova na kamenu obrasla lisajem svedoce o nekom prohujalom vremenu, sruseni spomenici ili pali sami, sume gde su sada groblja, strnista gde su bile kuce i ja kao svedok pricam
buncam, ne verujte mi na rec, mozda sam samo los posmatrac
ili ucesnik zaspao i sanjao neki ruzan san pa se naglo probudio.
koliko bih bio srecan da nisam morao nikada da to
napisem ali istina se ne brise kao sto se slova u kamenu izgube,
i zarasla slova na kamenu obrasla lisajem svedoce o nekom prohujalom vremenu, sruseni spomenici ili pali sami, sume gde su sada groblja, strnista gde su bile kuce i ja kao svedok pricam
buncam, ne verujte mi na rec, mozda sam samo los posmatrac
ili ucesnik zaspao i sanjao neki ruzan san pa se naglo probudio.
Re: DUG CELIJAMA
Rade nemorate se izvinjavati stih ko stih ko nevoli da ih cita ima drugih tema onda ali mislim da su vam stihovi ko grom samo napred.
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму
|
|