Nanu li ti, naninu

Nanu li ti, naninu

Piše: Alapača

U Srbiji, čim dete prodje onu fazu “gde zeka pije vodu” i “gde je pametna glava”, čitava familija svojski prione da ga nauči da psuje i to traje sve dok jadno dete, kad mu već svi dosade, najzad ne progovori, onako slatko, tepajući, “'ebem ti maku!” Onda onaj ko ga je naučio, sav ponosan, počinje da ga pokazuje familiji, kao cirkusku atrakciju, terajući ga da “ebe maku” kome god stigne. Njegovo psovanje izaziva, odobravanje i podvriskivanje kompletne familije a dogadjaj, to jest uspeh deteta, se prepričava, do u najsitnije detalje, kao da se rodio, u najmanju ruku, drugi Ajnštajn.

Posle izvesnog vremena, kad malo poodraste dete će, od istih onih koji su ga učili, biti obavešteno da je zbog izgovaranja tih psovki koje su nailazile na sveopšte odobravanje, jedno bezobrazno i nevaspitano stvorenje. Sledi dug put odvikavanja od psovanja i pretpostavljam da tada, svaki put kad ga upozore, dete u sebi psuje najsočnje što može, pitajući se da li oni koji ga vaspitavaju znaju šta hoće ili ne.

Od tad pa na dalje, svako dete će, kad ga nečemu uče, biti u dilemi dal' da uči il' da ne uči jer postoji velika opasnost da jednog dana dobije po nosu zbog iste stvari zbog koje su ga milovali po glavi.

Ne znam da li je psovanje srpski izum ali po tome koliko psujemo i koliko druge volimo da učimo psovanju biće da jeste. Kad sludimo sopstevenu decu, preći ćemo na strance. Sve smo nekako ponosni kad uspemo nekog od njih da naučimo najsočnijoj psovki koju znamo a onda se smeškamo, sa zadovoljstvom, dok nam on nanu naninu i sve po spisku.

I sad, što Srbi psuju u stanju besa, ljutnje i nervoze i nije nešto ekstra zbunjujuće al' što psuju i kad su najsrećniji na svetu je stvarno za neku dublju analizu. Ovde nije uopše čudno da vas neko, ko vas dugo nije video, presretne i oduševljeno vam kaže: “Gde si, jebem li ti...”, a šta će vaše biti podvrgnuto ovoj radnji zavisi od toga kakav ste trag ostavili na istog. Ako mu, na poziv da odmah negde sednete, popijete piće i slatko se ispričate, odgovorite da nemate vremena zbog posla, žene, sastanka, automehaničara, dece, povući će vas za ruku i reći : “Ma, jebeš posao, ženu, sastanak...”i tu počinje ona srpsko – psovačka radnja koja nije zaobišla ništa i nikoga od buba-švabe, preko sitne i krupne stoke, pa do najsvetijih stari na svetu.

Jedina psovka na koju su Srbi osetljivi je ona koja se odnosi na majku i zbog koje se desilo mnogo tuča, što je mene uvek zbunjivalo (isto kao učenje dece psovanju) jer, Srbi su na pomen majke spremni da vam razbiju flašu o glavu ali će zato kad žele da vam dokažu da nisu slagali, ukrali, prevarili, izgovoriti vrlo čudnu zakletvu koja je zamenila “majke mi”, “kunem se”, “časna Pionirska reč”, dakle, Srbin će vrlo ubedljivo, držeći ruku na grudima, tamo gde je srce, izgovoriti “Jebeš mi mater!”. Posle se čudi što mu onaj, prekoputa, kaže: “Lažeš, jebem ti mater!” Ova polna radnja se obično završava u dežurnoj stanici milicije.

Ako izostavim psovke koje obuhvataju decu, i rodjenu i nerodjenu, zbog čega bih ja sa neopisivim zadovoljstvom, uvela kao kaznu odsecanje jezika čime je Sadam Husein pretio svom narodu samo zbog posedovanja satelitske antene što je po meni mnogo manji greh nego gore pomenuta radnja, psovke bi se u srpskom jeziku mogle podeliti na:

teološke – od Boga, preko svih popova,do crkve;
nekrofilske – sve mrtvo, majku, sestru, babu i sve moguće pretke
sadističke- “jebem te sakatog, čoravog, ćopavog, nesposobnog...”
mazohističke - “jebeš me ludog, blesavog, u glavu...”
sportske - “jebem te u nogu, ruku, loptu, žuti karton...”
vozačke - “jebo te onaj ko te učio da voziš, ko ti dao dozvolu, jebem te u volan...”
incestuozne - “jebo te otac, deda...”
školske - “jebem ti učiteljicu, jedinicu, domaći zadatak...”
vremenske- “jebem ti kišu, sušu, poplavu...”
anatomske - “jebem te u ruku, lakat , uvo, oko...”
nadajuće-optimističke - “jebaću ti sestru, svastiku, drugaricu, brata...” i tako dalje, i tako dalje...

I, naravno, nemoguće je sve pomenuti, jedino što znam je da su Srbi majstori da prošlo svršeno vreme smeste u budućnost što ostalim narodima na svetu uopšte ne polazi za ni za rukom, ni za jezikom (a ni za psovkom), to jest da kažu: “Jeb'o sam ti kevu kad te budem u'vatio!”

I šta da kažem... što se ove polne radnje tiče očigledno je da su i ovde Srbi jaki samo na jeziku jer da nije tako bilo bi nas više. Ovako, dok mi sami sebe, i sve ono što nećemo moći nikada, jer nećemo moći da u'vatimo, svet ide dalje...

A ako nismo bogati, jezik nam je bogat i te kako.

Ma, možemo da se dičimo i ponosimo.

Ostali mogu samo da nam zavide.

Ako uopšte budu uspeli da po'vataju šta smo hteli da im kažemo.