NESTANAK SVETLA ILI POMRACENJE VREMENA

Црвенокоса се буди а светло се игра на њеној левој дојци, Ваздух са окна помери њену још влажну црвену косу. Трепавице задрхтасе и подигосе се као крила црног лептира. Као шпанска лепеза кад сакрива младост, руменило и заљубљеност. Њене руке које додирују усне, очи које нису плаве се буде а прсти милују нежно његову меку косу. Он се смеши њој и у сну. Он је обожава и воли као сто се воле анђели. Он је љуби тако силно, да је поред ње планина, он је онај којем ће родити дете са знаком на левој бутини кад земља буде горела а пси буду спавали у напуштеним кућама.
Он зна, он је сигуран, нека сила их будно чува, неко добро бди над њима стално. Бди јер они су деца светла, деца која будна сањају и слушају музику сфера.
Он их прати, он је онај који им долази и у сну. Он је римљанин који је жив сахрањен, он је онај који долази као светлост и нестаје као да је ноћна сенка. Он му верује, он је онај који чита карте неба. Он зна старост свих звезда и тачно мери удаљеност ока до девете планете која се више не види. Он је онај који је њу тражио и насао јер је видео у ван астрал сну.
Њен чувар је увек будан, он је тихи чувар времена, кључар врата до светла и путник Ал бастион Тар о ман, онај који не тражи а налази, он је устао жив пре свих мртвих, стиже несвал звук да поцепа време па да их врати противнику као три жал копља. Чувар се рађа он се не буди, он будан спава јер ће да чува док сав песак не исцури и не дође помрачење времена и неба. Све предмете које сам сакупио кроз време, које сам добио да их чувам, или да их уручим у руке само одредјеним људима, који се још нису родили, те предмете увек носим са собом, неке не умем више ни да употребим како сам то некада чинио. Некима незнам ни име јер су старији од мене. Све се то скупило у једном сандуку, и то је моја једина имовина коју вучем са собом прелазећи границе свести, границе времена и ума. Мој штап, са главом која говори, мој верни пратиоц, мој пламени мач, који сече, метале, камен и кости које се налази у његовој дршци су као и жаока из сваког мог ока, то су само нека од одбрамбених средстава, мој писак који звуком ствара бол, моја писаљка која пише светлом а све се то налази у сребрном брилл
мехуру који се појављује када откуцам прве тактове, селам али естор вас таруман, први откуцај звуцног кљуца којим отварам врата у просторе и свет који се не види али је ту у нама, и поред нас или на крају нашег заборава.
Када свирам, у рохал пест почиње раст, понекад пада киша а ако се занесем призовем звук који ствара црвено светло на крају златне цеви мојег гатиновера са три куглице које стварају звук и које емитују снажан талас месторе шаума шока који понекад помера стене или их дроби ако је звук достигао пуну доган ве фреквенцију.
Многе сам предмете силом сачувао јер незнам коме су намењени, ко ће доци да их тражи, и као такви су мени врло несклони, не подају ми се у правој функцији и воља коју поседују их затвара у оним еманацијама које и не слутим да су могуће. Неки као да искушавају моју вољу, као да се играју, понекад нестају, мењају боју, светле у тами или се буде
емитујући одређени звук који некад подћеца на зујање пчела, некад на брујање а некада је то висок тон који може да изазове пуцањ који је довољно снажан да мозе да пробије и најтврђи зид. Једном сам се спасао из затворене кабине једне подморница тако што сам отворио својим кључем простор у којем се налази мој сандук са предметима , узео свој мали сербафасор, као да је заиграо у руци зато што се буди, произвео је звук такве фреквенције и као маслац просекао отвор кроз који сам ишетао на док. Нестао сам као сенка у уским улицама луке. Ако сам био заробљен некада сам једноставно укључио свој снаусеран и ушао у вакрасон где сам посматрао њихова збуњена лица, јер нису могли објаснити мој изненадни нестанак. Некада сам изазивао лажно самоспаљивање и моји верни предмети су ме претварали друге предмете и и моји прогонитељи нису могли повезати те бескорисне предмете самном а налазили су им се се надохват руке. Изгубио сам давно жељу да
их кажњавам или их повређујем јер би то штетило енергетском балансу мојих пратиоца. Они су посматрали моје играчке и смејали се мојим триковима, понекад су се ругали мојем милосрђу али се нису мешали у моја посла која су код њих изазивала ништа више до детињу радозналост оних који се осећају врло сигурно на трећем варестиону одакле су видели тако далеко, даље него сто ћу ја икада видети. Окретао сам своја сребрна огледала у свом Блу Ансерину и гледао оно што це се догодити сутра на удаљености једнакој видљивости орловог ока. Нисам осећао тескоћу ноћеци свој прљаг на свом рамену, није ми сметао, као да је неко старији од ових предмета створио ту морнарску торбу која је и савршени ковчег са
кључем који се отвара и показује све предмете у простору након откуцаја трослојног Астарног ритма, Ковчег са благом који би владари света платили великим бројем цифара на тајним рачунима. Само неки од предмета би им донели премоћ у свету и покретање енергија тих предмета у рукама недостојних без присуства чувара, изазивао би повратно дејство свеопстег уништења града или онога који је неовлоасћено и без ритмичког кључа будио те предмете.
Налазио сам предмете који су пулсирали испод земље, које је вода избацила а које су власници због њихове тежине бацили да се једном за свагда отресу тог опасног и неподношљиво болног терета. Предмети су реметили атмосферу, изазивали плаве муње и громове или су изазивали болно пецкање коже, нервозу, и тешку несаницу код привремених власника који су на недостојан начин дошли до њих. Смејао сам се када су некада изазивајући похлепу желели да их поклоне некоме али су већином предмети сами одбијали да пређу у тудје руке и неуспешно су пролазили ти
покушаји јер будући власници инстиктом осецали неки набој и дејство, сви су били одбијени
као кандидати од самог предмета, који као да им се ругао па је слао је мале електро шокове на посматраче који су запањени на сва уста захваљивали и уклањали из видокруга недостојног власника и таквог поклона. Очајник је већином морао да их чува и крије од погледа док се не би појавило лице чувара које би пристало добровољно да га преузме и које се већином смејало том дубоком уздаху олакшања када је предмет променио власника и
скинуо терет са несуђеног власника којем је вечином додијала та злехуда судбина да
чувају тако немиран и заморан предмет који није мировао и који се будио по својој вољи као да је програмиран и у њему постоји интелигенција живе целије и интелигенције. На телу је знао предмет да ствара пецате, да изазива свраб, да привремено ослепи или оглуви свог власника који једва да је наслућивао одакле долази та привремена стања изазваних болести које се јављају и неповратно нестају саме од себе.
Као да је предмет могао да преузме контролу над њиховом свесшћу, над њима и као да га се није тицало шта његов власник чини са собом, једноставно неосетљив за његове физичке и
душевне патње...Свој први предмет са примио у плавом салону а други нашао исспод свода иза треће греде у винском сребрном пехару. Други предмет сам добио од жене која је стајала у близини пирамиде. Она је молила да га узмем да јој се се не буде моћи онога који види из гроба. Дала је десет рубина за рођење онога који никада није заплакао. Она ме је прозвала на вратима именом, ти си онај сакупља светлост у својоју капу и чије очи имају жаоку која спали свако око које погледа, моје око које ће се уденути као жртвени конац кроз ушице игле којом се увек везе застава која се вијори на тврдјави где се игра шаховска партија у којој фигуре помичу они којих више нема. Она је чувала две сребрне главе и предала их онима које не виде даље од носа, и црне рукавице које је носила на свом првом балу и на сахрани свог првог мужа.
Он је имао две лажне слике и штап са главом која говори, који сам насао испод белог камена на тераси старе виле окружене са три стране са три палме и два чемпреса.
Ставио сам посебан кључ у отвор који је био у белом камену и отворила су се врата на зиду где их није било и ушао сам у светилиште где су стајале у кругу беле и црне стене донесене са вулкана.У отвору сваке цеви је био по један бели свитак на коме није ниста писало или се
то мени само у први мах само учинило. Када сам отворио печате појавила су се светлећа слова.
У средини у највећој цеви као у спиљи, и обредном олтару стајали су сви предмети, знао сам да су моји, пробудили су се кад сам их додирнуо, сваки је засветлео својом бојом и прожела ме радост и нежност као у љубавника, осећај који се не мозе измерити, док сам отварао по један свитак и читао слова која су светлела су се мењала боју, па је један по свитак нестајао
док нисам прочитао и последњу поруку коју сам ко зна када у времену себи оставио а сада сам се опет вратио на исто место да узмем оно што ми је одувек припадало. Штап са главом који говори ми се обрадовао а своју торбу сам угледао када сам отворио првим кључем залеман ритмом који је пробудио и све моје старе пратиоце који су се насмејали и запљескали рукама, и наклонили се према мени као да ме поново примају у своје старо друштво, које сам ко зна када и где напустио. Онда се зачула и музика пробуђене прве сфере и моја лева нога је ударила једном у камену плочу док је моја десна рука и штапом описала пун круг док сам се окретао у плесу који нисам ни знао да умем плесати. Када сам се окренуо моје очи су планули из једног ока је полетела плава а из другог жута заока и укрштене претворише у ватромет од разнобојног светла и онда се јави бели звук јер се зачула хармонија и друге сфере. Када сам ухватио ритам
и узео свој иструмент бакласет, подигао га ка високо према небу а затим спустио његов врх
до земље док се нису јавиле прве варнице које су као мале искре ушле у моју шиљату капу и онда се ваздух загрејао и зачуло се пуцкетање са моје сребром засуте одеће. Сребрни прах је падао, и скоро невидљиве честице су ми улазиле у плућа и у очи. Онда сам се спустио на колена и легао окренут грудима према каменом поду и раширио руке, готово у сну који се јавио видео сам жену црвене косе која морам поново наћи и коју морам да изведем из града којег више нема. Чуо сам познати глас и лишће сваке маслине је зашуштало, са камене терасе сам гледао у даљини витки брод са белим једрима, чуо сам крике и смрт је плесала на оној обали које више нема свој стари плес.
Нестало је светла као да је настало помрачење и док је комета ударала у море таласи су велики као галије ваљали док је нису очистили и са собом повукли сваки живот. Када сам прогледао као новородјен две сузе су поквасиле моје лице и играо сам, на пустој плаж у белом песку свој први плес у белој светлости поново рођен, за све оне који су веровали последњем дану и сунцу...врхови које је прелило море и повукло се, окупани кишама па их је осушио ветар.

Нисам осећао своја стопала. Као да сам лебдео, над белим каменим плочама, просараним сивим и црвеним жилицама. Као да су те жилице биле неки стари крвоток, као да и тај под има шта да каже. Ја сам се ту насао поново као домачин и као гост. Јер ја сам онај плесач у светлу, онај који време потроши да осветли другом чувару пут, ономе коме се указује светло у очима а када се
замном затвори свет у њему су сви ловци сенки, они који у својим дупљама уместо очију имају црни камен. Ту су сви који се не везују, они које ништа не држи, они који из својих снова прелазе простор.

Када се подижу излазе из своје чауре, као лептири, отварају своја крила и полећу да живе док траје један сан, док се не суоче лицему у лице са ловцима сенки. За њима остаје светли траг на небу, они се крећу у простору од плавог светла у коме како се појављују тако и нестају.

Имају узлете, имају свој дар, имају моћ којом воде своје светле борбене кочије да воде осветле
битке које се не виде. Виде их само они који будни сањају. Виде их и они који ће их чекати да
полете и укрсте са њима мачеве и своја црна копља.

Биће то љути бој светла и таме. Неки се неће вратиту у своју тел а мас чахуру да се поново пробуде. Некоме ће се крила поломити, некоме ће брзо кожу скинути, некоме ће тамом очи угасити.
И небо ће после боја бити светлије а ваздух као после кише чистији, јер се увек разведри
после одласка црних ловаца сенки када се први зраци сунца на хоризонту укажу.

Отићиће брзо сви своје јазбине и падаће им тела као камен који гори паклу. Испраћени су
као први а враћају се као последњи. Јер они имају тада две сенке. Једна је она којом се
штите а друга је она у коју обуку па се у таму као црни гроб враћају.

Они су се одрекли свога светла, они немају више срце ни своје светло тело јер су и тело и оч
и заменили црним ужареним каменом. Моја последња битка је била једна у низу, и све задобијене ране ми се поново зацељују јер из њих неће потеци крв, оне прво светле па се
затварају светлом и обојена светлост промени, онда у ваздуху моје тело исијава у милионима боја. И све се после заврши у белој која ме полако спусти и са задовољством улазим у храм.

У своје одаје носим оно што сам видео и оно сто су ловци сенки оставили. Избројао сам онај први низ који ме враца уназад а да бих започео други низ бројева који ме води напред да се отворе и и оци од разнобојног светла у исчекивању да се капци подигну а кратак трен када се заувек затварају.

Кратак био је нас први корак, и још краћи први лет, тик изнад првих кровова, да стигнемо довде где стојимо ми и сво наше време које је прошло и којем се враћамо када направимо први круг.
Тада се капци наших очију и тело као лист на ветру подигне да пређемо пут из чахуре, је то
последњи лет, лет за наше ново тело, које ће да тражи своја крила и своје време да се неизбежно суочи и окреће према своме сунцу или својој тами.

Bravo Rade svaka vam cest odsad sam vas redovan citalac

I ova prica je cekala da dodje onaj kojeg vise u gradu na obali nema,
da dodje do pomracenja vremena u kojem nasi beli andjeli
cuvaju manastire i crkve kojih vise nema...

Hvala, drago mi je da vam cini zadovoljstvo, tudom veca
radost za moj trud, pozdrav zdravo meni bili, zeli vam
svako dobro vas etc, Radeumetnik