DECA IZ GORE

26/4/2008

Uvek uskacem u poslednjem trenutku u poslednji vagon. Voz polazi i kondukter zatvara vrata, na vagonu. Neka deca masu sa prozora i jednu maramicu ponese vetar. Zeni pored mene dve suze se suse dok voz ubrzava, a narandzasta svetla promicu. Stojimo pored prozoru, dok se pored nas u hodniku vagona provlace dva romska deteta. Devojcica krupnih zelenih ociju i smedje kovrdzave kose. Decak crne kose i jednako krupnih ociju kao sto su sestrine je drzi za ruku a u drugoj ruci drzi nacetu kiflu. Na njegovom licu kao naslikani se sepure i sijaju u jednom sirokom osmehu beli zubi. Devojcica moli zenu u kupeu da sednu do prozora jer decak voli da posmatra kuce dok se voz krece. Zena se nakostresila kao uznemirena kokoska na decu i poce da palaca svojim siljatim jezikom i ciknu povisenim tonom. Ne. Nikako. Ovde vi sesti necete. Devojcica pristojno je opet zamoli, teto molim vas da sednemo jer su to nasa mesta, evo vidte imamo dve karte. Sve oci se premestaju sa decjih lica na zlobne oci zene u plavom vunenom kaputicu. U kupeu covek na zauzetom sedistu do prozora sa druge strane, je pogleda samo jednim ledenim pogledom i ona odmah ucuta i povuce se. Samo rece. Sedite. Ali na svoja mesta. I ucuta. Crvena kao bulka, trepuce sitnim ocima i skuplja tanke usne namazane jarko crvenim karminom. Okrece ledja svima i zuri kroz prozor dok je muskarac preko puta osinu jos nekoliko puta hladnim pogledom i nastavi da cita novine. Na njemu je sve strogo i odraz nekog reda, coveka koji je zivot proveo kao neko ko je navikao da izdaje naredjenja, da se njegove naredbe slusaju bez pogovora. I dok sedi nisu se pokvarile ivice na njegovim pantalonama, a kosulja koja se nazirala ispod sivog sakoa bila je besprekorno ispeglana i ustirkana ali je nekako suvise strcala na njegovom crvenom vratu. Na smedjoj kravati sa zutim sarama je bio vezan mali cvor. Svi dugmici na prsluku i rukavima kosulje su bila zakopcani, a srebrni lanac od dzepnog sata je visio i pao na njegovo koleno i svetlucao kao i zlatan prsten sa crnim kamenom na levoj ruci. Naocare je drzao na pola nosa koji je na sredini imao nesto naglasenu nosnu kost. Kao da je ispod oka i spustenih naocara navikao da posmatra sve koji sa njim imaju posla. Pored njega je sedela podebela zena kojoj kao da je nedostajalo mesta izmedju muskarca koji je rasirio novine i onog pored nje koji svoju rucnu torbu drzao u krilu. Sedeo je i stiskao torbu od fine smedje koze, ocito boljeg kvaliteta, sa lepo uradjenom ruckom i sjajnom kopcom naglasenog zlatnog sjaja. Devojcica je rekla, coveku koji je sedeo do ljutite zene, da ima broj sedista 42 i 43. On je pogledao i kratko rekao. Sedite tu deco. To su vasa sedista. Devojcica je pokusavala da podigne crnu platnenu torbu sa belim sirokim prugama ali je tezina torbe zanese i ona se jedva jednom rukom uhvati za visoku policu iznad glava putnika ali je izgubila ravnotezu i svojum telom dotakla zenu koja je bila okrenuta ledjima, Ona se okrete kao oparena. Kao da je cekala da dobije povoda. Pisnu. Prljavo deriste. Jos ces i vaske na mene preneti. Devojcica ustuknu, ispustajuci torbu na pod. Izvinite teto, torba je teska a ja i brat idemo kod majke u bolnicu sami. Mi nemamo vaske. Ne bojte se. Jos nesto bi rekla ali joj zena okrete ledja jer se spustise naocari i novine kod coveka preko puta. Devojcica vec u muci nezna sta bi sa torbom, dok se covek preko puta ne ponudi da je podigne i smesti medju stvari preko puta daleko od gospodjine torbe. Devojcica je sela, pored zene koja je sasvim ignorisala, i kao da joj je vruce mahala ispred lica jeftinom sarenom kineskom lepezom. Decak crne kovrdzave kose i krupnih veselih ociju, je drzao nacetu kiflu a u drugoj ruci maleni zeleni autic. Covek do samih otvorenih vrata kupea je ocito goreo od radoznalosti, videvsi samo dva vrlo pristojno obucena deteta pa da ih upita i sazna nesto vise o njihovom putovanju. Rekao je decaku ljubaznim glasom ali nekako suzdrzan i kao da se pravda, samo ti sedi, pored mene, ako ti je tesno ja cu jos da se pomerim. Decak je rekao ne ciko, imam sasvim dovoljno mesta, samo da ne stojimo u hodniku. Kao sto odrasli uvek upucuju nepoznatoj deci pitanje kako se koje dete zove tako je i covek sa kacketom na glavi

u zelji da zapodene prvi razgovor to isto pitanje kao najlakse izabrao. Decak je sa primetnim naglaskom ali jasno izgovorio Amir. Mi smo iz Gore. Ovde smo skoro dosli a tata je ostao u Gori da cuva kucu. A Sestra, sestra se zove Merima. Ona vise ne ide u skolu jer su vojnici OVK stalno bili naoruzani na ulici. Ja ne govorim dobro srpski jezik jer pricam kao nasi. A kako pricate, jel Albanski. Ne. Ne. Naski. Mi smo Goranci. Mi pricamo samo sa albanskom decom albanski a sa nasima pricamo naski. Zbunjen decakovom pricom, o tome odakle su, kaze. A ja sam mislio da ste vi cigani sa Kosova. Devojcica rece. Mi nismo Cigani. Nismo ni Albanci iako smo muslimani. Na rec muslimani, nekoliko pari ociju se okretose kao po komandi prema devojcici. Ona se opet ucuta. Spustila je svoje ruke na kolena i malo ispravila svoju lepu plavu haljinicu. Decak je rekao. Seko. Hocu vode. Devojcica je iz kese koju je drzala jednom rukom izvadila manju plasticnu flasu sa pipom. Povukla je i dala decaku a on je pruzio nacetu kiflu. Ona je uze i stave i kesu. Decak je otpio nekoliko gutljaja i vratio joj rekavsi: Necu vise. Decak je pricao vrlo slobodno i ono sto ga se ne pita. A devojcica je po obicaju koji je vladao u Gori za zensku decu bila nesto vise suzdrana i donekle uplasena svim tim nepoznatim ljudima. Covek koji je uspostavio kontakt sa decakom. bio je kao neki putnici koji odmah imaju zelju da zapodenu razgovor i propituju sagovornika odakle je i sami ispricaju svoju uvek spremnu pricu i ko su i gde putuju. Ostali bi slusali kao da ih se ne tice, jer taj razgovor ne mogu nikako da izbegnu.Debela zena preko puta devojcice je samo uzdisala u svom neudobnom prostoru i meskoljila se. Covek pored nje je sa obe ruke drzao svoju koznu torbu ali je sa nekom dozom straha stalno okretao glavu prema otvorenim vratima kupea. Nekoliko puta su se njegove oce susrele sa mojim. Ja sam zatecen ovom pricom se zadrzao na tom prozoru. Kad je voz ubrzao. Zatvorio sam prozor jer mi je smetala promaja jer je i u kupeu prozor bio spusten. Kao da je uplasen mojom pojavom, i rancem koji sam drzao u ruci naslonjen na okvir prozora, pokusavao je da zatvori oci i pokaze mi da ce da je nameran da zadrema. Voz je vec izasao sa stanice ali je neko vreme stajao na skretnici dok se iz suprotnog pravca nije pojavio brzi voz koji je ulazio u stanicu. Cuo se pisak pistaljke skretnicara, i voz je lagano poceo da se pomera i da ubrzava kada je prosao krivinu. Covek sa spustenim naocarima koji je citao novine je savio novine i stavio na stocic pored prozora. Izvadio je sat i jednim prstom otvorio ukraseni poklopac dzepnog sata. Izdalje se uverio koliko je sati, iz dzepa je izvadio malenu bocicu sa sitnim sarenim pilulama. Kao po komandi ljutita zena do prozora mu pruzi plasticnu casu dopola napunjenu vodom koju je sipala iz termosa koji je imao velike narandzaste cvetove. On je jednim kratkim gutljajem sa nesto podignutom glavom progutao pilulu. Ruku je spustio na stocic a drugu je stavio na naslon. Ruka mu je drhtala, i on je pokusavao da to drhtanje sakrije, pa je obe ruke sastavio i prepleo prste i posmatrao za trenutak svoju zenu. Ona je cutala i nekud napolje usmerila svu svoju paznju. On je sedeo skoro ukocen, kao da nije mogao da prihvati da treba da deli ovaj prostor kupea sa drugim ljudima. Ne bez blage nervoze ponekad je okrznuo pogledom svoje saputnike. Decu je posmatrao kao da je video zeninu pudlicu i macku. Covek sa koznom torbom kao da je za treniitak zadremao, pa je spustio jednu saku na koleno i klimnuo glavom i probudio se iz nenadanog sna. Pogledao je kao uplaseni pas prvo ispred sebe, zbunjen pa je onda okrenuo glavu na jednu pa na drugu stranu i stisnuo koznu torbu izmedju nogu da su mu pobeleli tanki prsti. Mali prst mu je nekako ostao ispravljen jer je na njemu bio dugi negovani nokat. Posmatrao sam njegovu reakciju nekako sa pola oka. Nisam hteo da napadno zagledam lica koja su u kupeu sedela. Jednu nogu sam savio i stavio na grejac u hodniku a ledja naslonio na okvir od prozora. Covek sa kacketom u kupeu blizu mene nije jos hteo da zatvori vrata i posmatrao je moje lice mereci dal bi me nesto pitao pa se predomislio i opet zapodenuo razgovor sa decakom. A gde si ti krenuo, Amire sa tvojom sestrom. idemo kod ujaka koji nas je primio jer je majka ostala u bolnici. A sta ti je sa majkom.

Majka je bila ranjena u Gori pa je bolela noga, i nosila je gips. Kada smo dosli doktori su joj polomili nogu jer joj je noga ostala kriva i opet je u gipsu posle operacije. Ma nemoj da se brines, vis ovu ruku, ja sam je dvaput lomio, jednom su mi je doktori lomili i stavljali metalnu plocicu pa opet valja. Radim sa njom ko pre. Decak nije bas razumeo sve sta mu covek u kacketu prica al mu je godilo sto se on zauzeo za njih. On je odnekud iz svoje kese izvadio nacet paketic keksa Napolitanki i ponudio decu. Decak je uzeo a devojcica je odbila i zahvalila se. Covek se trudio da je ubedi, Ma uzmi. I ja imam unuke,

imam dva derana sto me uvek docekuju kad se vracam iz strugare. Pitaju me odmah a sta si nam deda kupio. Ja prvo svratim u prodavnicu pa im jednako kupim da se ne svadjaju.
Pa im to dam, I kazem evo vam djavolcici, najte. Deda nije zaboravio sta je obecao. A vole da voze one patike sa tockovima. Kazem ja nemojte deco. Ima da padnete, ma ima da se nagrdite. A oni se smeju. Ma deda sto ti nama pricas kad te mi uopste ne slusamo. Dzaba ti nama pricas znas da volimo da se vozimo. A ja ko velim da su mali i moze da ih udari neki auto. Nego. Imas li ti biciklo. Nemam kaze decak. Imao sam psa. Ovcara u Gori. Ubili su ga vojnici OVK. Na pomenu reci vojnici i OVK svi kao da se lecnuse, kao da im taj razgovor nije prijao. A covek je vec zadovoljen onim sto je decak rekao odustao od dalje price. Decak je polako gurao po naslonu izmedju njega i sestre onaj svoj autic a putnici su jedva docekali tu dugo ocekivanu ticinu. Samo su se nemo povremo ukrstalii pogledi putnika koji su se zaneli u sneke svoje otudjene misli dok je voz pod njima kloparao tockovima uspavljujucim ritmom. Pre nego sto su zatvorili vrata kondukter je pregledao i probusio karte i rekao deci gde treba da sidju. Meni je napisao kartu i naplatio nesto vise razliku za prvi razred. Rekao je. Imate mesto u susednom kupeu i nemate razloga da stojite u hodniku. Zahvalio sam se na brizi i smestio se u kupeu do vrata. Voz volim jer uvek mogu da stojim u hodniku, a mesto cesto prepustim nekom kome je bas neophodno. Ili je zena sa malim deteom, ili starica koja ne moze da stoji. Posle nekoliko stanica voz je stao na stanici gde je na peronu stajao preko puta jedan visoki nasmejani covek. Iz voza su sisla dva deteta. Devojcica je nosila crnu platnenu torbu i drzala cvrsto decaka za ruku. On je u drugoj ruci stiskao, ne ispustajuci svoj zeleni autic.