OTUDJEN I NERECIKLIRAN

Prošla je godina i kusur kako blejim, bajem i kao seoski ćata piskaram. Obeležavam put zebrama i postavljam semafore po blogovima i na forumima. Prepisujem sa vec pozutelih i izguzvanih listova neke moje stare tekstove i zapisujem nove pesme i price. Presipam šuplje u prazno. I jos se eto hvalim kako ja znate, molim lepo, pisem na internetu.

Koji to danas znacaj ima. Kao i juce. Izgleda nikakav. I sta se zalim, kome. Kao da sam izgubljeno dete u zoloskom vrtu. Jos cu da pocnem da se ponasam kao ostareli rob na pijaci robova. Ako kao stari rob nemozem da sakrijem svoje nedostatke ko mi je kriv. Niko. Sve je tu, moje je, sve od glave do pete, onako furt, duplo golo, na izvolte, i reklama koja mi nista ne vredi. I moj novostečeni nezavidni status zaludnog piskarala. Samo zalutali čitaoci blogova koji svrate na moj blog i ovaj forum moci ce da vide tragove mog pisanja ako mi se ne daj boze nesto desi. Ako me nema koji mesec na internetu, onda je sigurno da mi je nesto krenulo po zlu. Mozda ima onih koji ce da se zapitaju dali više u ovom suludom svetu uopšte jos postojim, da li sam stvaran ili sam programirani lik u decijoj igrici ili na ovom forumu.

Kazu da sve više ima ljudi sličnih meni, pisu pa vremenom teže da prerastu u prave internet pisce. Skoro bezimeni, kao zavisnici besplatno onako kao da pale sveću sebi za dušu, pišu i objavljuju svuda po internetu. Imaju ili nemaju čitaoce koji su i kriticari ujedno nije toliko vazno. Neko će uvek doći, neko će se uvek naći da otvori gotovo zaboravljene strane. Neko ce vec doci da pokrade ako ima sta da se ukrade. Bice tu dovoljno ideja za one koji sve imaju, samo nemaju dara pa su prinudjeni da kradu i imitiraju druge. Biti autor na internetu je jako tesko. Nikad neznas u cijoj ce se knjizi pojaviti tvoja pesma ili prica. Tako ono sto pises ipak dodje u neke korice i zapocne da zivi svoj drugi zivot ili doceka svoju smrt medju mnostvom tudjih koje joj nisu ni prineti. Mozda je u citavoj prici najlepse ako docekas da zavrsis u decijem spomenaru.

Ovde na netu kada pišem kao da neprestano sipam u bunar bez dna. Sve se odmah vidi i ne vidi. Ponekad mi taj internet lici na veliku biblioteku a nekada na prenatrpano i ne reciklirano djubriste.

Mnogo sam poceo da pricam za svoje godine, pa sam za godinu i kusur to i zapisivao. Neko bi rekao, nisam ovde džabe blejao i vodio prazne prepiske. i cekao da pronadju lek za odvikavanje od interneta. Kao da sam kockar, sto svoju strast ne umem ukrotiti. Ona je ocita. U ovoj igri se uvek ide dalje, sa novim spilom, u novo otvaranje, ko ispadne ili je odustao ili je izgubio, izasao uvredjen, rastao se sa svima sa praznom pretnjom da je zauvek izbrisao svoje ime na ovim prostorima. Koliko mu se može verovati. da ce ici do kraja u svojoj doslednosti izbegavanja svoje slike na ekranu monitora.
Kazu bavim se kompjuterima, ili se kompjuteri bave samnom, drzimo se za ruku i rastajemo se na kraju kao ljubavnici.


Pitate se. Jesam li uzivao, bio zanesen tim virtuelnim svetom. upoznavajući ljude, i stičući nove virtuelne prijatelje.

Jesam li tako poceo da posmatram i svet drugačije, jednako otudjen od svoje suštine...