KAO DA ME TO STAROS SUSTIZE

Pitaju me kao da su mi rodbina, a nit su mi rod ni pomoz Bog. Ko i ja tumaraju, ko slepci se vodaju i okolo glavom u zid udaraju, od poznatog zla se i bede sklanjaju.

Pitaju me komsije, pitaju me prijatelji kako mi je, jel i mene to stigla ova kriza. Kao da bi da saosecju samnom ili da podele i svoje breme, svoju muku i nesrecu umanje u poredjenju sa mojom.

Rekoh, e sad nadjoste me sevte, da me pitatate gde me najvise bole, oce li i ja kao neko bedan od nemastine, od bolesti ili alkohola umreti i ko ce me sahraniti i zamnom zaliti.

Da pravo kazem, sve znam samo ne znam kad cu da umrem. Svi se mi za zivota kondirimo i hrabrimo, i od smrti se sklanjamo, izbegavamo svaku pomisao da ce zivot da nam se raspe i svi dani svedu na mesece i nedelje a kraj bude izvestan i svakako grdan.

Sta znam, kad ne znam. Velim u politiku se ko neki ne pravim da se razumem reko bih da opet neki gadni vetrovi duvaju nama sa zapada. Da nam ni istocni vetrovi ne daju nadu, da nas zavaravaju da nam se i kad nam je naj teze neko nadje u zlu kao prijatelj pa nas puste niz reku ko mrtve ribe belog stomaka. Pa bi reko da nam niko dobro i ne misli, samo bi da nas zavede, prevesla i navede na trosak i rastur kucu.
A ona smrdljivica, kalastura, uvek tako nevidljiva i bez ruku nas svakako sve docekuje i skuplja na jedno mesto gde smo svi tako pomireni vise nego sto smo za svog kratkog putovanja u nepoznato za zivota mogli i hteli zamisliti da nas tamo ceka.

Sve me spopadnu strahovi u nocima bez sna, udaljavaju me od zdravog sna a zora i buducnost mi cini sve dalja i maglovitija. Bog samnom, sve se u meni neke stare i pokvarene misli, bice uvrezile, da se povodim za tudjim zlom, za sadasnjim, za svlastitim sumnama i omrazom koja raste, pa se i neki nespokoj usput se uvuko i u mene kao i u narod. Tudjini nam svakako dobro ne misle, sto iskroje i sasiju oni bi da nam odma na brzinu obuku, ako nam je jedna nogavica kraca tegle da se izjednace, ako nam je sasiveno tesno pa nam se pantalone da prostite uvlaci u tur, onda nam govore da se ne zalimo, a i cemu tako je to kad ti drugi meri, drugi kroji, drugi sasije i drugi oblaci.

Kako mi je, ima li zime, jel ima mraza, hoce li biti zita ili ce da dodje gladna godina. Povratile se i zime, snegovi, a kad dodje leto, pa ce i sunce da se pomami i nebo zapali, zemlu sagori pa kad se osusi i ispuca a noga upadne u rupu. Pojave se tad svakojake bube i misevi, a na polja kidisu i divlje svinje. Vele seljaci u selima ako ne strazarim i sobalim bar dve tri iz puske, ako to ne rasterami ne zaplasim ima da propadnem nacisto. Ima da gledam sta sam radio, i za sta sam se mucio.

Dodje tako i jesen, kad treba da se zacuju iz sokaka svadbe,a ono samo pratnje daleko bilo, narod odmice, a deca se ne radjaju ni u jednu kuci dete ni da kmekne, ni da se cuje da opali puska da se rodio nekom naslednik, da se rodilo musko, da nastavi kucu, da se ne ugasi slavska sveca i familija. Da tudjin na imanje ne nasrne i sela opustela prisvoji. A i narod kao da se gadno izmetnuo, decu vole al u tudjoj kuci, jer to treba raniti, odevati, skolovati a zivot je kratak i mucan ako se ne zaimas. Pa kad neko ima cetvoro dece a njega gledaju ko da je poludeo, ko da mu je pamet vrana popila. Pa je i doslo neko vreme sto narod vise u kuci i imanja ima to manje dece u kuci ima. Nekako se stisne i pozlobi, postane amisan, kad mu neko nesto zatrazi prekrsti se i uprepodobi mislis da je poslednja sirotinja kolko kuka i bogorada da nema u kuci sta ni obuci ni jesti.

A narod ne cine ni bogati pojedinci, ni polja, kuce i imanja, narod ako ga je mnogo u kuci se podeli, ako je mnogo gladnih usta, u svet se tako otisnu pa se opet zivot negde novi zapocne i slava negde podize.

Nece nas pamtiti po tome kolko smo imali para, nece nas sacuvati velike kuce, vec nas porod i narod koji gmize i svojski se trudi da mu se koren i poreklo ne zatre. Nas je malo, i sve kanda manje da to sto preostane ne cini ni selo, a kamoli grad il drzavu.

Ne volim kada me stara muka podbije pod grudima, a obrve mi se nakostrese, kad mi sevaju munje ispod obrva, kad se ukocim od proslosti ili cutanja.

Gledam kroz prozor, kako sneg promice, negde se uvek cuje neciji ker kako promuklo laje i kaslje.
Pa sam i godina natovario kao i ovaj narod, i sve teze se vucemo, sve za sobom potezemo i cimamo ali noge nam teske od zemlje, ruke nam ispucale i zuljevi narasli pa se skamenili.
Pa sam i ja kao seljak kome je nokat otpao jer se udario pa je poplaveo a prst se naduo ko testo, raste i sve u njemu otkucava, zivac, da mu kuca sve u mozak, od bola sve svece video. Pa to je njemu ko dobar dan, da se udari, posece, ubode, da ga udari krava sa rogovima, da se ritne, da ga vepar il krmaca ujede kad se prasi. Pa da onda onako mokre prasice u korpi nosi u kucu pored sporeta da se osuse, jer more je njemu tako propalo kad se krmaca prasi uzimu, pa jos obnoc, i dok dodje a ona pola il pogazila, a ako je nevaljala i pojela. Ostrvi se i nasrne a njemu dodje da je ubije, da je zakolje i takve se kurtalise jer nikad seljak nije voleo kad stoka na svoj porod nasrce pa makar to cinila i krmaca. A posla ko za ludaka, moli boga, da mu se nadje, da ga zaobidje propas jer od Boga ne mozes da otmes. Dok gleda u nebo, dok od kise i sunca zavisi sve godine su mu iste ili te ceka pa kuka sto je tolko rodilo i prerodilo, il da se vajka sto mu sve propalo i sto je radio dzabe.
Kad se tako nako ljucki naradi, kad uveliko sneg napada, cisti i prti sneg do stale, do supe za drva, a ledenice pocnu da rastu ispod krova, pec bubnjara se usija i jarina udari u lice.
Tako i on sedi i drema ko i macak, i s pola uva slusa vesti a dan mu sve duzi a noc i zivot sve kraca.

Pa i sneg sve cesce se topi, pa se zacuju oluci, ponekad se i sneg skrsi sa krova pa se trenes, pa se pomislis da je zima na izmaku. Cim lepi dani dodju, nezna sta ce i gde ce pre.

Savataju ga poslovi, da drlja, seje, da svoju muku rasipa i opet se nekoj vajdi nada. Vocjke treba orezati, okreciti, oko njih okopati i nadjubriti. A i ono djubre koje je izvuko treba rasturiti po njivi. A u njega svednako samo su dve sake i ona stara i vec pogurena onemocala ledja, kicma mi se savila od tereta a u vratu krca, dok okostava, vise ne moze ko covek ni da se na traktoru okrene kad ore. Uvece kad legne boli ovde, boli onde, ma boli svukuda, legne umoran ustane jos umorniji, dok ustane posle neprospavane noci treba da se razmrda, pa se obada i tabana ko pijan, dok ga bolovi ne puste i onda mu bude lakse i progleda ko covek na oci.

Kaze on meni, nije da sad kukam, da se vajkam, da mi je dosla zuta il crna minuta, vec tako se sve pretvaram da mi nije nista. Rodio se da se mucis pa ti kad sedis i ne radis ko da si besan pa sedis zaludan, valjda navika, da radis, to su valjda zivci.

I zivot mene ne mazi, od sile da vako ispravi me nemocna i korake mi skrati, da na oci ne vidim, da na usi bolje da ne cujem, da zaboravim ono sto je juce bilo a da pamti sve od Bog te pita, da se polako pretvaram u dete i sva ona secanja iz detinjstva da se probude kao nagovestaj da se zivot polako vraca na svoj pocetak da se u poslednje dahu i grcu izgubis i napravis mesta, da se sklonis i svoje umore i terete nekom drugom prepustis. I svaki dan kad te nista ne boli docekas kao praznik.

Pa sam i godine svoje prihvatio i sa mladoscu se davno rastao, svoju snagu i zdravlje uludo ko zvekan rasipo, zdravlje se tako krunilo i krunilo i na poljima rasulo, al veru i dusu jos imam i jednako se krstim i molim i od Boga ocekujem vise nego sto ce mi dati i sto mi sleduje.

Kao da smo svi na pocetku ili tokom zivota u svoju torbu stavili taman toliko kolko mozemo poneti, a ko se preopteretio, koga je poteralo, ko se suvise zaneo pa mu usta bila prevelika i oci gladne se nasao na muci da svoju glad utoli, da svoju mracnu stranu sakrije i smrt za zivota prevari.

Bravo Rade ovo si dobro napisao i srocio