PISATI ILI NE ?

Pisati ili ne pisati, pitanje je sad. Cemu sve ove ili neke buduce frizirane reci, nakindjurena umna raskos, prosejana i posejana zvezdana prasina, potkovane misli na
necijem mekanom neprilagodjenom stopalu mozga. Zalepiti ih tu pre nego trositi cavle, cekicem uludo udarati na stara mesta, kopati po secanju koje ce prestati kad brzi voz udje u tunel bez kraja.
Plitko zakopane misli, vire iz s povrsine kao kosti. Apstraktne, neprepoznatljive i gotovo neodrzive, do besmisla uludo stracene, starog psa kosti misli zakopane.
Otete od sna, otete od zaborava. Dok u uhu stare melodije, jedan covek nocas place, na rubu ili na tragu, seca ili se ukopava na putu u nigdini. Ko zna dok razmislja o proslosti o zivotu o radosti, nezna tugu da sakrije, nezna da stane, da zadrema, da se uspava.
U rukama bih pre glinu, u mislima je meku okrenuo na tocku, zidao kupolu na pecida je lozim danima drvima dok ne ugledam kako izlazi beli dim pa da ispecem muku i trud narastao kao domaci hleb.
Stare ramove bi da ponovo prekrajam i nove mere uzimam za neke nenaslikane predele, u ocima zadrzane kao nevreme, kao ja i ti. Nema ni boja ni platana, beline koja me mami. Uvek prisutan strah da ne zalutam, vremena da mi je, da mi se vrate slike, da dodju da ne nestanu zauvek.
Do jutra je ostalo jos malo, mozda necu ove noci ostvariti sne, sve sto imam ni u pricu ne ne bi stalo, sve sto imam uvek mi se rusi, jedino nece mi bol u dusi.
Razgovaram sa sobom, slusalice na usima da ne cujem svet, da ne cujem, da ne znam ko sam i sta sam bio do juce.
Pod kozu ulaze, pod nokte se zavlace, u kosu skrivaju ispod obrva sastaju i iskacu dok ih ovcice pogubljene skupljam u stado.
Imam i nemam dok vreme krije kraj, a ja sam ziv, moj zivote jesam ziv, sta mi to radis sada. Prilazim mi ko u prici. Da shvatim da sam mali, da tek rastem.
A u meni bese ljubav, bese i mladost, sreca, ja budala stara s proleca sam uvek ljubav kao novi zivot ceko. Preskocicu sto sam reko, ne volim vise, ni manje, od godina
imam po neku slutnju, neku poznatu hladnocu.
I na na našim i vasim prostorima odvajkada je važila ista mudrost – gradovi su uvek podizani zlu ne trebalo na uzvišenjima pa cak i u blizini reka. I ja sam svoju kucu ususkao u cuviku, Avalu je pogledom okrznula i drsko joj namignula.
Neko je i moje selo podigao na brezuljcima, ostavljajuci svu ravnicu njivama i livadama. Kuce je pre podizao u sumi na bregu. Tako se i selo nalazi na priblizno nadmorskoj visini Avale odakle puca pogled na more vojvođanske ravnice,
Vremenom, kada je prestajala potreba da se razmišlja o odbrani od neprijatelja, ljudi su i dalje, po navici, gradili svoja naselja na bregovima ili brdima kao nekada stare utvrdjene gradove.
Jedan od najpoznatijih gradova u svetu po tome što njegovi žitelji jos udišu čist vazduh, sudeći bar po nadmorskoj visini, jeste i glavni grad Srbije – Beograd koji ce jos dugo da zivi nezagadjen zahvaljujuci ruzi vetrova koji negde sa Avale i Kosmaja saraju i nose svu cadj niz Dunav negde u to Crno More. Mora biti crno od tolike prljavstine koja se u njega slije i koju dunav i pritoke donesu.
Oduvek brdjanin, po malo opor, od grada na puskomet, ali nekako sklonjen i skriven, gotovo u oku skriven u pogledu. Zivim kao da me nema, ja znam da sam tu, da sam se uklonio sa traga, od gradske vreve i prasine, od tog mravinjaka i ludila ljudskog.
Sve neka brda opasala taj Beograd koji mnogi podjednako vole i mrze, ruse i grade. Sva brda nabrojana, previse mala da bi bila planina. Prva Avala sto se od podzemne lave naborala i izdigla iz ravnice.
Da ne ostanem duzan, da se setim svih brda, Avale, Banovog brda, Banjice i Banjičkog visa Belog brda i Velikog brda, Vodičkog brda, Vracara i Glumčevog brda, Golog brda i Dedinja, Erinog brda, Žutog brda, Zvezdare, Julinog brda, Kalemegdana i Kanarevog brda, Labudovog brda, Lisastog brda, Lozovičkog brda, Maleškog brda, Milićevog brda, Mitrovog brda, Moračkog brda, Nikinog brda, Orlovog brda, Pašinog brda, Petlovog brda, Stanovačkog brda, Starac-Vasinog brda, Stojčinog brda, Topčiderskog brda, Ćurtinog brda, ko ce Ripanjski vis iz pogleda smetnuti... ko ce ih sva pobrojati i opisati, u pricama pomenuti, da se proslave ako nisu, da se ne zaborave ako jesu. Sva brda sto su bila oko Beograda se u njemu polako usetase i tu se podiguse kule i kapije, tu zive stanovnici, radnici, činovnici, zanatlije i trgovci. Tu su pijace, bakalnice, hlebarnice, piljarnice…"
I ja se nadjoh na jednom brdu gde su do skora " Kuće male i bez sprata, od slabog materijala većinom pravljene od nestručnjaka i bez plana. Podignute su na brzu ruku, izvesno će u skorom vremenu ustupiti mesto velikim zgradama, kada ovo predgrađe bude sastavni deo Beograda jer on raste i siri se i ono sto su bila bliza sela postaju deo njegovog uzeg jezgra, gde u dvoristima u kojima su se sepurile guske i patke i citava zivotinjska svita ce da porastu zgrade, da zaklone vidike i ubiju poglede.