DUZNIK - prvi deo

Kosta Beljanac ogorcen i nesrecan nocu spakova svoje stvari u ranac i kao jedini putnik nocnog autobusa se uputi na autobusku stanicu.
Samo deset dana ranije živeo je u mirnom prigradskom naselju,
radio je kao vozač kamiona, bio je oženjen lepuškastom
ženom i imao ćerku i sina koje je obožavao.
Sada je u autobusu i ne zna kuda je pošao i da li će se ikada više vratiti. Žena mu je pretučena a deca na smrt preplašena, nakon noćnih poseta onih koji ne opraštaju dug, koji žive od davanja pozajmica i velikih kratkoročnih kamata.
Kosta je doneo odluku da nestane iz takvog života i skine sa porodice teret prevelikog duga koji ga je psihički mleo kao vodenički kamen, kao zla kob prekrio pokrovom njegovu porodicu.
Ali u u tim teškim trenucima, kada se Kosti činilo da se svet srušio, nije ga napuštala nada, nije sve do trenutka kada su nasrnuli na čast njegove žene i ugrozili bezbednost njegove dece.
Sve je to nekako počelo najednom kada je prodao svoj stari kamion kupljen pre dvadeset i devet godina i uzeo kredit kod jedne od banaka koje su u gradu nicale kao pečurke posle kiše.
Posao mu je nakon kupovine kamiona krenuo, novac je počeo da pritiče i Kosta se ponadao da su dani odricanja i siromaštva već iza njega.
Prvih šest meseci je otplaćivao dospele rate odvajajući novac od svakog posla koji je u toku meseca ugovorio.
Svoj kamion je voleo i dok ga je vozio pričao je sa njim i oslovljavao ga kao prijatelja.

Kamion je uveče parkirao na ulici i ceradu navlačio i obavezno zakopčavao da se deca nebi u njega penjala.
Ujutro je ustao i popio kafu, na brzinu doručkovao i pregledao poruke na telefonu i prelistao zapisane pozive u blokčetu sa kožnim koricama u metalnim okvirima na uglovima.
Izašao je u žurbi da upali i zagreje motor i namah se sledio. U neverici kao da sanja je trljao oči, kamiona nije bilo na onom mestu ispred dvorišta gde ga je uvek parkirao. Okretao se na sve strane, pa ga je oblio hladan znoj i na pamet su mu došle crne misli.
Prebledeo je kao smrt, uhvatio se za glavu i suze su mu pošle od jada i muke. Vratio se u kuću i otvorio vrata, žena videvši njegovo smrknuto lice i suze povika – Jaoj mene, Kosta šta se desilo. Kosta procedi samo kroz stegnute zube. – Kamion. – Šta je bilo sa kamionom, pokvario se, neko je udario u njega, govori čoveče, nemoj da kleštima da ti reči izvlačim iz usta.
- Ukrali su nam kamion. – Kako ukrali, jesi li zaključao sinoć vrata na kabini. – Možda se manguparija našalila, provozala se i negde ga ostavila. – Aman da je moj kamion dobar auto pa da se momci provozaju, ali to je kamion ženo.-
- Idem odmah u policiju da prijavim kradju. Kod dežurnog inspektora dao je sve podatke i napravljen je zapisnik o ukradenom vozilu. Inspektor mu nije dao mnogo nade da će brzo biti pronadjen. Čak šta više rekao mu je da je vrlo moguće da je već prešao granicu sa Kosovom i da će tamo biti prodat a da naša policija sa Kosovskom policijom ima vrlo slabu saradnju. -

Čitav taj dan je obilazio grad u nadi da će negde ugledati parkiran njegov plavi kamion.
Uzalud, je pitao u svakom bifeu gde se okupjalju vozači da neko nije video njegov kamion. Odmahivali
su glavom i gledali ga sažaljivo jer su videli da je očajan i sludjen od nesreće koja ga je zadesila.
Prvi dani su mu bili pakao, nije znao šta da radi, sedeo je besposlen i bežao je iz kuće da ne vide koliko je nesrećan. Svakog dana njegova nada se gasila i postao je sve uvereniji da taj gubitak teško može da nadoknadi. Nakon dva meseca, je shvatio da je kamion napustio Srbiju i da više nema nade da će biti pronadjen. U banci je prijavio nestanak i dobio upozorenje da kredit mora da otplaćuje a hipoteka na kuću će biti prvi korak u naplati duga.
Nakon šest meseci napustili su kuću i preselili se u trošnu kuću na periferiji a kuća na koju je stavljena hipotka je prodata ispod stvarne cene.
Dugovao je još mnogo novaca banci i advokatu, morao je da objavi bankrot svoje firme. Na vrata su mu cesto dolazili naplatioci duga upozoravajući ga da će da završi u zatvoru. U očajanju, bez znanja žene uputio se do Ćelavog vlasnika stovarišta, i uzeo pozajmicu od dvadeset hiljada evra i potpisao priznanicu dao obećanje da će vratiti četrdeset u roku od godinu dana, čim mu kamion bude pronadjen.
Novac je vrlo brzo potrošio na plaćanje rata kredita banci, advokatu i kamata na preostali dug.
Nakon godinu dana Ćelavi je odmah poslao batinaše da ga opomenu i u upozore da će mu kosti polomiti ako dug ne vrati. Saznao je da je ćelavi kupio i njegovu kuću. Kosta je čuo priče da je ćelavi umešan u kradju njegovog kamiona, i da mu je to sve namešteno jer je Ćelavi ratni profiter koji je u isto vreme kada je Kosta bio u ratu bio pripadnik jedne ozloglašene dobrovoljačke jedinice, koja žarila i palila kuće, minirala, katoličke u Hrvatskoj i u Bosni žamije. U toku rata su držali švercerski lanac, prenosili pored naoružanja i municije, opljačkane stvari iz napuštenih kuća.
Svaki šleper nije nikada se vraćao prazan, vozio je na front municiju i naoružanje a vraćao se sa opljačkanim stvarima, stokom, mašinama i drvnom gradjom.Sve je to bilo propraćeno papirima koji su naknadno uništavani i koji su bili samo paravan da se prodju kontrolni punktovi gde su rezervisti škripali zubima propuštajući bezbroj kamiona sa opljačkanim stvarima. Psovali su i proklinjali oficire koji su očito bili do grla bili umešani u mutne poslove.
Znao je Kosta sa kakvim ljudima sada ima posla, ljudima koji su korumpirali policiju i sudove, opštinu i državne službenike. Znao je da su ministri policije, vojske mete, da je i crveni krst u ratu imao svoje prljave rukovodioce koji su otvarali svoje prodavnice i prodavali robu dobijenu na ime pomoći.
Znao je da su došli crni dani za njega i njegovu porodicu i sve njegovo iskustvo u ratu mu ne može pomoći da se izvuče iz tog vrzinog kola.
Nekome je zasmetao i neko je rekao da mu ukradu kamion da mu uzmu kuću i da ga uvale u dugove dok ne izvrši samoubistvo.
Kosta se pitao gde je pogrešio i kome se i kada zamerio u svom poslu. Naslućivao je da je je u nekoj aferi jedna grupa pohapšena u malverzacijama prebacivanja materijala iz drzavnih firmi na stovarista privatnika. On je odbio da ucestvuje u tom poslu ali drugi nisu. Nije smeo da odbije. Znao je da su se mnoga preduzeća prodavala ljudima sa kriminalnom prošlošću, da su kupovali zemlju na pojedinim gradskim lokacijama i preprodavali je zaradjujuči milionske iznose. Nikla su stovarišta, otpadi, benzinske pumpe, gg gradjevinske firme.
Sa strahom je svake noći legao u krevet i sa strahom svako jutro dočekivao.
Dva meseca su bila kao dve godine, svakog dana i noći je očekivao nezvane goste.
Samo njegov uzneveren pogled i osvrtanje na ulici je pokazivalo njegovo stanje beznadja u kojem se našao.
Poslednje veče koje je prelilo čašu je bio iznenadni dolazak naoružanih batinaša kada su provalili vrata, sa psovkama ušli i pretukli ga i nasrnuli na ženu u na smrt preplašili mu decu. Bio je nemoćan bilo šta da učini, svaki nagli pokret i opiranje bi dovelo u pitanje injihove živote.
Policiju nisu smeli da zovu, tu noć su proveli budni. Žena je jedva smirila decu koja su se zacenila od plakanja.
Ujutro je u panici spakovala svoje i dečije stvari i otišla kod svog brata, bar dok ova nevolja ne prodje. Ispratio ih je na stanicu, sav u suzama, mahao za autobusom koji je napustio peron.
Vratio se u pustu kuću, na kojoj su bila razbijena oba stakla a na vratima uništena brava.
Seo je i razmišljao o svojoj nesreći, zloslutne misli su mu padale na pamet. Da li da izvrši samoubistvo i prekrati svoje muke i muke svoje porodice. Da se obesi, skoci u hladnu reku sa mosta, da se baci pod voz.
Tako je sačekao i noć. U telu obamro, sedeo je ukočen, preko njega se navukla neka crna koprena od misli koje su uvek imale samo jedan ishod. Njegov kraj.
Uzeo je svoj kožni notes, u njega stavio kratku poruku u plavoj koverti na kojoj je pisalo.
Mojoj porodici
Drhtavom rukom sitnim rukopisom koji kao da je ponirao na desnu stranu napisao je reči:
Izabrao sam ovakav kraj kao jedin način da prekratim moju agoniju i izadjem iz slepe ulice i naše nesreće koja nas je sve zatekla i gurnula u provaliju iz koje se nismo mogli više zajedno izvući.
Oprostite mi i neka vas Bog čuva.
Kosta
Dok je autobus napustao stanicu, pitao se da li je to poslednji put da vidi svoj grad.
Kartu je kupio na slepo, prvo mesto koje pročitao na tabli. To je bio poslednji novac koji je imao.
Smatrao je da mu više neće biti ni potreban. Tamo gde stigne, to će biti i kraj puta.
Autobus je sam napustio podno Svrljiških planina.
Na ledjima je imao svoj planinarski ranac, i nešto ličnih stvari.
Smatrao je da je bolje da izgleda kao turista ili planinar pa je zato i poneo ranac u kojem je smotan bio podebeo konopac. Stavio je i vojnički naoštreni višenamenski, nož, baterijsku lampu i flašu vode.
Uputio se u bespuće asvaltnim putem koji je posle nekoliko kilometara potpuno prestao. Išao je zemljanim putem nekuda a ni sam nije znao kuda on vodi. Mislio je da će već izabrati mesto i vreme kada će da završi svoj život.
Dok se penjao sve više u planinu, put je bio sve uži. Videlo se da je video i bolje dane, da su ga uništila brojana vozila koja su izvlačila posečena stabla iz gustih šuma koje su se pružale sve do Bugarske granice. I sam je često vukao drva koja su rukovodioci iz šumske uprave prodavali, vozio je ugalj koji su rukovodioci rudnika prodavali i bogatili si nekažnjeno. Pipci lopovluka su se pružali visoko čak do skupšinskih poslanika i ministarstava.
Prvo selo na koje je naišao bilo je potpuno pusto. neke kuće su se već urušavale a neke su bile na putu da se pod prvim snegom sruše. One koje će odoleti su stajale zatvorenih vrata a iz dimnjaka se nije vio ni jedan dim.
Selo je napustio skoro u žurbi, u strahu da ga neko ne vidi, bežeći od samog sebe tražeći mesto za svoju smrt.
Čitavog dana se peo sve više i već umoran je zastajao posmatrajući netaknutu prirodu koja ga je osvajala i skoro da je žalio da mora da napusti ovaj svet u ovakoj lepoti.
Predveče je bio u bespuću, put se izgubio i prešao u putić i više nije znao gde je kraj tog puta.
Izašao je naglo pri vrhu planine na zaravan odakle je pucao vidik na okolne vrhove. Popio je davno svu vodu i već ga je morila žedj. Usta su mu ispucala, noge su ga već bolele.
Počeo je da govori samom sebi kao jedinom sabesedniku, da ako ne završi brzo sa sobom umreće od gladi i žedji i njegovo telo razvući će vuci ovde u planini.
Seo je na jedan kamen i šuma u kojoj bi završio svoje mučenje mu se činila previše daleko.
Pomislio je da preseče vene ali mu se takav kraj nije dopadao, nije želeo kako život ističe iz njega, već je želeo da završi brzo u jednom trenutku polomljenog vrata.
Ustao je a se poslednjom snagom nekako dovuče do šume ali je ona bila predaleko. Iza jednog brda ugledao je selo, više je to bilo nekoliko raštrkanih kuća.
U bunilu od žedji došao je do prvih kuća, a ispred njega kao u čudu pojavio se potok. Pao je na kolena
i zaronio glavu u vodu, pio ledenu vodu i zakašljao
se i kada je kašalj prestao se srušio na ledja pored potoka.
Ležao je pola sata, sunce je bilo na zalasku, noć će brzo doći moram da požurim sa svojim naumom.
Ustao je i sa mukom koraknuo, umor ga je savlado da je telo vapilo za odmorom i toplotom.
Posmatrao je kuće i pitao se u kojoj bi prenoćio dok ne skupi snage i telo se ne odmori pa da izvrši ono što je naumio.
Pokušao je da otvori vrata, vrata koja se ovde u selu dok je selo živelo nikad i ne zaključavaju. Bila su zaključana a ključ je visio okačen na ekser pored vrata. Verovatno onaj koji je napustio kuću nije želeo da mu lovci ili bilo ko drugi ne provaljuje u kuću već da ih ključem otvori i kada je napusti tako i zatvori.
Ušao sam u kuću koja je davno napuštena, dočekala me unutrašnjost kao u nekom drugom vremenu predmeti okaceni ili na plicama poredjanim. Ognjište u zidu, lanac na kojem je visio veliki metalni sud.
Spustio sam ranac na sto. Otvorio prozore da se kuća provetri. Video sam sekiru u kraju, i uzeo sam je da nasecem drva da založim prvo vatru.
Pričao sam sa sobom jer mi je tako bilo lakše, kao da sam tim razgovorom hteo sebe da ubedim da je ovaj put bio neophodan.
Govorio sam sebi E Kosta goveče jedno pa zar si morao da dodješ u ovu nedodjiju da bi se ubio.
Trebao si da završiš tamo, ovako si samo odložio svoj kraj.
Izašao sam i našao nešto drva u blizini kuće, nešto pale ograde sam pokupio i iscepkao sitnije da potpalim vatru. Nešto suve trave sam skupio i sve
to doneo u dva maha se vraćao i unosio u kuću slažući u delu za drva pored ognjišt
Sad ću da založim vatru, pa da očistim prašinu sa stola i stolice. Krevet je stajao u uglu prekriven paučinom i prašinom. Podigao sam prekrivač, koji je na više mesta imao velike rupe od moljaca. Kada sam ga istresao napolju video sam da je to ćilim na kojem su se videle još šare i boje.
Vratio sam ga unutra i kada sam malo istresao dušek na krevetu ponovo ga prekrio.
Vatru sam založio i ona je nekako donela život u ovu pustu kuću. Plamenovi su brzo hvatali suve grane i toplota je ispunila sobu.
Ognjište je bilo dobro napravljeno, dimnjak je vukao i dim nije se zadržavao u sobi.
Ja sam sad kao pustinjak koji se iz svojih ličnih razloga odvojio od sveta da bi svoj život okončao u ovom napuštenom selu.
Legao sam na dušek kreveta koji je zaškripao, uvukaose u vreću za spavanje i još i pokrio poderanim ćilimom. Sklopio sam oči i ruke, poželeo da se više ne probudim iz sna.
Od umora sam gotovo odmah zaspao prelazeći u san
i odnekud čuo lavež nekog psa.
Probudio sam se iz košmarnog sna, preznojio sam se i osetio hladnocu jer se vatra tokom noći ugasila.
Više mi san nije dolazio na oči, sedeo sam na krevetu, i da bih nešto radio, ponovo sam podložio vatru. U sudu iznad ognjišta sam zagrejao vodu i umio sam se i oprao do pojasa. Osetio sam olakšanje i obukao sam čistu košulju, i džemper.
Opipao sam obraz, brada mi je vec porasla ali nisam imo cime da je obrijem. Uvek sam imao jaku bradu. I u vojsci za sam svako jutro morao da se brijem.
To nije više Kosta ni važno. Čemu da je briješ. Brada i nokti rastu i nakot smrti. Baš čudno. Telo umire a dlake i nokti rastu. To za rast kose i noktiju posle smrti sam pitao jednog sudskog patologa kojem sam vozio nameštaj kamionom i on mi je rekao da je to glupost.
Posle smrti se koža povlači (ili skuplja, ili kako god) i zbog toga izgleda da rastu nokti i kosa.
To spada u onih sedam mitova.
Čovjek koristi samo 10 posto svoga mozga
Treba piti najmanje osam čaša vode svaki dan
Nokti na prstima i kosa rastu poslije smrti
Obrijane dlake rastu brže, postaju grublje i tamnije
Čitanje pod slabom svjetlošću može oštetiti vid
Od jedenja ćurke postajemo pospani
Korišćenje mobilnih telefona u bolnicama je opasno.
Setim se svih onih nedoumica, i nebuloza kojima sam bio opterećen dok sam radio kao bibliotekar u biblioteci koju su na kraju zatvorili jer niko više ne pozamljuje knjige iz bilioteke, ili pre se moze reći niko više ne čita pored televizora i kompjutera.
Tako sam sa biroa za zapošljavanje prešao u vozače kamiona. Dozvolu sam stekao u armiji i neko vreme sam radio kao vozač autobusa dok plate nisu postale toliko male da sam napustio firmu i kupio onaj prvi kamion.
Tako sam od stola u bibliteci seo za volan i više sam provodio za volanom nego kod kuće.
Onaj deo života koji sam proveo izdajući knjige, u čitanju novih knjiga mi je bio tako dalek i nestvaran kao da je ostao u nekom drugom životu.
Diploma profesora književnosti je stajala u ormanu kao ukras nekog vremena u kojem je sve imalo svoje mesto i svrhu. Onda se sve rasulo, vreme je iscurelo kao pesak u peščanom satu. Sve se promenilo, život,
mi se ogadio jer pogubiše sve ljudske vrednost i ljudi zaboraviše svoju veru i svoje poreklo.
I jezik se počeo menjati, na ulici naglasak u uhu je postao tako čest da se više niko nije osvrtao ni čudio ko je odakle. Više je bilo pridošlih u gradu nego onih koji su tu rodjeni.
Sve češće se na ekranu televizora mogla gledati pusta sela i predeli koje jedino još lovci posećuju.
I ovo selo je Bog te pita kada ispratilo poslednjeg stanovnika ili u grad ili na groblje.
Sati u mraku su odmicali sporo, samo se žeravica u vatri svetlela u ognjištu. Još tri sata ima do zore, do izlaska sunca. Osećam glad jer na poslednji obrok je moj želudac već zaboravio.
U kući nema ništa za jelo, u rancu nešto odeće, upaljač, baterijska lampa, nož, slike dece i žene i ostale sitnice.

Posmatram senke na plafonu stare kuće koje stvara plamen vatre i osećam se sigurno u ovoj kući tako daleko od ljudi i nesreće koja me je zadesila.
Život koga sam želeo da se odreknem je govorio da se ne dam djavolu tako lako i dok dišem da se ne predam. Ako umrem od gladi, pa tako je i trebalo da se desi. Odlučio sam da se pobrinem za neku hranu, dok svane, da nešto skuvam na ognjištu jer glad mi neće dati mira dok je ne utolim. Pošto je već bio kraj leta i početak jeseni još ima šumskih plodova, jestivog bilja, a video sam i da još ima i pitomog kestena.
Sa pečurkama sam se sreo u ratu, i naučio da ih prepoznajem kao i koje je korenje jestivo.
Jesi li odustao od namere da oduzmeš sebi život.
Jesi li. Jesam dovraga. Očito da sam napravio onaj izbor koji se često pravi i nije slučajno izreka davljenik se za slamku hvata. Preživeti po svaku cenu. Dovraga i sulude ideje o samoubistvu.
Borba do poslednjeg daha, ja sam sada poražen povukao sam se ali ću se već vratiti i sve će biti kao pre. Da li će biti. Do vraga pokušaću i umreću u pokušaju da povratim svoju porodicu. Pitam se.
Koliko ću izdržati u divljini, bez hrane na koju sam navikao. Bojim se da ne poludim i ne podivljam, da ne pobesnim od ujeda pobesnele lisice ili vuka i da umrem u mukama. Biće ono što će biti. Unapred neću da razmišljam. Za smrt uvek ima vremena, moraće da još čeka na moju glavu.
Konačno tišinu, prošaraše zvuci jutra, začuo sam zvuk grlice i divljeg goluba. Nenaviknut i odrodjen od prirode svi ti zvukovi prirode su u mojem uhu
odjekivali kao zvonjava iz nekog davno zaboravljenog sveta.
Napravio sam nekoliko čučnjeva i sklekova, i isprao usta vodom, umio se i obukao jaknu da odem da nasečem drva za vatru.
Bliže potoku na starim panjevima video sam grozdove pečuraka. Vlaga, lišće i krošnja koja se sklopila iznad potoka je stvorila dobre uslove za rast kolonije pečuraka.
Brao sam one koje su bile sočne i delovale sveže a one mlade sam ostavljao dok ne dorastu za branje.
Skupio sam ih toliko da sam bio na muci kako da ih odnesem pa sam ih na kraju nanizao na prut i odneo do ognjišta. Ubacio sam još neko drvo i natakao nekoliko pečuraka na prut i iznad žara ih lagano ispekao. Kada sam probao, to mi je bio onako pregladnelom naj sladje jelo u životu. Makar bile i otrovne one su mi pružile takav osećaj zadovoljstva da sam pekao onoliko dok nisam osetio izvesnu sitost i olakšanje. Već mi je bilo lakše i život mi je nekako postao draži.
Sada ima pečuraka i svega što priroda jestivog pruža a kad dodje zima šta ću onda kukavac, umreću od gladi, u kući u ovom selu. Moraću da donesem odluku. Ići dalje, ili ostati ovde. Blizu je granica. tamo već iz vrhova koje posmatram je Bugarska.
Možda treba da se odmorim i pre snegova predjem granicu pešice kroz planinu dok ne vidim neko selo i čujem da govore Bugarski jezik.
Do te odluke ima vremena, dva meseca me deli od zime, do tada ću ovu kuću smatrati svojom i pokušati da prikupim nešto hrane.
Daleko se čuo zvuk sekire, sekao sam toliko drva dok se nisam umorio i zadovoljan sam posmatrao gomilu složenu pored kuće. To će mi biti svakodnevni posao koji ne smem da propuštam. Vreme u planini se očas može pogoršati, noći su hladne i drva uvek treba imati pored ognjišta.
Ispraznio sam ranac i stavio jedino nož unutra a u desnu ruku malu sekiru koju sam našao pored ognjišta. Krenuo sam da vidim šta ima za jelo u ovoj divljini. Nije mi ni malo činio ovaj izlazak kao onaj kada sam išao u obližnje prodavnice ili markete gde sam mogao da biram šta ću kupiti za ono malo novaca koliko smo imali.
Mučilo me je kako ću da izdržim bez, hleba, bez mesa, jaja i onih osnovnih namirnica koje čine svakodnevnu kuhinju sastavnim delom obroka.
Kraški tereni koje sam video mi nisu davali mnogo nade da ima mnogo vode, neka reka ili jezero gde bi bilo ribe, žaba ili divljih pataka.
I tu sam se prevario. Reke su tekle i ponirale, u njima je bilo pastrmke, rakova, ali to samtek kasnije otkrio. I jezero kao gorsko oko u borovoj šumi.
Iznad sela je bio izvor, česma i voda je oticala u potok koji me je prvi napojio kada sam umirao od žedji.
U prolasku pored potoka u vlažnom lišću sam našao pet puževa, u potoku sam ugledao raka i brzo ga uvatio dok je pokušavao da se zavuče ispod obale.
Pored potoka uvek ima više hrane nego u bespuću gde se samo legu zmije i gušteri.
Zmije su u ovom kraju vrlo česte, vrlo ljute i moram paziti da ne nabasam na splet zmija, da ne nagazim na neku dok hodam kroz travu.
Ako i naidjem moram pokušati da je se klonim ili da je ubijem i pojedem.
Već mi je bolna ova samoca,gusi me,ostavlja u
meni pečate, snove i sećanje rasclanjuje. Nedostaju mi glasovi moje dece, njihova lica, nedostaje mi žena, o tako mi ona nedostaje da osećam bol u stomaku ali se trudim da ne mislim jer je i pomisao na njih kao iznenadna bol.
U šumi sam naišao na stabla pitomog kestena, opalih plodova i koje sam otresao bilo je puno. Kesten u ljušturi kao morski jež. Može se peći i oljuštiti. Napunio sam pola ranca kestenovima. Kako mi je sada od koristi iskustvo iz rata, iskustva sa planinarenja, kako pobediti strah i snaći se u prirodi;
kako naučiti da prepoznam, pravilno uberem upotrebim
samoniklo jestivo bilje; kako da sebi pružim prvu pomoći i samopomoć;
Posmatrao sam breze i već sam razmišljao o soku koji ću skupiti sa njih.
Sam sebi pričam o i nalazim se u situaciji preživljavanja u prirodi, , igrom slučaja
imam neka osnovna znanja koja sam prikupio kao pripadnik izvidjačko-padobranske jedinice
u kojoj sam bio na odsluženju vojnog roka. Obuka koju sam tamo prošao sastojala se od obuke u skijanju , ronjenju, forsiranju rijeke, maskiranju, diverzijama, izviđačkom obukom, gađanju iz različitih vrsta naoružanja, naravno padobranskom obukom i na kraju preživljavanjem u prirodi.
U gradu Nišu sam prošao obuku i imao prve skokove
iz avona.
Po odlasku iz vojske uspio sam se dočepati jednog priručnika o preživljavanju koji su koristili oficiri.
Sada sam ponovo koristio sve to da preživim tako daleko od ljudi koje više nisam ni želeo da sretnem.
Više bih se radovao da vidim neku životinju nego ć
čoveka. Za mene je svaki čovek potencijalna opasnost, može me prijaviti policjskoj stanici i već sam bliži svojim progoniteljima.
Ranac koj sam poneo je u pregradama imao sve one neophodne stvarčice za preživljavanje. Nekoliko majci, čarapa, šatorsko krilo, vreća za spavanje, folija za sprečavanje gubitka temperature danas se nalazi u svakoj malo boljoj kutiji prve pomoći), nepromočiva vrećica (koju može izvrsno odglumiti nekoliko vrećica za smrzavanje mesa povezanih s gumicama), u kojoj su se nalazili, so , šećer, par vrećica čaja, nekoliko upaljača, svijeća, nož,
zavoji, sprej za dezinfekciju rana,tablete za dezinfekciju vode, kišna kabanica, vreće za smeće 4 komada, umotan kanap, mali radio, naklon za ribolovce u koturu, nekoliko udica , mali nožić , kompas, još mi falilo nekliko konzervi hrane i spisak za preživljavanje bi bio kompletan.
Tek kada sam raspakivao ranac video sam da sam u njega dodao nešto od tople odeće i bocu vode.
Obradovao sam se vreći za spavanje i kompasu da ne zalutam dok tumaram po planini.
Davno su rekli da je: bolje 2 sata provesti u pripremi skloništa pa se 3 sata grejati i biti na suvom nego 5 sati smrzavati.
Tako sam i postupio, našao sam sklonište, ogrejao se i odmorio i sada mi je videti šta ću činiiti.
Prva 24 sata su kritična u situaciji preživljavanja. Morao sam napraviti plan procenu situacije.
Povrede, vrijeme, teren, doba dana i dostupna
sredstava će odrediti koji zadatak treba da bude
ostvaren prvi.
Zadaci su sledeći.
(1) Sklonište.
(2) vatra
(3) voda
(4) hrana
(5) signalizacija
Prvi dan
Nakon prva 24 sata sam savladao početni strah i nesigurnost te se se pojačala i moja želja za preživljavanjem, pronašao sam zaklon, obezbedio vatru, i našao hranu i vodu.
Drugi dan
Ovaj vremenski period treba da potrošim na upoznavanje okoline.
Sledim kratka upustva iz priručnka koja su mi se zauvek urezala u pamćenje.
Posvetiti posebnu pažnju sledećim stvarima:
(1) Alati i oružja.
Prevaljujući kratke udaljenosti od
od mog boravišta da bi pronašao potrebna sredstva, za izradu oružja i alata za preživljavanje. Primetiću jestive izvore hrane i konfiguraciju okoline.
2) zamke.
Premještanje istih dalje od mog boravišta
i postavljanje zamki i klopki u cilju osiguravanja hrane. ( ne zaboravljajući da me divlje životinje mogu nanjušiti i napasti )
(3) Signalizacija ,
pronaći najpogodnije mjesto koje nije previše udaljeno da bi mogli postaviti.
signalizaciju o svom kretanju, na drveću kamenju postavljacu oznake kao putokaze.
I na kraju, sve znanje ovog svijeta mi
neće pomoći ako ne prieđem i srušim svoje
postavljene granice, kako je učitelj preživljavanja jednom rekao, samo me moje granice mogu koštati života.
Napunio sam ranac jestivim biljem i korenjem i poneo i jedan uvezan snop lekovitog bilja da ponesem radi spremanja čajeva.
Na nekoliko divljih jabuka je bilo puno plodova pa sam i njih ubacio u pregrade ranca.
Tako natovaren, sam polako sledio ist put kuda sam i došao iz sela, ne ostavljajući puno tragova. Znao sam iz rata da je varljivo to ne prisustvo ljudi. Bio sam siguran na osnovu tragova da ipak ljudi tim krajevima prolaze. Morao sam da utvrdim koji su ti ljudi i kakve su to staze koje vode u šumu prema Bugarskoj granici.
Otišao sam zbog jedne muke ali nije isključeno da upadnem u zamku koju i ne očekujem.
Po povratku u kuću sam stavio da se skuva jednostavan obrok od jestivog bilja. Sledeći zadatak mi je bio da napravim zamke i ulovim meso. U ovim krajevima po tragovima u šumi je bilo, puno divljih svinja, jelena, i drugih pernatih životinja.
Ako ulovim moram meso i osušiti, tako ću stvoriti zalihe. Obići ću okolinu da utvrdim od kada su ljudski tragovi i kuda vode staze.
Osmatranje će biti moj svakodnvni zadatak, sa odredjenih osmatračnica koje su bile pogodna mesta da se vidi čitav kraj sam pratio kretanje životinja. Ljude nisam prvih desetak dana primetio. Pojavili su se iznenada, u zoru, nekoliko ljudskih prilika i dva konja. Po izgledu rekao bih deo nekog švercerskog kanala koji seže preko Bugarske granice.
Zato sam vatru palio samo noću, danju sam uklanjao sve štobi pokazalo na moje prisustvo. Sekao sam za ogrev samo ona stabla koja su sama pala i za sobom sam brisao tragove.
Svaka grupa je prenosila na obe strane granice neku robu. Poslednji put su prošli pored mene na par metara, bio sam dobro maskiran i sakriven od njihovih pogleda. Svaki je bio naoružan, pored kratkih automata, imali su pištolje i noževe. verovatno u arsenalu su imali u torbi i po neku bombu.
Po izgledu nisam mogo zaključiti jesu li Bugari, ili Srbi, sve jedno za mene su bili opasnost po život.
Ljudi koji su ovako nauružani su spremni i da ga upotrebe i neće s mnogo u tome dvoumiti.
Posle njihovog prolaska, ponekad su se pojavile i retke vojne patrole. Dva vojnika su odredjenom maršutom prošli i nisu se mnogo bavili tragovima. Kao da su taj posao radili rutinski i površno.
Možda su i znali da se tuda prolazi pa su zatvarali oči, jer se u blizini granice životom plaća onaj koji
se umeša u poslove koje organizuju jake švercerske grupe.
Za njih sam privremeno bio nevidljiv. Ako budem nepažljiv mogu da nastradam i postanem žrtva i švercera i vojnika.
Zamke za lov sam postavljao daleko od staza a oružje sam spremio pažljivo. Luk sam oblikovao od tisovog i drenovog drveta. Jedan veliki i jedan manji.
Isprobao sam strele i lukovi su se pokazali ubojiti pa sam se osećao već sigurnije svakodnevno noseći manji luk. Veliki sam ostavio da se suši. Molio sam Boga da ne dodjem u situaciju da ga moram upotrebiti protiv čoveka.
Sledeća švercerka grupa se pojavila iznenada. Mimo svakog očekivanja u sred dana krenuli su prema selu. Dva čoveka, jedan krupniji jedan nizak i mršav.
Vodili su vezanog nekoga. Ta prilika se skoro teturala, nekoliko puta je se okliznula i pala. Kada su prišli do prvih kuća video sam da je u pitanju žena.
Približili su se do mog skrovišta, lice žene je bilo izgrebano, jedno oko plavo, krv na rasečenoj usni.
Verovatno su je tukli, ona je bila paket koji je morao ne oštećen biti prebačen preko garnice.
Pitao sam se koje su im namere, šta traže u selu.
Uputili su se u jednu od kuća. Shvatio sam da im nije prvi put da tu svraćaju. Čekaju vreme, a možda bi i da se poigraju malo sa tom jadnicom.
Bio sam u dilemi šta da radim. Naj bolje da ostanem skriven i pratim šta će se dogoditi.
U ruci mi je bio nož u drugoj kratko koplje,naoštreno i na vatri očeličenog vrha.
Ušli su u kuću, čuo sam njihov smeh, privukao sam se blizu prozora sa donje strane kuće.
Pričali su medju sobom bugarski. Posle desetak minuta po razgovoru bih rekao da su se poigravali sa ženom. Ona je ležala vezanih ruku na krevetu.
Krupniji je govorio kretnjama ženi koje su mu namere, prišao je i počeo da je dodiruje po grudima, a ona je počela da plače i da se otima kada je on sve više nasrtao na nju. Iznerviram ošamario je jednom pa posle i drugi put. Rekao je pratiocu da je drži za noge a on je počeo da otkopčava pantalone.
Nisu primetili da samo krajem oka posmatram njihovu bestidnu i nasilničku igru sa tom jadnom ženom.
U glavi mi je kuvalo, pre očima mi se pojavila predstava moje žene na koju nasrću isti takvi titpovi.
Krv mi je jurnula u glavu i jedva sam sačuvao prisebnost. Već su se čuli krici i vrištanje žene.
Poslednji je bio jezivi vapaj, koji je bio propraćen još pohotnijim nasrtajem. Pokušavao je da joj svuče pantalone. Skinuo joj pantalone i jednim trazajem pocepao gaćice. Obnažio ju je skidajući joj bluzu, bljesnule su u polumraku sobe lepo oblikovina ne velike malo šiljate grudi.
Legao je i na nju ona je bespomoćno mrdala nogama koje je držao sitniji nasilnik.
Upao sam u sobu naglo, neočekivano, prvi je reagovao sitniji, pokušao je da izvuče pištolj, udario sam ga nožem koji ga je oborio bez krika.
Krupniji je začudo brzo reagovao, prevalio se na stranu i povukao nož koji je izvukao ispod košulje iza vrata. Da je završio pokret i samnom bi bilo gotovo.
Nisam mu da ni trenutak prednosti. Kopljem sam ga udario visoko iznad stomaka u levu stranu grudi i vrh probio lomeći rebra kao grančice. Kriknio je i pojavila mu se krvava pena na ustima.
Rasekao mi je desnu ruku, koja je počela a krvari.
Pogled pun gneva i mržnje, uhvaćen u momentu koji nije očekivao. Ležao je i njegov pogled se gasio. Ruke i noge su mu se trzale pa se umirio. Pogled mu je postao staklast i život je napustio njegovo telo.
Nisam imao izbora, nisam želeo da okrvavim ruke, oni su naišli iznenada, nasrnuli na tu ženu i nisam i mogao je prepustiti tim životinjama da se iživljavaju nad njom tako bespomoćnom i vezanom.

Ona je zapanjena posmatrala moje išarano lice maskirano kao u ratu. Iz očiiju je izbijao strah, zanemela i prestrašena posmatrala je šta se dogodilo. Vezao sam ruku sa koje je kapala krv komadom pocepane košulje.
Izvukao sam koplje iz tela krupnijeg i svalio njegovo telo na pod. Pokrio sam ih pokrivačem sa kreveta.
Obrisao sam ruke od krvi.
Seo sam i rekao joj. – Razumeš li srpski. Klimnula je glavom i progovorila. – Razume ali slabo govori.
- Dobro i to je dovoljno za početak –
- Ko si ti – Kuda su te poveli.
- Oteli, mene – Prodati na Kosovo.
Očito, trgovina ljudima. Video sam da je mladja, devojka pre nego žena. Veoma lepa, kosa joj je bila
zamršena, oči tamno plavo zelene boje. Prebacio sam preko nje njen džemper jer sam video da jos smeta njena nagost.
- Ja ću da te odvežem, da se obučeš – Razumeš –
- Ja razume. Hoće obuče –
- Odvezao sam joj ruke, ona se obukla brzo i stajala je ne znajući šta dalje da radi.
- Slušaj ja ne smem da te odvedem u policiju,
moraću te odvesti do telefona i organizovati da te neko preuzme. – Razumela – Možda i policija umešana ovde u taj posao.
- Ja ima brat, dva brata i sestra, brat mene traži, ako javi telefon on dodje po men. –
- Dobro devojko – od mene se ne boj. Ja sam morao da te zaštitim, oni su hteli da me ubiju i ja sam se branio. Razumeš.
- Klimnula je glavom –
- Ti Bugarka. – Klimnula je glavom. – Da –
- Kako se zoveš – Kazvam se Lena
- Odakle si – Ja sm v Sofija.
- Jesi li udata – Az nesem ženen. Az sm momiče.
- Znači devojka – student –
- Da – student po filologija –
- Učiš jezike – Dakle –
- Da – Anglijski ezik – Andersten Anglijski jazik.
- Ne govorim engleski jezik ali se ipak dobro razumemo.
- Ja sada moram da se pobrinem za ovu dvojicu.
- Moramo da uklonimo tragove, ne smeju da znaju šta se ovde desilo. Nipošto.
- Moram te odvesti u neko mesto malo dalje odavde do telefona sačekati, dok ne dodje automobil po tebe.
Pretresao sam ih, oduzeo sam isprave, imali su i Lenin pasoš, dosta novca, dva mobilna telefona, koja će mi olakšati pripremu novog plana za koji sam morao da se pripremim.
U torbama sam našao nešto hrane i skoro do pola popijenu bocu ljute rakije. Isprao sam ranu i video da je površinska, ostaće mi ožiljak ali rana ne mora da se šije.
Lena je posmatrala šta radim i ćutke sedela na ivici kreveta. Prepuštena svojoj sudbini, prepuštena na milost okolnostima, meni da se staram o njoj dok ne nadjem rešenje za iznenadni problem.

- Rekla je ti vojnik – Ne, Lena, ja vozač kamiona a u ratu sam bio vojnik – Da ti, vojnik – Ti si mojat život spaseni – Az še, bida blagodaren – Ti si moj spasitel – Samo da ti zdrava se nadješ sa tvojim bratom i sve će biti dobro – Razumeš li me. – Razbiram –
- A mene posle ne pominji i sta se ovde dogodilo -
- Jasno –
- Da, razbiram. Az še ćutati kakvo se slučilo tuk.
Sada sam morao da brzo napustim selo, da se pobrinem za tela, odvukao sam prvo krupnijeg u jednu vrtaču koja je delovala veoma duboka, telo je palo u uzak ponor i čuo se pad kada je palo na dno.
Onda sam i sitnijeg bacio dole. Nisam imao milosti jer ko se oružja hvata od njega će i poginuti.
Nisam imao poverenja u policiju pa sam ih prepustio zaboravu, da leže tamo kažnjeni za svoja nedela.
Oćistio sam pažljivo sobu od tragova krvi i sve j bilo kao i pre.
Nerado napustio sam kuču, napustili smo selo brzo, ne dajući vremena svercerima da shvate šta se desilo. Krenuli smo dalje od Bugarske granice. Kompasom sam se orjentisao, nosio sam svoj ranac, u kome je bilo i njihovo oružje, a on je nosila njihovu torbu u kojoj je bila hrana i voda. Po izgledu smo delovali kao dvoje planinara što mi je svakako odgovaralo. Nisam želeo da se vratim onim putem kojim sam došao. Bili bi primećeni, možda bi nas sačekali i oni koje svakako nisam želeo da sretnem.
Išli smo dva sata bez predaha. Video sam da je Lena već umorna, da posrće. Brzo će pasti noć i moraću da da se pobrinem za sklonište. Telefone sam isključio i izvadio baterije. Nisam hteo da im dam priliku da zovu. Neka misle da nisu dostupni.
Znao sam da mogu reagovati brzo. Da će poslati tragače da vide šta se desilo. Imam vremena do jutra i par sati nakon svanuća da je sklonim negde.
Naišli smo na plitku rečicu. Ušao sam u vodu i krenuo uzvodno, Lena me je pratila ćutke. Morao sam jer će za nama poslati verovatno i pse koji će pred vodom da stanu i tu se oni moraju podeliti. Jedni će da krenu za nama uzvodno a drugi nizvodno.
Moraću da izaberem vreme i mesto gde će mo se odmoriti i gde ću ih sačekati, a možda i napasti. Ako uspem da dodjem do većeg naseljenog mesta i obezbedim vozilo sa kojim ču je prebaciti u neko mesto gde ću obezbediti smeštaj i hranu. Ovako smo vidljivi i primetiće nas lako u svakom selu. U većem gradu u mnoštvu izgubiće nam se svaki trag.
Do tada imam imam zadatak da brzo nadjem sklonište, zapalim vatru, nahranimo se i odmorimo se i krenemo čim bude vidljivo. Nemamo mnogo vremena možda sat ili dva prednosti.
Oni koji će nas tražiti videće da se devojka nije pojavila u mestima bliže granici. primopredja nije izvršena i već su alarmilali sve svoje ljude. Primetiće nas u svakom nasejenom mestu blizu mesta odakle smo pošli. Kada vide da je nema, biće obazriviji i znaće da smo krenuli pešice i da moraju da upotrebe pse.
Psi će doći do kuće, od kuće će pratiti put do reke.
Svatiće da onaj koga prate nije za podcenjivanje, kada sam bio spreman da uklonim njihova dva naoružana čoveka, da odmah isplaniram beg i zametnem tragove onda nemaju posla sa običnim čovekom. Bivšim vojnikom, povratnikom iz balkaskih ratova. Sa nekim ko je ne planirano upao na njihovo područje i poremetio im planove. Zato će me juriti i kazniti. Moje pretpostavke su bile tačne, mogao sam da pretpostavim da će pratiti njenu porodicu i njenu braću. Onaj koji koji je prodao devojku je bio veoma ljut, i naredio je da po svaku cenu nadju onoga koji mu je ubio brata. Tako je cena mojoj glavi porasla i onaj koji donese moju glavu pokupiće njegovu nagradu.
Ja to nisam znao ali ću saznati kasnije kada budem trebao da izvršim primopredaju devojke.
Sve dok se videlo smo se kretali prema zapadu, kao nekim čudom pojavio mali zaseok napušetnih kuća.
Oronule sklone padu, neke već zarušene. Izabrao sam onu koja bi mi omogućila naj lakši beg, ako bi trebao brzo da je napustimo. Založio sam vatru i devojci sam dao nešto hrane koje sam uzeo njenim mučiteljima. Popila je vode i zatim se zavukla u vreću,
koju sam joj dao. Moramo krenuti pre zore. Koristićemo lampu dok se ne razdani. Moramo rizikovati dok se ne razdani da koristimo lampu.
Devojka je odmah zaspala, ubijena umorom i onim sto je sve doživela, dopusti sam da se vatra ugasi i nisam je više ložio. Toplota je izvesno vreme se zadržala u kući. Sedeo sam nagnut ledjima na zid.
Više u polusnu, nego snu. Kao u ratu. Na oprezi svaki trenutak spreman da dejstvujem na prvi znak opasnosti.
Oružje sam imao spremno. nekoliko okvira, za hekler i metaka za oba revolvera. Poneo sam i luk, jer strela ne pravi buku a izaziva paniku kod neprijatelja. Sve ono što je nepoznato izaziva strah.
Imao sam i tri noža. jedan sam stavio na vrh kratkog koplja i povećao mu ubojnu moć. Metke mogu da istrošim i moram se osloniti na svako oružje. Čak i kamen postaje oružje iz blizine. Nema lošeg oružja kada onaj koji ga koristi zna da ga upotrebi.
Povremeno sam se budio iz polusna na sve zvukove koji odstupaju od uobičajenih od prirodnih.
Probudio sam Lenu, otvorila je oči, za trenutak se pojavio strah u njenim očima i znak prepoznavanja i sećanje šta joj se dogodilo.
- Moramo da krenemo Lena – Verujem da su iza nas i da nam neće dati mnogo prednosti. –
- Razbiram, tolkova po malko umoreni.
- Dobro je Lena, moraš imati snage, oni nemaju milosti, veruj mi. znam takvu sortu. – Spremni su na sve – Idemo –
- Otidi Kosta –
Razumela je ima hrabrost da izdrži, nema šta da izgubi, da se vrati u njihove ruke posle poslednjeg iskustva nije spremna.
Nisam se trudio da uklanjam tragove boravka, ako imaju pse, onda će već naći gde smo boravili. Dobar tragač i dobar pas može nas pratiti satima.
Imal smo sreću, nije bilo oblaka, mesec je dovoljno svetleo da smo retko koristili lampu. Ona me je pratila u stopu. Nismo se odmarali, dok Lena ne počne da posustaje nećemo stati. Sat je pokazao tri i trideset, do jutra moramo preći još puno puta.
Imao sam sreću, išli smo prema zapadu, pa sam zatim prateći konfiguraciju terena skrenuo prema jugozapadu. Teren je bio bolji, manje kamenit i brže smo se kretali. Molio sam boga da naidjemo na još koji potok ili reku. tako će mo opet zametnuti bolje tragove i zbuniti pse. Moraće da prate trag kroz vodu, da traže gde smo napustili korito potoka.
Kada sam već izgubio nadu, pojavila se posle silaska niz jednu kosu, mala planinska rečica. Plitka na nekim mestima se može pregaziti, sa malim virovima i slapovima. Već je postajalo svetlije, zora samo što nije, krenuli smo nizvodno prateći korito reke. Pravac severo zapad. Ponovo smo skoro na istom pravcu kao i pre. Kompas je pokazao da nećemo mnogo skrenuti. Posle nekih petnest minuta hoda kroz vodu koja je na neki mestima bila dublja, zbog hladnoće koja je Leni smetala, napustili smo reku i pažljvo sam uklonio svaki trag našeg izlaska na obalu. Izuli smo se i promenili čarape koje sam imao u rancu. Već je bilo bolje, unutrašnjost obuće iako mokra nije više bila hladna. Istrljao sam njene tabane da je krv procirkulise i nastavili smo kretanje. Znao sam ako nas ne pronadju u roku od dva sata posle izlaska sunca to će biti znak da smo im izmakli.
Naišli smo i zaobišli neko selo, nismo dozvolili da nas psi nanjuše i ljudi uoče. Vode smo imali dovoljno, Lena nije pokazivala znakove umora, štedeo sam je koliko sam mogao i usporavo sam na na uzbrdicama da bi me mogla pratiti. Samom nebi mi bilo teško zametnuti trag i umaći progoniocima. Ali sa Lenom je to teže i moram to imati na umu.
Nisam imao predstave koliko će mo još ići dok ne naidjemo na veće naseljeno mesto, asvaltni put, neki motel. Osećao sam nagonski da nas prate, da su blizu i da moramo brzo naći mesto gde će mo se odmoriti i zakloniti u slučaju napada.
Verovao sam da imaju dobro komunkaciju i da su konrdiniran u akciji. verovatno će se ponovo spojiti u jednu grupu. Očekujem da nas prati grupa od četiri do šest napadača. Sudeći po prvim sa kojima sam se sukobio naoružanja im ne manjka. Vodi ih strah od gazde i obećana nagrada. Verovatno su me pratili bez odmora. Vrlo brzo ću morati izabrati mesto sukoba, mesto gde ću ih sačekati, razbiti li ukopati u jednom mestu. Moram imati prednost terena. Ja biram teren gde će mo se sučiti. Išao sam sa Lenom još čitav sat, zatim sam joj našao zaklon da se sakrije, ostavio joj vodu, hranu, jedan revolver, nož, i sve iz ranca što mi je ometalo kretanje. Samo ono što mi je potrebno da im se suprostavim.
Pružio sam Leni telefon i baterije, dao joj sat, ako me ne bude do podne da prati pravac koji na kompasu pokazuje zapad. Ako naidje na asvaltni put neko će joj već stati, neki kamion, neki autobus.
U očima joj se pojaviše suze, neočekivano me zagrlla i za trenutak joj je glava bila na mojem ramenu.
- Ne brini Lena, neću im se dati da me tako lako savladaju. – Zbogom Lena, poljubio je u čelo i vratio se nazad čitavih dva kilometra. Istim tragom kuda smo prošli. Na ono mesto koje sam izabrao da ih dočekam. Napravio sam krug preko kose i ponovo se vratio na isto mesto kuda su morali proći, da zbunim pse, da se izlože pogledu, da ih vidim koliko ih je.
Nisam se prevario, naišli su brzo, prva grupa se nije spojila sa drugom, ponovo su pratili tok reke u dve grupe. Ona druga treba da se vrati. Njih petorica
Oprezni, blago pognuti, sa naoružanjem spremnim za paljbu. Naseli su na trik, pas ih je poveo u krug, videli su da ih zavlačim. Oprezni su do bola. Vraćaju se, prebacuju se polako. Predosećaju da sam u blizini.
Osmatraju mesto odakle bih mogao da dejstvujem.
Stali su, put je vodio u uvalu, tragovi, sa vrha će mi biti laka meta, razmišljaju. Razdvajaju se, dvojica se penju dvojica idu polako putem. Izabrao sam mesto u samoj uvali, mimo logike, da ih čekam gore ja sam izabrao dole. Glave su im više okrenute na gore nego na dole. Moram čekati, leži iza ogromne stene i kroz otvor izmedju stene i zida uvale čekam prvog da se pojavi. Evo ga prvo pas, ne laje prati trag, još malo pa je potpuno izložen pogledu, već obilazi stenu, video me je jedan tren, tačno kroz vrat, nije imao vremena da zalaje. Jadna životinja. Očekujem da se pojavi odmah i prvi napadač, očekuje da pas zalaje, ne zna da je pas već mrtav, vidim ga kroz otvor, tako blizu je izloženo mu je telo sasvim na par metara. Udar strele u koja mu probija vrat. Na licu šok, u očima neverica, hvata se za stelu i pada mrtav. Tako i treba. kako sam i predvideo. Sklanjam njegovo telo iza stene pored tela psa. Sad su jednaki, pas pored psa. Kakav jadan kraj. Onaj iza njega je zaostao, pustio je prvog da odmakne i izložio ga odapetoj streli. Ni deset koraka, strela mu je probila vrat i pao je bez zvuka. Baš kako treba, prebacujem se bliže palom napadaču, nemam mnogo vremena, sekundu dve, i treći.
traži svojeg partnera, okreće glavu levo, desno, gore, sad, druga strela ga je pogodila i od udara je pao na ledja. Strela je došla odozdo i prodrla u mozak.
Nije mogao da opali da podigne oružje, pao je na ledja.
Sad brzo onim prolazom gore, oni će tražiti me dole, i ovu troijicu, koju sama savladao. Izašao sam brzo, legao i osmotrio, četvrti napadač odmiče sa druge strane. Čujem njihove radio stanice, brzo ustajem i krećem u napad sa podignutim kopljem, okreće se, hitnuto koplje sa nožem na vrhu ga pogadja i probija mu grudni koš. Pao je kao posečeno stablo. Koplje je ubojito oružje. Nije me odao. Peti bezuspešno pokušava da uspostavi vezu. Čujem ga. Preko puta uvale. Nema kontakta, uzalud pokušava opet, već sam prešao na drugu stranu. Puzim, ne žurim. Tišina ka u grobu. Sve se umirilo. Ne odajem se. Imam strpljenja. Da ga zbunim pokušaće da se vrati, pa da sidje u uvalu. Čekam ga.
Ne mislim da pucam, mora umreti kao i prethodna četvorica, bez pucnja, bez puštenog glasa.
Čujem ga, još malo pa će se pojaviti, čekam da naidje da krene da silazi, dalje ne može, mora da sidje u uvalu. Vidim mu graške znoja, strah u očima, pokušava da shvati šta se desilo. Gde su nestala ostala ćetvorica, zbunjen je, u panici. Počeo je da silazi mora da koristi obe ruke da ne padne. Sad. Skočio sam, u pravom trenutku, udarac ispod leve plećke na gore, šok izazvan bolom, držim ga za vrat i pojačavam pritisak, ropac, opustio se i svalio kao vreća. Gotovo je. Sve sam ih ubacio u jednu uvalu, njihovo oružje. Nisu imali dokumenta, bezimeni, ležaće ovde zauvek ili dok neko slučajno ne okrije njihove kosti.
Bacio sam u drugu rupu oružje i nabacao kamenja. Bio sam brz, sad s moram vratiti i poći drugim putem da ih odvučem sa ovog traga. Zbuniće se, što nema kontakta, misliće da jure duha. Pitaće se gde su nestali. Ležao sam na brdu i čekao da naidju, da ih vidim. Znaće da ih čekam. Biće obazrivi i opasni. Kao ljuta zmija ko se sprema na skok. Spazio sam ih. Zbenjeni su, pas se vrti ne zna kojim tragom, da krene onim kojim sam se vratio ili ka meni. I oni se samo rukama dogovaraju. Vidi se da imaju iskustva, plaćenici, poslati po zadatku, pronadjite devojku po svaku cenu i ubijte pratioca.
Miran sam, već sam previše smrti video, života uzeo u borbama da bih se plašio. Poslednji metak je moj, ako budem ranjen, živog me neće imati.
Puštaju psa, pogrešili su. Krenuo je, brzo prati trag, šteta će biti kada ga ubijem. Dolazi do vrha kose. ležim u travi, pas stade, osetio me je odapeo sam strelu, pametna životinja, tako mi je žao, pao je u travu bez glasa. Poslednja strela. U čije grud će biti oapeta. Prvo dečja igra, zabava treniranja gadjanja lukom i strelom, omiljeni sport. Veština i smirenost.
Strela koja sigurno pogadja svoju metu. Imao sam dobrog učitelja i sjajan luk. I ovaj koji sam izradio nije loš. Nema tu preciznost ali je jednako ubojit kada gadjam tako veliku metu iz blizine. Gotovo da ne mogu da promašim.
Pratilac psa je naišao i dobio poslednju strelu. To je moj poklon. Pao je nazad, jer sam gadjao odozgo na dole.
Sva trojica su na brisanom prostoru. Nemaju kud, već da legnu i zapucaju što i čine. Uzalud. prvo sam skinuo jednim metkom iz puške onog koji je podigao glavu. Dobra optika. Dobar nišan pravo u glavu. Strašan udarac, strašno gledati, kako metak ovog kalibra probija lubanju. Krv i mozak, kao lubenica kroz koja je prsnula pod pritiskom i zadnji deo glave rascvetao. Njegov kraj, je užasnuo onu dvojicu. Znaju da nemaju šanse, upali su u klopku, pucaju naslepo, čekam, da se ispucaju. Sledeći. Jedan metak iz trave, probija mu grudni koš odozgo, strašna putanja metka, šeta kroz telo i kida organe. Odmah je klonuo. Čekam opet da se ispuca. Gotovo, čujem kako menja okvir. Čekam. Neka živi još koji minut, do podne ima još puno vremena. Lena me čeka. Drago dete, šta je sve preživela. Napadač je u panici, vrpolji se, predugo čeka na metak, ne zna odakle ću pucati. U dilemi sam da mu prekratim muke da ga lišim života jer je svoj život prodao za metak. nemam sažaljenja, osećaj pravde, zakon, sve se briše kada je ispred tebe grupa koja je spremna da te po svaku cenu likvidira.
Trenutak odluke, da li da se preda ili da umre kao i ostali. Odluku je doneo, odbacio je oružje, hoće da se preda, nema šanse, doneo je bolju odluku.
Podiže obe ruke i polako ustaje na kolena.
Stoj bratko, ne mrdaj. Čuo me je. Ukočio se, sagao glavu i gleda u zemlju. Polako mu prilazim, znam po njegom stavu da se napeo, verovatno čeka da pridjem pa će baciti nož. Veruje da je dobar, ali ja sam bolji, nema šanse. Tako lako, tako providan trik, stavio ga je u rukav, jedan zamah ruke i udarac.
Jedan pokušaj, jedan dobar udarac i nagrada je njegova. Devojka je tu negde. Već sam mu blizu, čeka da se opustim da mu pridjem, da verujem da sam u prednosti. Već sam mu u dometu deset koraka, već je spremio ruku, napeo se kao luk. Bio je brz, jezivo brz. već mu se u očima video pogled trijunfa, ali meci su bili brži, kratak rafal i ruka je razneta. Nož je poleteo, okrznuo i zaparao mi obraz, skoro da mi je skot osekao uvo. Skoro ali je promašio, za dlaku, krv mi je krenula iz rane.
On je pao, prišao sam mu, ležao je na ledjima, još je živ. Pogodio sam ga u stomak. Gadna rana. Umreće za sat ili dva. Možda i posle više sati, ko zna.
Neću ga ubiti. Neka sam skonča, neka se suoči svojom smrću. Gleda me, gledam ga, ćuti, ne moli, već oseća bol, prostrelna rana u ruci i i na stomaku.
Reče sa grčem od bola:
- Vsički te sa našite ubiti. Koj si. Neogo, pred
da umra znam koj me ubi.
- Kosta – Kosta te ubi,
Uzeo sam pištolj i jedan metak i pokazao mu.
Bio si brz, pokušao si da me prevariš, dao
sam ti šansu ali nisi je sikoristio. Ova rana je sve što si mogao da učiniš. Reci ko te šalje. Ko ti je gazda i zašto je poslao toliko ljudi. Ko je devojka.
- Ti ubi brat si –
- Momiče ne e ot značenije –
- Safet podarci, pomolen studentkinju kojto znae angliskij –
- I koliko bi dobio za moju glavu a koliko za devojku.
- Glavata tie 50 hiljadi i 20 momičeta.
- Mnogo para za jednu glavu, mnogo. –
- Moli se svom bogu, ove ćeš umreti –
- Molja bratko ubiti mi da ne vi tormozi –
- Neću, ubićeš se sam, ovaj revolver ću ti ostaviti na deset koraka. Ako stigneš do do njega izaberi ili ćeš me pogoditi u ledja, ako promašiš umrećeš u mukama. Biraj bratko. –
- Reci mi kako ti se zove gazda –
- Galev Cvetko, toj naredil, da sledjat i premahavane na -
Pokupio sam njegovo oružje, nož, i krenuo niz kosu. Nisam se okretao, brojao sam, pedeset, sedamdeset koraka, sto koraka, sto dvadset, pucanj, nastavio sam dalje, nije potrošio svoj metak uzalud. Strah j bio veći ako promaši.

Ostavio sam ih da leže gde su pali, nisam imao sažaljenja, umrli su, jer su verovali da su brojni, prate jednog čoveka i jednu nemoćnu devojku.

Pogledao sam u sunce, blizu je dvanaest sati. Zaustavio sam krv iz rane na obrazu, još jedan gadan ožiljak na mom telu.
Ta dva kilometra sam prešao i stigao do mesta gde sam ostavio Lenu. prošlo je dvanaest sati odavno, koliko ima, jedan, dva. Odjednom ustala je, plakala je. Ponavljala je:
- Kosta če si živ –
- Kosta se borjat, vie ste raneni. –
- To je dar od Galeva Cvetka –
- I vsički te sa mrtvi -
- Mrtvi su Lena i više nam ne mogu nauditi –
- Gotovo je –
- Počti Kosta –
- Ti si mi kato da se srecne s brat si -
- Ako bog da, do sada je bio na našoj strani Lena –
- Blagodarja ti gospodi, blagodarja ti Kosta –
- Blagodarja –
- I ja sam trabao da umrem ali nije bilo vreme, ti si mi malo promenila planove ali tako je bolje sutra je već novi dan –
- Ne razumeš, ne to ni ja ne razumem a kamoli ti –
- Bog sam zna šta je dobro i kad nam je vreme umreti –
- Idemo Lena –
- Da kosta –
- Plakala si, kad si me videla, zašto, koliko je sati –
- Edin čas Kosta –
- Az ne varvam da si mrtav
- Ne. Čakah se pomoli –
- I molitvata mi pomogna –
- Ti vse oše si živ -
- Da Lena živ sam, danas je bio lep dan za umiranje ali nisam ja još na redu. –
- Razumeš –
- Razbiram –
- Tova ne e vaš red da umrat -
- Lena ne e –
- Moraću još jednu ženu da sačuvam od zlih ljudi, i decu –
- Ženati decata si –
- Ako tako bog bude hteo –
- Biće opet sve kao pre –
- Idemo Lena –
- Idemo,ima puno da pešačimo –
- Neće me više pratiti poslao sam im poruku –
- Svi koji su nas pratili nisu se javili, dakle nisu uspeli –
- Cvetko Galev će promeniti planove, povećati nagradu i pokušati opet, takvi ne odustaju –
- Brata da osveti, vodi ga mržnja i zlo –
- Ti ubi brat si Cvetka Galeva –
- Da onaj koji je hteo da te siluje je bio njegov brat – Boris Galev
- Zato nas jure i zato plaćaju za naše glave –
- Za tvoju glavu i moju glavu –
- Razbiraš Lena –
- Razbiram –

Od oružja sam zadržao, automat hekler i municiju, dva revolvera, još jedan nož, dve voki-toki stanice za komunikaciju. Krenuli smo, brzo smo napredovali, jer je Lena bila odmorna, a ja umoran pa smo bili ujednačeni u kretanju. Kada padne noć, nadjemo sklonište, upalimo vatru, onda ću se odmoriti, do tada moramo preći veliku udaljenost do prve veće varošice ili grada.
Povremeno sam se vraćao da utvrdim da nemamo novu grupu za sobom, nisam mogao da utvrdim da li nas prate. Bio sam oprezan i
nisam se prepuštao lažnoj sigurnosti, već neprestanoj budnosti i spremnosti da se suprostavim novim napadačima.
Kako smo se spuštali sa planina, i sela su postajala sve prisutnija.
U svakom malom selu će mo odmah biti primećeni, zato sam zaobilazio ta sela i tek n pojavu većeg naselja sam osmatrao sa brda položaj ulica, gde se nalaze crkva i veće zgrade.
Veliki problem mi je zadavala rana na licu i ruci, jer me je otkrivala i isticala veliki ožiljak. Kada bude veče ući ćemo u naselje i kupiti nešto hrane, zatim telefonirati i dogovoriti se sa Leninim bratom da dodje kolima i preuzme lično Lenu. U jednoj prodavnici smo kupili hranu i vodu, zatim smo iz pošte pozvali Leninog brata. Bio je ne malo iznenadjen kada je čuo da je Lena u Srbiji, da je dobro, i treba da dodje kolima lično za Lenu. Do jutra može da stigne, čekaćemo ga na parkingu pored crkve.
U jednoj radnji sam kupio dve kape i jedan šal. Nismo previše skretali pažnju, svojom pojavom, dvoje turista sa rančevima.
Stavio sam šal i donekle pokrio ožiljak na licu.
Kroz naselje je išla pruga i pošli smo na železničku stanicu. Kupili smo dve karte do Beograda za jutarnji brzi voz. Sedeli smo u uglu čekaonice i odmarali. Nije bilo putnika, retki su putnici sa ovih lokalnih stanica.
Rizikovao sam, jer se obično prate autobuske i želeničke stanice, aerodromi, ali šta je tu je.
Do jutra su Kostu morile crn slutnje. Sumnjao je da Lena ne posluži kao mamac, da dodju do njega. Ako budu pratili Lenine roditelje i braću postoji mogučnost iznenadjenja. Prvo mora Kosta da utvrdi identitet Leninog brata. Zatim da u bliziini nema sumnjivih vozila u kojima se nalaze pratioci.
Da uspostave kontakt, telefonom, da on udje u crkvu i upali sveću, da Lena saćeka, udje u crkvu, da iz crkve ne izlaze dok Kosta
ne udje, ako me nema jedan sat da izadju i podju vozom do begradskog aedroma, da nipošto ne idu automobilom nazad preko granice već da kupe dve avio karte do Sofije.
Pregledaće automobil, da nije stavljena neka eksplozivna naprava i uredjaj za praćenje.
Automobil da ostave ovde pored crkve parkiran parkiran i kasnije neka neko dodje po njega.
Ovo će biti naj rizičniji deo operacije. Kada oni udju u crkvu, moram da utvrdim da li ce biti praćeni. Kada udju u crkvu ako napuste vozilo Kosta ce da ih presretne i likvidirati ili ako ostanu u vozilu izvršiće napad na vozaca i njegovog pratioca.
Svaki scenario mi se cinio nepodesan i Kostu bi vodilo u nove probleme. Zamisljao sam kako ce Kosta da razresi, ovu situaciju u kojoj se nasao. Kosta je mi je ispricao kako se sve na kraju zavrsilo a o detaljima sam morao samo da nagadjam.
Prva moja pretpotavka je bila da Lena i brat ulaze u crkvu, Kosta napada pratioce, jednog rani a drugog ubija.
Druga da Lenin dolazi po Lenu, Lena primecuje da je umesto brata dosao drugi covek koga je poslao Cvetko Galev, Druga dva napadaca napadaju Kostu i Lenu. Kosta uspeva da da ih savlada i uspevaju da pobegnu automobilom.
Drugi automobil ih juri, ali Kosta uspeva da skrene u jednu od sporednih ulica, da zaustavi vozilo i sa Lenom umakne van naselja.
Pomislio sam da u nekom momentu Lena pokusava da spase Kostu i bezi od njega, u trenutku napada, jedan od napadaca uspeva da je uhvati i odvuce u dzip.
Kosta savlada dvojicu, biva ranjen ali primecuje dzip sa bugarskim tablicama i trecim napadacem koji je bio rezevrni igrac. Bugarin pokusava da pobegne ali Kosta izbusi gume na dzipu. Bugarin napusta vozilo, Lena uspeva da se otrgne a Kosta da likvidira bugarina.
Ili izvesnija da su Kosta i Lena uzeli taksi i voze se do bugarske ambasae u Beogradu, Lena se preko ambasade vraca u Bugarsku. Kosta je ponovo u Beogradu.
Sa novcem koji je uzeo napadacima se prikriva u iznajmljenom stanu i pokusava da dodje do onog koji je naredi da mu ukradu kamion i izrezira oduzimanje kuce.
Kosta i Lena odlaze taksijem u varosicu u blizini tog naselja u policiju, policija je obavestena o napadima na planini i likvidiranim bugarskim kriminalcima. Kostu hapse zbog sumnje da je nosio oruzje, upotrebio ga kao i zbog uzimanj pravde u svoje ruke.
Saznaje od policajaca da je Lena nesto drugo od nevine studentkinje,
da je visoko kotirana prostitutka koja je skup predmet trgovine u lancu prostitucije.
Lena se pravda da je se on naisao u trenutku kad nije ocekivala da ce se bilo ko pojaviti. Lutala je pretucena, gladna i zedna i Kostu je videla kao svog spasioca.
Kostu ipak osude na kaznu zatvora u trajanju od dve godine. U zatvoru, Kosta upoznaje jednog od clanova bande koja mu je ukrala kamion i kucu.
Kosta mu spasava zivot u obracunu izmedju zatvorenika. On mu otkriva kako je organizovana akcija da se Kosta unisti i dovede do samoubistva.
S obzirom da je moje pisanje teklo uporedo sa onim sto desilo Kosti, ono sto su policajc utvrdili na uvidjaju na planini gde su nasli likvidirane napadace.
Ni policiji nije bilo jasno kakav se to okrsaj desio u planini, ko je savladao bugaske kriminalce. Mogli su samo a naslucuju da je nesto poslo naopako po njih, da je pukao lanac svercera, da su stradali u medjusobnom obracunu. Posto nije bilo prezivelih policij je citav slucaj ostavila otvorenim i nastavila istragu.
Sva moja nastojanja da utvrdim kako je glasila izrecena
presuda Kosti, da utvrdim na osnovu kojih dokaza je Kosti sudjeno je bilo bez uspeha. Kosta je uhapsen samo samo sa dzepnim nozicem u rancu, jer je pre ulaska u policiju svo oruzje zakopao.
Policija je izvela niz zakljucaka koje su bile bez stvarnih dokaza.
Dva oziljka koja su ostala Kosti su bila od noza, i Kosta je tvrdio da mu je to od nekog teskog pada u planini. Kosta je tvrdio da je Lenu nasao da Luta po planini, dok je planinario, da je naisao na likvidirane kriminalce koji su ocito stradali u nekom njihovom medjusobnom obracunu.
Previse pitanja a malo odgovora. Napravio sam intervju sa pripadnikom kriminalne gupe koji je stradao u obracunu bandi u Beogradu.
Postao je teski invalid, povreda kicme, nepokretnost donjeg dela tela, teske ozlede pluca.
Ispricao mi je da je cuo da je da je bio clan grupa za prevare koje su sezale cak do nekih banaka, advokata, korumpiranih policajaca.
Da su pojedini policajci uzimali deo oplackanih stvari iz markiranih kuca, da su pljacke izvrsene u sa dejstu sa onima koji ce voditi istrage o pljacki.
Postoje grupe koje se bave prevarama oko stanova i gradjevinskog zemljista. Ljudima se oduzimaju kuce, stanovi, i zemljiste na osnovu laznih ugovora o kupovini. Preprodaju se vec prodati stanovi vise puta i u tome ucestvuju i sluzbenici suda i opstinske uprave.
Ko nije znao da je i necija smrt biznis otkrice lanac mafijaskih obracuna oko podele teritorije i grobalja. Na mesta upravnika groblja se vecinom postavljaju polupismeni i korupciji skloni ljudi. Oni su samo produzeni pipci onih koji iz senke vode mutne poslove koje se ticu prodaji opreme i prodaji parcela na gradskim grobljima na kojima vise nema mesta. Prodaju se grobovi pokojnika iza kojih nema vise potomoka, preko noci se ruse spomenici i vade posmrtni ostaci. Sve to prolazi sa precutnim znanjem policije i uuprave grobalja.
Svi poslovi koji u gradu donose profit su pod sapom kriminala, na pijacama se preprodaje ukradena roba, iz kamiona u tranzitu se pretovara svercovana roba. iz inostranstva se dovozi otpad koji se
dalje preprodaje. Cveta trgovina mesom koje potice iz divljih klanica na periferiji grada. Trgovina lekovima koji su na granici trgovine drogom. Uvoz lekova kojima je prosao rok, uvoz vakcina koje nam nisu potrebne, posejati strah, koristiti medije, politicaare, ljude da sire paniku i stvore plodno tlo za kriminalne aktivnosti.
Na ulicama se umnozava broj prosjaka u lancu prosjacenja, na ulicama
cveta ulicna prostitucija. Prostiucija koja se ne vidi je jos veci biznis, u njega su ukljuceni mnogi, broj maloletnika koji su zloupotrebljeni su u porastu. Na hiljade devojaka nestaje preko laznih agencija koje im nude zaposlenje, rad u inostranstvu, skolovanje, manekenski uspeh.
Trgovina decom, nerodjenim bebama, majkama surogatima koje pristaju da se odreknu svoje nerodjenje dece.
Trgovina, krvlju, organima, u mafijaskim krugovima postoji cenovnik koliko vredi bubreg, srce i drugi organi. Siromastvo i nebriga drustva utice da raste broj onih koji cine krivicna dela. Drzava odgovara represijom, drakonskim kaznama, razmilja se o ponovnom uvodjenju smrtne kazne. Nasilje je postalo problem broj jedan, nasilje koje je i u medijima, nasilje i ubistva koja vrse maloletn lica i stariji maloletnici.
Drzava odgovara visegodisnjim zatvorskim kaznama. Zatvori su prepuni, u zatvorima se doskolovavaju buduci izvrsioci teskih kriivicnih dela. Nedostatak posla, novca navodi mnoge da ucestvuju umnogim nelegalnim polslovima. Tako kriminlizovano drustvo u kojoj su i politicari izvrsioci teskih kradja i pronevera ne daje mnogo nade onima koji tek stupaju u zivot.
Droga i bolesti odnose na hiljade mladih u smrt. Drzava cuti i sve to gura pod tepih. U drzavama u kojimaje naj isplativije biti politicar caruje beda i kriminal svake vrste.
Mediji ucestvuju u stvaranju privida demokratje, mediji stvaraju laznusliku o drustvu, mediji sire demagogiju i lazi pokvarenih politicara. Mediji postoje samo radi sebe i svog biznisa,reklama onima koji imaju da plate tu reklamu. Nesrece i strajkovi su samo vest, koja posle par dana trajanja samo smeta, u lancu sirenja novih vesti, radi povecana tiraza dnevne stampe i gledanosti televizijskih kanala.
Pojedini kanali sluze da se stvara lazna slika o drustvu, da se gledanost povecava kvazi kulturom. Muzika kao vrh ledenog brega vlasti, moci i bogastva. Broj onih koji bi da se vinu u estradne visine se uvecava. Iza svega opet stoje neki centri moci, klanovi, podzemlje i kriminal. U zemlji gde umetnost nije vise umetnost vec kvazi umetnost, smetliste kica i neukusa, otpad ne duhovnosti i laznog moralisanja, nacionalno sepurenje i nacionalno posrtanje, brzim koracima ka samounistenju.
Kosta se suocio sa vlastitim i preziveo, nije pobedio, daleko je od pobede, daleko od pravde i svoje porodice.
Policija je u para rezimima samo paravan ispred kojeg se odvijaju mnogobrojne kriminalne aktivnosti i zloupotrebe onih koji vrse vlast. Naj bogatiji su postali oni vecioom oni koji, vrse vlast, koji su imali podrsku te vlasti, licne veze pojedinaca u toj vlasti. To je tragicna istina jednog urusenog sistema i osakacene drzave. Bolest drustva.
Korupcija, kupovina namerno upropascenih firmi je postao veliki
imperativ moci, veliki biznis, izdici se iz mase, skocentrisati kapitalom moc, osvojiti vlast. Osvojiti, Dedinje, osvojiti u svim gradovima na elitnim mestima vile kao bedeme njihove zelje da gospodare ljudima.
Pojavljuju se kao ajkule u moru gde nema mora, tu sitniji kao morski psi krstare gradom, kruze u skupim automobilima lesinari i pare i mnoze kao gradski pacovi.
Zarazeni u zarazenom drustvu u kulminaciji posrtanja, kada se bolest toliko prosiri, val nezadovoljnih pohrli na ulice, u sukobe sa policjom, nasrce na javne objekte koji su simbol jednog trulog rezima. Pljacka i paljevina postaju pratece pojave. Prodaje se odeca i sredstva koja se koriste u demonstracijama, u sukobima sa policijom. Obucavaju se iz prirucnika gradskih huligana kako se spremiti za obacune e sa policajcima. Razvijaju se novi vidovi borbe, otpora i strategije. Policija se suocava da je nemocna da se suprostavi masi i manjim pozarima koji se javljaju na razlicitim mestima u gradu.
Tako razbijeni postaju lak plen mase nezadovoljnih. Broj napadaca ipak ima prednost nad tehnikom, obucenoscu i opremljelenoscu.
Na desetine tesko ranjenih policajaca se suocavaju sa zestinom napadaca. Sa bestijalnoscu i navalom adrenalinske mrznj prema policiji kao personifikaciji vlasti i rezima.
Masa uvek prepoznaje svoje vodje, oni po pravilu prednjace u nasilju, oni imaju iza sebe niz krivicnih dela. Oni su prava deca asvalta, zlo seme izniklo u betonu, ko zlo cvece poniniklo na trotoaru, zalivano krvlju, suzama i znojem onih koji su umirali siromasni u rusevinama drustva.
Znaju oni koji su se opasali zidovima i opremili laserima i alarmnim sistemima, koje cuvaju plaćeni vojnici, prate teleohranitelji, njih i njihovu decu i ne slute da moze doci dan kada ce planuti njihove vile i palate, kada ce iz njih razvuci beskucnici sve sto se da izneti.
Taj dan ce za njih biti kao dan kada je zakon prestao a pljacka postala kletva onih da imaju pa da nemaju, ono bogastvo koje su prigrabili otimacinom i pljačkom.
Izbori su samo put da jedna grupa sidje sa vlasti a slicni da
uz podrsku mase tu vlast osvoji.
Dani bezvlasca, dani rasula, su raj za kriminalce, prevarante i lazove, nocima ce goreti vatre a u zoru ce se nad gradom sakupiti oblaci dima od izgorelih kuca onih koji su verovali da taj dan nece docekati.
Aerodromi i stanice ce biti mesta gde se trazi karta vise. Nove mesije ce se uzdizati na govornicama, na trgovima i barikadama kao buduci nosioci vlasti i poretka. Nestrplivo ce hrabriti masu da se obrusi na postojeci rezim da bi sto pre zaseli u iste fotelje onih koji su u tim fotelljama vec stekli bogastvo i kapital.
Dodju li dani anarhije, reperesije, dodju kao posast, crni dani, kao novo cistiliste i gubiliste koje ce pometi bezbroj nevinih, očajnika koji ce pasti kao zrtve onih koji se igraju lutkama koje pokrecu koncima, one koji ce pasti, za buduce vlastodrce, za koje ce tek kasnije utvrditi da su bili, prevaranti, da su od njih ponovo izigrani, ponovo zloupotrebljeni zarad niskih ciljeva, radi puke pohlepe i mrznje prema toj istoj masi koju vole taman toliko da ih dovedu na vlast.
Slusao sam danima te sumorne slike iz invalidskih kolica, on kao da zlo sluti i crnim okom opisuje ovu svakodnvicu u kojoj je uzeo sta je mogao u kojoj je oteo sta se dalo oteti.
Njegov je gnev nemocnog jer vise ne kaznjava slicne sebi, da deli ne steceno, da veruje da Bog ne gleda i ne cuje.
Kosta je odbio da ucestvuje u planovima onih koji su preko noci sirili svoje carstvo sile i moci. Uzeli su mu kamion jer je radio samo za sebe, kupio ga je od svog novca. Oni koji imaju vozne parkove i masine ih nisu stekli od svog rada. Njih su preveli u svoje vlasnistvo politickim i kriminalnim mahinacjama. Od politicara su postali gazde. Gospodari zivota i smrti. Cuvari vlasti i poretka koji su osvojili krvlju razocaranih i raskucenih. Sada sa visina gledaju svoje carstvo u kome ce kupiti gotovo sve sto se moze kupiti. Naj jeftiniji je biti covek, zivot i buducnost. Cekace covek bezimeno carstvo u kome je zakon jednak za sve, za bogate i za siromahe. Čekaće jednak metar za coveka, da jednako meri.
Davno je kazano los sudija svojom presudom neko novo zlo podstice jer pravim metrom ne odmerava.
Kosta je u zatvoru,medju onima koji su se ogresili o zakon, svoje dane vidi kao ispit da ojaca, da se vrati i doceka da vidi one koji su ga rskucili bacene na kolena, kaznjene. Ako bude morao da odsece neku ruku onih koji milosti nemaju, seci ce, ako bude morao da pravdu izme u svoje ruke i sudi, svakom ce odmeriti po zasluzi. Medju onima koji cine zlo, koji nekom oduzimaju zivot nevinih nema. I on ce moliti Boga da mu oprosti sto je uzeo svojom rukom nekome zivot. Sa tim Kosta mora da zivi i svoj greh nosi kao teret, okajava ga dok zivi i dise.
Dok je stajao i posmatrao kroz staklo prozora pokrivenog rešetkama nebo, Kosti kroz glavu javi ko zna koja po redu pomisao, prolete kao tane i izgubi se u sivim oblacima.