Pozoriste - zivot

Na pozornici su se večeras izredjali glumci
i šaptači od dosade su gužvali listove od muke
a ti si se hladila tudjom lepezom i uvijala pramen kose
u tvojim preosetljivim ušima je šuštala skupa svila
a tvoj mali nos se ljutio i podizao od mirisa naftalina
I glasno je iza tebe neko govorio prijatelju
ne ubija se niko više ovako zbog nesrećne ljubavi
ne seku vene i ne skače se sa mostova u hladnu reku
i sa balkona poleti na prljave pločnike velegrada
ne pada se ni pijan na šine voza ili tramvaja
ni cveće vise ne prodaju ljubavnicima po restoranima
za iskazivanje ljubavi se ne trazi vise posebno mesto
i ljubav se tako jeftino nudi i prodaje na ulicama
ni ljubav se vise ne stavlja u slike i okvire
ne čuvaju se pisma uvezana crvenim mašnama,
Na pozornici zivota, kao da je uvek dan
a na pozornici sveta, večiti sumrak,
na čekanju su svi uoči svitanja prvog dana
ili će svi dočekati ipak, i taj dan posle,
kao da su se i bogovi umorili od ljudi,
kao da su se ljudi konačno razočarali u bogove,
kao da su se i životinje razočarale u ljude,
i nebo se noćas svetlelo kao da je svetleća reklama
kao da je neko slavio imali smo besplatan vatromet
ni gromovi nisu kao pre, drveće je opet preživelo
ako nije od vetra i oluje samo negde palo na automobile.
u preskupim stanovima ljudi odavno spavaju odvojeno
na vratima decijih soba piše zabranjen ulaz, učim, ne ometaj,
u spavacim sobama je hladno i dušek je uvek tvrd i loš,
kakav život, nije to tradicija, ni krojen sako po meri,
uvek je neko ujutru ustao loše volje, pošao na pijac,
sa jeftinim buketom na rodjendan ili na groblje,
neko se spustio na reku i nije popeo na čamac,
a reka je donela i ostavila svašta za sobom
ono što ljudi pohlepno prvo uzmu i u prvu reku bace,
ove zime se reka konacno oslobodila, splavova, i čamaca
koji su sami zaplovili i led je sve prkosno nosio i lomio,
neko je blizu glasno plakao, neko se nekom ružno nasmejao,
a neko je jednostavno umro jer se pokvarila plinska peć.

Autor

Rade Todorovic - Radeumetnik