LEPA U GOSTIMA KOD SRBE
LEPA U GOSTIMA KOD SRBE
L E P A
Tu noć nisam mogao da zaspem, po ovu moju kuštravu glavudžu se sve uskomešalo, sto od nemirnih misli prodjoše kroz glavu, a ja ko da sam derište u glavi mi Lepa ej radosti pa mi ne da da trenem do jutra.
Sve je gledam i onu njenu crnu dugu kosu, njene krupne oci, pa kad se nasmeje a ja se probudim i kliberim u prazno ko da sam pošandrco. Ljubim joj ime, tako stvorenje blagorodno i prosto ja video nisam, a tolike škole izučila.
U snu mi ona ponekad dodje pa je sanjam kako je za ruku držim i u našu crkvu vodim, pa se od uzbudjenja probudim i tri red prekrstim da se to ne povrne na neko zlo.
U neke knjige piše da su to vantazije, kazo meni moj deda Djura da od malena mnogo vantaziram i zato sam trazio da mi prica njegove price i snove.
Lepa je dosla tacno u osam sati. Pojavila se u svom crnom audiju i izašla da se pozdravi samnom.
Kod crkve je i kafana ja ko velim da je red da je pozovem na caj, mislite da sam je pozvo u kafanu, ma kaki u kafanu Lepu da odvedem već u kuću kod mene kako takom stvorenju i dolikuje. Nasmejala se kad sam reko da ona nije gost za ovu kafanu već da idemo u domaćinsku kuću gde ja hoću da da joj danas budem na usluzi ko domaćin da je dočekam i ugostim.
Kada smo stali pred moju kapiju od kovano gvožđe sve komšije se nađoše ko u poslu na dvorištu da snime koju je to finu gospoju iznenada doveo Srba, pa se krste i cude, da nije to neka iz opštinu al nije jer Srba je sve što je trabalo da se ozida već ozido.
Komsija Djurica iskolačario oči ko da ja taman vido svoju pokojnu Milku, baba Stana maje glavom svašta ce od ovog danas da ispadne.
Parkirala je audio bas ispred moje verande izmedju one moje dve palme i drveta banane. Pa se zagledala u cvetni aranzman i onaj veliki cup mog pradede Mate sto sam ga stavio na onom brežuljku koji sam podigo na sred bele ravne u moje dvorište na čuđenje mojih komšija.
Onaj beli kamen smo morali nas trojica da uspravimo na kojem su oni morski puzevi od lakta sto ih zovu preistorijski fosili. Njih sam jedared video u nasem majdanu i kopo sam mesec dana da ih neostecene izvadim jer nisam hteoni jedan da polomim.
I tu sam po malo bio lud sto kopam jedan kamen mesec dana al su posle rekli svi da mlogo lepo izgleda u dvorištu i da imam na dedu onu umetničku žicu što se tiče uređivanja dvorišta i kuće.
U moje selo kad je neko čudan, il još gore kad kažu da vantazira, da je čudilo, ako mu kažu da je zamlata to je još gore pomešo je taman i lonce. Ko što za nekog vele da je tarabe preskako da je švaleraš, il da je na svakoj svadbi il gozbio bio gost da je palijaš.
Lepa se našla u čudu i nije sama mogla verovati, kako je izgledalo moje dvorište, pa kuća i oni lukovi na moju verandu od rastovine iz moje šume.
Ispod krova su se videle debele grede a krov je bio pokriven onim crepom koji u nasom selu zovu ćeramida. Onaj starinski dimnjak sam napravio, video sam na jednoj staroj kući što su oni Maksini ludaci srušili.
Ta kuća brat, bratu imala je preko sto pedeset godina. Nije joj nista falilo samo im smetala jer nisu mogli novu kuću da stave na sred placa.
Jutro je bilo toplo i sunce je tek izašlo i uvek obasja moju sobu i verandu, tako da ja uvek imam budilnik, kad se prvi zraci ukažu na mojem licu, ja se oma probudim i ustanem.
Na mojoj nadkrivenoj verandi smo sedeli u drvenim stolicama sa ručkama kake su nekad u domaćinskim kućama ili u crkvi pravili a koje sam ja bez eksera napravio ko sto je i moj deda nekad sa malo alata činio i tutkalom spajao i sve drzi sto je on sastavio i danas.
Prednji zid koji sam napravio od kamena je svetlucao pod suncem, svi oni kristali i one šarene boje su kod Lepe izazvali radoznalost a meni je to uvek bio praznik za oči dok sam svako jutro pio prvu kafu ili čaj gledajući u taj svetlucavi i raznobojan zid.
Lepa kao da je od svega što je videla prosto zanemela da ne kazem omutavila, pa da me pohvali. Srbo vidi se da si mnogo truda ulozio u tvoje dvorište i izgled tvoje kuće.
Ja se Srbo osećam kao da sam ušla u neku bajku u kojoj jos neznam na kakve sve lepte ću
otkriti. Kad reče to Lepa ko sam se podigo sa stolice, pa se spusti da se ne uplasi, kud veće bajke gledati ovu lepu ženu kojoj je i ime reklo budi Lepa. I jeste ko upisana.
Kaze mi Lepa mora da si se mnogo namučio dok si sve to uredio jer sve izgleda kao naslikano i sve ima svoje mesto, a nista ne smeta, nista se vise ne moze dodati niti mu se moze oduzeti a da se ne naruši sklad.
Jesam Lepa ali to nam je žica. U našoj kući svako dete se rodi sa nekim darom, svaka žena koja je ušla u ovu kuću je preporodila i preobrazila.
Ti bi Lepa rekla , da me čovek pita, jek ti da radiš do tri u koncolariji, pa kad dodjes kosiš travu, zalivaš cveće, orezuješ ogradu il ruže. Od sveg kućevnog i poljskog posla ja našo da se posvetim tolko kući i dvorištu.
Pa mi što jes, jes malo i zavide al ja se ne takmičim snikim jer samo meni može da padne na pamet da vučem onoliku kamenčinu ili da u staroj kući ostavim veliku sobu kako je nekad bila, sa uzidanim ognjištem, verigama i sudovima na astalu u kojima su drvene kašike sa kojima su moj pradeda i deda jeli. Tu su prvi porculanski tanjiri u naše selo, pa srebrne kašike i viljuške od kojih mi i sad po rukama plave fleke jer je deda govorio dok se unašoj kući jede sa srebrnim kašikama boles u našu kuću neće da uđe. Svi smo imali po jedan tanjir, pehar iz koga smo pili vodu il vino. I danas jedem iz istog tanjira iz kojeg je jeo moj pradeda, koji je te tanjire, pehare i svećnjak u ratovima zakopavao i zaklinjo nas da nas kletva stigne ako to jedared kad on sklopi oči naumimo da prodamo i time korist u kuči učinimo.
Poslužio sam Lepu sa čajem koji ja napravim od mešavine trava kako me je naučila baba Sava, ona je podigla obrve i sam miris čaja je kod nje uzazvao jedan značajan pogled koji nisam uspeo da rastolmačim jel joj se čaj dopao il sam pogodio njen osobit ukus.
Kad sam joj rekao na njeno pitanje koja je to mešavina jer ona do sad nije imala prilike da proba nešto tako. Ponosan sam rekao da je baba Sava donela u miraz jedino svoj dar poznavanja lekovitih trava i proricanja, pa nam je naroda uvek bila puna kuća tražeći neku lekovitu travu za svoju boljku il da cuje sta ce bidne u životu. Nije vrčala, nije čarala, o tome je imala loše reči al detetu glavu prstom podizala kad mu svoj dugi prst namazan šećerom u prahu zavuče duboko u grlo i jednim dodorim dete glavu podigne i ispravi.
I kad je pala u krevet su joj u postelju bebe donosili i nikog nije odbila i pare nije tražila jer je greota ljudima ne pomoći a Bog vidi pa će da plati.
Tako je podigla u svom veku trista i šezdeset i pet glava, taman kolko da za svaki dan jednu glavu sacuva i na ramenima ispravi.
Sa verande je sa pažnjom posmatrala našu staru kuću koju sam malo preuredio i sad je stajala gde je moj pradeda sazidao, nisam imao srca da je rusim, pa sam popravio krov, zamenio sav crep istim takvim, zidovi i temelji su bilo dobrih pola metra u donjem delu od kamena a na gornjem spratu od pečene ciglje, sto je bila retkos da neko peče ciglu i zida kuću na sprat. Još u staroj kući je pradeda sagradio banju, voda iz izvora više kuće je prolazila kroz banju gde su žene prale veš u kamenoj kadi a iza banje je za zimske mesece bio klozet koji je takodje imao spiranje vodom sa izvora tako da je bio čist i ja nikad nisam u njemu osetio neki miris.
Baba je znala da okreči i sapunom koji je sama pravila opere banju pre kupanja a iz bureta ispod kojeg se lozila vatra kroz jednu cev se pustala vrela voda da se pomeša sa hladnom izvorskom. Ne retko su znali da nas kupaju i u hladnoj, valja se da ojačamo da ne budemo bolešljivi. I stvarno od kako znam bolesan nisam bio, za lekove neznam, imam sve zube osim jednog koji sam na kost u vosjci polomio pa sam morao da ga izvadim.
Mi smo uvek imali neku sklonost da nam kuća bude praznik za oči, da ima verandu, da je osuncana, topla u kojem se svako osećao sigurno zbog njene čvrstine i udobnosti.
U njoj su patosi bili od debelih hrastovih dasaka koji su bili glatki da sam pitao dedu kako su ih tako izravnali, rekao mi je da sve to uradjeno maklicom kojom se ravnaju daske, da mu je trebalo dva meseca da spremi patos za tu kucu, a tri godine da osusi i bradvom isece sa ocem u daske.
Tu sam tek ostao bez reči jer tak posao sam sa mašinom mogao ja da uradim za deset dana al tada su ruke, snaga i istrajnost uz malo alata i puno volje i veštine davali rezultat koji vidim i danas.
Lepa je išla iz sobe u sobu, svaka je bila nameštena kao nekad kada su oni tu živeli, sve stvari kao da su ih čekale, dedina lula, očev štap, majčin češalj kojim je rasčešljavala svoju dugu kosu.
Pokazao sam jos podrum, burad u kojem su držali vino i rakiju, stakleni baloni, sve to uredno slozeno.
Nakon njenog zadovoljstva sto je videla sve ono sto su moja prababa, baba i majka izatkale, sve ono sto su svojim rukama zimi izvezle. Njene oci su sijale i sa svakim predmetom koji je dotakla ona se sve vise kretala kroz tu kuću kao vila koja će svaki da probudi da se umah začuše glasovi ukućana. Nadjoh se u čudu sta se dogodi, kao da se ukazase lica mojih roditelja, mojeg dede i babe, pradede, prababe, cukundeda je sedeo na vrhu astala i a cukunbaba mu je iz onog srebrnog bokala sipala vino zo je onaj za kojim je deda žalio što nam je za vreme rata na slavi otet pa se nije imalo kud se manitim čovekom svaditi i kuću u opasnost dovesti zbog cukundedovog srebrnog bokala. Tada su deca gledala kako su jagnjad pojeli i znali su da za bozić neće biti, nisu deci ni ponudili već su alavi obesni se opili i na krst pucali, da se selo tri puta preksrstilo i ceo božićni post na vodi postilo.
Na stolu u maloj srebrnoj kutiji je stajao zlatni prsten moje majke, uzela ga je i pitala jel majkin. Jeste. Taj prsten je nosila i moja prabaka. Donet je sa hažiluka i prenosi se skolena na koleno. Najtarijeg sina kad ozene onda on na venčanju na ruku stavi nevesti taj prsten.
Ja sam jedinac, da sam imao srece da imam brata pa da ovaj prsten bar on stavi svojoj nevesti.
Nakon obilaska stare kuće koja je u meni probudila duhove i stare uspomene, u Lepinim očima sam bio nekako drugačiji, gledala me je nekim zamagljenim pogledom, sve su me trnci prolazili niz kičmu kad smo se dotakli pa sam se odmicao ko da cu da se upalim i izgubim.
Iza kuće u donjem dvorištu koji sam odvojio od kuće, gde su ekonomske zgrade, vajati, čardak neki to zovu koš za kukuruz, ambar gde se drži pšenica, ovas, raž i ječam.
Na sred tog dvorišta sam postavio plastenik u kojem gajim pečurke. Od posebne folije, unutra dupke naslaganih džakova iz kojih su već se belele kapice pečuraka.
Obišla je i sve što je zapazila sam shvatio da nije džabe gulila klupu i dobila taj doktorat iz bilogije. Njeno poznavanje je bilo kao kad djace ode u prvi razred pa ucitelj pocne da prica neku zanimljivu pricu, pa se sva deca ucute i pretvore u jedno uvo, i ja sam cini mi se bio u tem trenutku dok slušao njen glas ko taj dečak.
Vreme koje smo proveli u razgledanju kuće i plastenika je prošlo ko kad lupiš dlanom o dlan već bilo oko jedanes sati. Predlozio sam da probamo malo neke moje specijalite. Iz moje pušnice suvo meso, razne vrste kobasica, kulena, one mesnate slanine žute ko dukat. Kad sam to izneo onako servirano u onaj tanjir od keramike moje baba Save sve je bilo ko nalikano. Lepa je rekla, ovo kako izgleda mogu tek zamisliti kakvog je ukusa. I tu nije pogrešila jer i tu je umešala baba Sava prste i njene trave koje sam jedino ja u selu prilikom spremanja stavljao sa mesom u salamuri.Sve je to davalo neki poseban aromatičan ukus koji je kod moje gošće izazvao da nije mogla da odoli da proba od svega jer je sve imalo drugaciji ukus.
Uz te đakonije iz moje pušnice sam izneo ono rumeno vino koje se rucno svako puce bira, posebno se vodi racuna da se u presece u previranju tako da ostane lako i pitko da rezi ko kad piješ prirodnu kiselu vodu. U vinu nije bilo mnogo alkohola, oselo se grožđe i svaki gutljaj te mamio da popiješ još. To su bila laka vina moga dede koji uzivao u njima i celog zivota cuvao tajnu kako se sprema tako vino. Pre nego što će umreti tu godinu sam morao da spremam vino ja dok je on sve to nadziro i opominjo me ako nisam nešto ga poslušao. Kad je probao vino, reko je e sad mogu da umrem. I stvarno te jeseni negde pre snegova se prestavio i tad je popa grob polio vinom koji sam ja spremio.
U nasem podrumu su zato stajali posebni stakleni baloni sa gumenim zatvaračima, tamo nikog nisam smeo da odvedem niti bez njega da ulazim. Samo o velikim praznicima smo smeli da ulazimo u podrum i probamo vino koje smo točili u staklene boce.
Pitala me je ima li nešto u našem životu ovde u ovom dvorištu što se ne oslanja neko na nekog koji je pre tu živeo. Nema Lepa. U ovom dvorištu je bila meni i škola i fakultet, tu sam učio sve ono što je morao domačinski sin naučiti. Rad na selu je tegoban, ali ima i svoje čari, da bi sve to postigao moraš da imaš dobre učitelje, da si vredan, da ti nije teško rano ustati i u polju omrknuti.
Htela je da vidi moju biblioteku, moje stare ploče, gramofon koji sam pustio njojzi sa pa se kroz moju radnu sobu začuše zvuci stari narodnih pesama koje više malo ko pamti a koje mene razgale dušu. Videla je moju prepisku sa ljudima koji traže savet od mene u vezi pečuraka ili zdrave hrane. Na kompjuteru sam odavno uradio projekat za prelazak na proizvodnju zdrave hrane. Sve sto sam na internetu saznao, sve ljude sam licno posetio, sve video a meni je ponekad dovoljno i da vidim i sve što vidim ja i uradim ako imam volje ili mi je ćef.
NASTAVAK
Moje knjige i časopise je razgledala, posebno oni koji se odnose na prihranjivanje biljaka bez herbicida, jer sam ima više od deset godina prestao da trujem zemlju veštačkim đubrivima. Tu sam imao već i pomoći nekih ljudi koji su poput mene bili pioniri u mojem kraju u proizvodnji zdrave hrane.
Tek je onda shvatila da se ovo domaćinstvo uputilo u budućnost mnogo pre nego što je iko mogao i pretpostaviti. Pohvalila me je da to mora da je bio veliki poduhvat da se oslobodim starih nacina i navika.
Jeste Lepa ali i moji su oduvek bili inovatori, prvi u navodnjavanju, zidali brane, pravili mini jezera odakle su zalivali jakim motorima dok ja nisam iskopao ove sadasnje bunare sa ovim pumpama koje izbacuju vodu pod visokim pritiskom. Kad sam rekao da moje pumpe mogu da snadbevaju ne samo moje selo
vec tri okolna sela koliku kolicinu vode mogu da povuku.
Zato su voćnaci onako plodni, svaka voćka ima kap po kap onoliko koliko treba a djubrivo je biološko i
nema prskanja. Prskanje protiv insekata je moj izum i moje baba Save. Trave koje insekti ne vole se potope dvadeset i jedan dan i to je jako da mora de razredi u odnosu jedan prema jedan jer ce lišće da izgori ako je prejak rastvor.
Pa ti si svu hemiju zamenio sa travama, to je san mnogih da se vestacka i hemijska sredstva više ne koriste jer truju i zemlju i čoveka. Ekološki ti si svoju zemlju i svoje voćnjake sacuvao za buduće generacije. Do sada nisam imala prilike da vidim na delu tako uspesno sprovedeno ono o cemu sam samo sanjala da je moguće. I tu sam ja porasto sa metar osamdeset za deset cenata, jer od Lepe svaki kompliment je bio kao melem na ranu.
Htela je da vidi i polja i vinograde koja obradjujem, da vidi voćnjake, bunare i šumu u kojoj sam sačuvao stoletne hrastove, da vidi reku na kojoj smo pravili brane iz kojih smo navodnjavali bašte. Sve smo prošli
i Lepa se na svezem vazduhu zarumenila, i vetriću koji je duvao kosu joj mrsio nisam zamerio jer mi je bila tako lepša, svuda sam je slikao, pa smo se i zajedno namestali dok nas zajedno ne uslika aparat a mi se smejali. Dok je grlila naše hrastove kao da su joj rodjaci, i osmeh njen zarazan terao da se i ja smejem, ko kad sam bio dete. Sve sto je dotakla kao da je govorilo Lepa o Lepa tebe cekamo dugo, sad si nam konačno došla.
Dok sam je gledao u meni su se zapalile vatre, oganj koji ni kisa ni sneg ne mogu da ugase. Slusao sam price kako je otac ikrao moju majku jer nisu hteli da je daju za njega. Pa su se dogorvorili da se ona iskrade u sa jednom torbom miraza je dosla u svoju novu kuču ali se nikad nije povajkala i rekla da je loše učinila. Ni sa baba svom nije bilo drukče, nju je deda poveo iz krša sa planine i za malo nije glavu izgubio, samo je mogao zahvaliti svojoj desnici ruci, kuburama i velikoj snazi jer je na megdanu dobio pa su mu je dali i primili za zeta.
Moja majka je tugovala što je bog osudio da ima samo jedno dete, ko da je ukleo i do smrti je patila jer je uvek govorila da je kuća bez dece pusta kuća.
Pričap sam lepi kako je nekad moj čukundeda rešio da pre nego što umre ode u Svetu zemlju na hadžiluk. Kada se vratio nikad nije hteo da menja naše prezime i uzme po gradskom adetu ono Hadži jer nije hteo da se od naroda izdvoji jer je uvek bio prost covek, sto bi mi rekli po seljacki a da nam ne kazu da smo glupi, prirodan čovek, jednostavan i nenametljiv.
Slušajući istoriju naše porodice, gazeči stopama kuda su se iz ratova vraćali i ponovo posle junaštva i bojeva bili ko i pre prosti i radni kao da rata i nije bilo.
Već danima me prati neka slutnja, neko ukazanje ko u moje baba Save. Ona je u životu sve videla kaka nam je bila prošlost ali i kaka će nam biti budučnost. Rekla je da če naš vinograd da svede na jedan čokot. Ta loza neće ko ostale radja godinama dok se u u vinogradu ne pojavi neka lepa zena.
I stvarno u mom vinogradu jedna loza nije htela nikad da da roda do ove godine, ja je nisam dirao jer sam znao da je to baba Savina loza iz njenog pretkazanja. Rekla je da ce ona prva da popije vino od grožđa od te loze i prvo dete koje rodi će biti muško sa belegom u obliku kupine.
Ja još nisam shvatao da je počelo da se obistinjuje pretkazanje baba Save. Nisam shvatao da je Lepa moja sudjenica, moja nevesta, ona koju ci voleti kao oci, ona koja je svelost svih zvezda donela u svojim očima. Moje srce je drhtalo kao list na vetru. Kao zaljubljeni dečarac, sam u salama i pricama nalazio izgovore da sakrijem da mi je Lepa dosla naj bliže srcu, da ona u meni sve nemire budi, sve misli pozlati, skazaljke se sastave i dusa po rajskim livadama pase...
Tek je onda shvatila da se ovo domaćinstvo uputilo u budućnost mnogo pre nego što je iko mogao i pretpostaviti. Pohvalila me je da to mora da je bio veliki poduhvat da se oslobodim starih nacina i navika.
Jeste Lepa ali i moji su oduvek bili inovatori, prvi u navodnjavanju, zidali brane, pravili mini jezera odakle su zalivali jakim motorima dok ja nisam iskopao ove sadasnje bunare sa ovim pumpama koje izbacuju vodu pod visokim pritiskom. Kad sam rekao da moje pumpe mogu da snadbevaju ne samo moje selo
vec tri okolna sela koliku kolicinu vode mogu da povuku.
Zato su voćnaci onako plodni, svaka voćka ima kap po kap onoliko koliko treba a djubrivo je biološko i
nema prskanja. Prskanje protiv insekata je moj izum i moje baba Save. Trave koje insekti ne vole se potope dvadeset i jedan dan i to je jako da mora de razredi u odnosu jedan prema jedan jer ce lišće da izgori ako je prejak rastvor.
Pa ti si svu hemiju zamenio sa travama, to je san mnogih da se vestacka i hemijska sredstva više ne koriste jer truju i zemlju i čoveka. Ekološki ti si svoju zemlju i svoje voćnjake sacuvao za buduće generacije. Do sada nisam imala prilike da vidim na delu tako uspesno sprovedeno ono o cemu sam samo sanjala da je moguće. I tu sam ja porasto sa metar osamdeset za deset cenata, jer od Lepe svaki kompliment je bio kao melem na ranu.
Htela je da vidi i polja i vinograde koja obradjujem, da vidi voćnjake, bunare i šumu u kojoj sam sačuvao stoletne hrastove, da vidi reku na kojoj smo pravili brane iz kojih smo navodnjavali bašte. Sve smo prošli
i Lepa se na svezem vazduhu zarumenila, i vetriću koji je duvao kosu joj mrsio nisam zamerio jer mi je bila tako lepša, svuda sam je slikao, pa smo se i zajedno namestali dok nas zajedno ne uslika aparat a mi se smejali. Dok je grlila naše hrastove kao da su joj rodjaci, i osmeh njen zarazan terao da se i ja smejem, ko kad sam bio dete. Sve sto je dotakla kao da je govorilo Lepa o Lepa tebe cekamo dugo, sad si nam konačno došla.
Dok sam je gledao u meni su se zapalile vatre, oganj koji ni kisa ni sneg ne mogu da ugase. Slusao sam price kako je otac ikrao moju majku jer nisu hteli da je daju za njega. Pa su se dogorvorili da se ona iskrade u sa jednom torbom miraza je dosla u svoju novu kuču ali se nikad nije povajkala i rekla da je loše učinila. Ni sa baba svom nije bilo drukče, nju je deda poveo iz krša sa planine i za malo nije glavu izgubio, samo je mogao zahvaliti svojoj desnici ruci, kuburama i velikoj snazi jer je na megdanu dobio pa su mu je dali i primili za zeta.
Moja majka je tugovala što je bog osudio da ima samo jedno dete, ko da je ukleo i do smrti je patila jer je uvek govorila da je kuća bez dece pusta kuća.
Pričap sam lepi kako je nekad moj čukundeda rešio da pre nego što umre ode u Svetu zemlju na hadžiluk. Kada se vratio nikad nije hteo da menja naše prezime i uzme po gradskom adetu ono Hadži jer nije hteo da se od naroda izdvoji jer je uvek bio prost covek, sto bi mi rekli po seljacki a da nam ne kazu da smo glupi, prirodan čovek, jednostavan i nenametljiv.
Slušajući istoriju naše porodice, gazeči stopama kuda su se iz ratova vraćali i ponovo posle junaštva i bojeva bili ko i pre prosti i radni kao da rata i nije bilo.
Već danima me prati neka slutnja, neko ukazanje ko u moje baba Save. Ona je u životu sve videla kaka nam je bila prošlost ali i kaka će nam biti budučnost. Rekla je da če naš vinograd da svede na jedan čokot. Ta loza neće ko ostale radja godinama dok se u u vinogradu ne pojavi neka lepa zena.
I stvarno u mom vinogradu jedna loza nije htela nikad da da roda do ove godine, ja je nisam dirao jer sam znao da je to baba Savina loza iz njenog pretkazanja. Rekla je da ce ona prva da popije vino od grožđa od te loze i prvo dete koje rodi će biti muško sa belegom u obliku kupine.
Ja još nisam shvatao da je počelo da se obistinjuje pretkazanje baba Save. Nisam shvatao da je Lepa moja sudjenica, moja nevesta, ona koju ci voleti kao oci, ona koja je svelost svih zvezda donela u svojim očima. Moje srce je drhtalo kao list na vetru. Kao zaljubljeni dečarac, sam u salama i pricama nalazio izgovore da sakrijem da mi je Lepa dosla naj bliže srcu, da ona u meni sve nemire budi, sve misli pozlati, skazaljke se sastave i dusa po rajskim livadama pase...
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму
|
|